Svi hoće u raspored časova

Osim postojećih, đaci bi imali niz novih predmeta – od seksualnog i zdravstvenog vaspitanja, snalaženja u opasnim situacijama, ekologiju, medijsku pismenost, finansijsku pismenost, programiranje…Ovo je samo deo zahteva koji su poslednjih godina stizali na adresu Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, koji se, između ostalog, bavi izradom planova i programa.

Svaka reforma obrazovanja u poslednjih dvadesetak godina kretala je upravo iz Zavoda, promenom planova i programa, a ova institucija je uvek prva na udaru kritika sa kakvim god predlogom su izašli. O razlozima ove pojave razgovarali smo sa Gordanom Mijatović, zamenicom direktora ZUOV, i Dejanom Milijić Subić, rukovoditeljkom Centra za razvoj programa u udžbenika u ZUOV.

D. M. S. Javnost negativno reaguje na reč reforme u obrazovanju, jer su nekoliko puta bile najavljivane, pa zaustavljene. Zbog toga mi radije govorimo o promenama. Novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja je poslušao najbolja evropska iskustva i prvi put u zakonu imamo definisane ishode, ključne kompetencije, imamo opšte predmetne, specifične i međupredmetne kompetencije koje bi trebalo da zažive u školama. Termin program nastave i učenja, koji je zamenio pojam nastavni plan i program, nije novina, on je postojao u ranijoj pedagoškoj literaturi. Suština je da su nastava i učenje procesi koji se prožimaju i čine jedan sistem. Dugi niz godina se insistiralo na reprodukovanju činjenica, kratkoročnom pamćenju i učenju za ocenu, a sada to želimo da promenimo. Naravno, to neće biti moguće „papirnatom“ reformom.

* Ali ni obukama nastavnika koje traju dva dana.

D. M. S. Odnekud se mora krenuti, pa makar to bila i dva dana. Ovo je početak koji bi morao da vodi daljim promenama. Mora da se promeni paradigma shvatanja obrazovnog sistema. Moramo da osnažimo nastavnike da počnu da primenjuju nove metode rada, da budu kreativniji, da znanje bude funkcionalnije, da se zapitaju da li ono što učenik ponese iz škole može da bude primenjeno u svetu odraslih. Istraživanja pokazuju da je u naprednim obrazovnim sistemima prva i osnovna veština na kojoj se insistira kreativnost.

G. M. Lično mislim da nema potrebe da obuke budu duže od tri do pet dana. Nastavnici su fakultetski obrazovani i na obukama dobijaju smernice kako da se kreću u skladu sa zakonskim dokumentima. Na terenu smo videli da nastavnici iz raznoraznih razloga nisu obavešteni i ne prate promenu zakonske regulative. To je zadatak škole. Kada radimo metodska uputstva za nastavnike koja treba da im pomognu kako da realizuju nastavu, dešava se da čujemo komentar „ko to čita“. To je dokument koji svaki nastavnik treba da pročita, da vidi šta je okvir u kome treba da se kreće i da bude kreativan koliko mu stručnost i njegova mašta to dozvole. Upravo po kreativnosti i trudu da nastavu izvede što bolje će se razlikovati od kolega.

* Zašto bi se trudio kad je jednako plaćen kao i onaj koji radi loše?

D. M. S. Zašto se vi trudite da postavite dobra pitanja? Zašto bi neko radio u Zavodu za platu nastavnika, a odgovornost je velika? Ja sam na ovo mesto došla iz škole. Zašto bi meni manje stalo da radim savesno i odgovorno od nekog ko radi u školi?

* Planove i programe pišu stručne komisije, u kojim osim savetnika iz Zavoda, sede nastavnici. Kako onda objašnjavate stalne kritike koje stižu iz škola?

D. M. S. Komisije čine stručnjaci različitih profila, a mi smo koordinatori koji vode čitav posao i koji svim članovima treba da objasne šta je namera obrazovnog sistema. Komisije formiramo po jasnom kriterijumu. U njima moraju da budu ljudi sa fakulteta, koji predaju metodiku nastave određenog predmeta, dakle koji obrazuju buduće nastavnike. Tu su takođe predstavnici stručnih društava i nastavnici praktičari. LJudi koji razmatraju program nastave i učenja jako dugo i pažljivo promišljaju zašto se ubacuje neki sadržaj, zašto se obrađuju određena književna dela, kako je sve to povezano sa drugi predmetima, sa ciljevima, obrazovnim standardima… Ali osporavanja ćete uvek imati.

G. M. Sistem ne može svako da kreira, to moraju da rade najbolji. Nije problem napisati program nastave i učenja za srpski jezik ili za matematiku, ali je jako važno da oni koji kreiraju program poznaju celokupni obrazovni sistem, od predškolskog do visokog, da znaju gde se svaka karika nalazi i čemu služi. Takvih ljudi nema mnogo u Srbiji, i zato u komisijama imamo pojedince za koje možemo da kažemo da su konstante, jer su se u svom profesionalnom radu dokazali da razumeju obrazovanje u Srbiji, ali i šire.

* Često čujemo zamerke ne samo roditelja već i nastavnika da su nastavni programi preglomazni. I ti ljudi koji sede u komisijama su nastavnici. Utisak je da se oni teško odlučuju za radikalan rez, izmene programa odnosno sadržaja koji se uče se često svode na minimalne korekcije.

D. M. S. Obrazovanje je takva delatnost da se ništa ne može odstraniti radikalno hirurškim rezom, a da ne izazove otpor koji dovodi do toga da sve ostane na papiru. Jer jedno je što mi ovde zamislimo, a drugo da ubedimo nastavnike da slede taj put. Vrlo često sam svedok kako nastavnici negativno reaguju na izraz da su refleksivni praktičari, tvrdeći da je to nova izmišljotina pedagoga i psihologa. Ako ste savestan nastavnik, vi ćete se kad izađete iz učionice zapitati da li je taj čas bio zanimljiv, zašto je učenicima bilo dosadno, šta sam postigao, da li nešto treba da menjam…

G. M. Mislim da je najveći problem što na univerzitetima nisu izmenjeni studijski programi. Nastavni kadar koji ulazi u naše škole dolazi sa univerziteta i oni rade onako kako su ih tamo učili. S druge strane, vi iz sistema inicirate promene koje nastavnici nisu učili na fakultetu i treba da ih ubedite da rade drugačije. Fakultet su dosta zatvoreni i na njih ne možete lako da utičete. Problem je što vertikala obrazovnog sistema nije urađena od predškolskog do univerziteta, stalno imamo prekide na pojedinim nivoima obrazovanja. Sada pokušavamo da uvežemo osnovnu i srednju školu, ali nemamo uticaja na fakultete. Nastavnici koji predaju u srednjim stručnim školama generalno lakše prihvataju promene, jer se oni nisu školovali za rad u školi. Zbog toga su spremniji da znanja iz pedagogije i psihologije inkorporiraju u struku dok oni koji dođu sa nastavničkih fakulteta pred sobom imaju model sa studija. Primetno je da sindikalna priča ima veze i sa programima i sa brojem časova, jer kada pokušamo da rasteretimo sadržaje nekog predmeta kod nastavnika se javlja bojazan da će nekome zbog toga pasti na pamet da tom predmetu dodeli manji broj časova.

* Pomenuli smo da je na adresu ZUOV stigao veliki broj zahteva za uvođenje novih predmeta. Interesantno je da svi hoće status obaveznog predmeta.

G. M. Zahtevi koji su stizali do nas su zapravo sve ono što su zakonom definisano kao međupredmetne kompetencije, koje se stiču kroz celokupni obrazovni sistem. Još nismo uspeli da našim nastavnicima i školama nametnemo da ne treba sve da se realizuje kroz obavezne predmete već i na drugi način, organizovanjem izleta, pozorišnih predstava, predavanja…

* Zavod nema moć da natera fakultete da se menjaju. Ko to može?

D. M. S. Nateraće ih broj prijavljenih studenata. Neki nastavnički fakulteti ove godine nisu popunili predviđene kvote, među njima su i oni na kojima je ranije bilo veliko interesovanje za upis. Fakulteti će morati da naprave interesantnije studijske programe, moraće da počnu da se modernizuju, jednom rečju stvarnost će ih naterati na to.

* Roditelji se žale da su deca preopterećena, a s druge strane čujemo da naši učenici imaju mnogo manje časova nedeljno nego u drugim zemljama. Da li je to tačno?

D. M. S. U Južnoj Koreji radni dan u srednjim školama traje do 10 sati uveče, ali oni imaju drugačiju tradiciju i drugačiji pristup. Recimo, tamo se nastavnici menjaju na svakih pet godina, prelaze iz jedne u drugu školu. Naš sistem je potpuno drugačiji. Da li je dovoljno časova zavisi od toga šta država želi da postigne. Pretpostavljam da će se se u budućnosti ići ka jednosmenskoj nastavi, ali moram da napomenem da nije sve u predmetima. Novim zakonskim rešenjima su predviđene vannastavne aktivnosti, uvezivanje različitih ishoda i sadržaja…

G. M. U poređenju sa zemljama u okruženju, mi jesmo na donjoj granici kada je reč o broju časova. Međutim, treba imati na umu da u tim zemljama učenici ne sede u klupama od osam do četiri, već imaju vreme za odmor i razne slobodne i vannastavne aktivnosti dok kod nas učenici sede sedam časova u klupama. Koliko je to opterećenje mi najbolje vidimo kada prisustvujemo kao članovi komisije ispitu za licencu. A ti časovi su pripremljeni temeljno, imaju dinamiku…Nastavnici moraju da prilagode metode rada deci, njihovim potrebama i željama i u tom pravcu su već napravljeni iskoraci. Sve promene u obrazovanju uvek kreću od planova i programa, umesto od nastavnika. U srednjim stručnim školama je druga logika, programi se rade u skladu s potrebama tržišta rada, tamo su ljudi naučili da se u struci stalno dešavaju promene i da ne mogu pričati nešto što više ne postoji, čak i da ih niko ne kontroliše. Ta logika koja vlada u srednjim stručnim školama treba da se prelije i na opšte obrazovanje.

Reforma gimnazija nije kozmetička

* Da li se reforma gimnazija svela na uvođenje izbornih programa? Rađeni su novi programi, ali ne i udžbenici.

D. M. S. Promene nisu kozmetičke. Suština je u tome da je promenjen pristup, sadržaji su drugačije organizovani da bi se došlo do ishoda, a nastavnici kao potporu mogu da koriste stare udžbenike dok se ne pojave novi. Izdavači imaju 150 dana da pripreme rukopise novih udžbenika. Kada je reč o izbornim programima, oni donose suštinske promene. Prvi put su dati polustrukturirani programi po temama. Dakle, sadržaji su urađeni delimično, a propisano je do čega učenik treba da dođe. Na obukama kroz koje su prošli svi gimnazijski profesori insistirali smo na tome da nema predavanja i ispitivanja na časovima izbornih programa. Nastavnicima su data uputstva, čak i instrumenti za timski rad, kako da učenike uvedu u samostalno istraživanje. Izborne programe smo radili vrlo pažljivo i posvećeno, krenuli smo od praznog papira. Mislim da smo nastavnicima dali jednu vrstu podsticaja da razviju svoju kreativnost. Napredni obrazovni sistemi, kakvi su, recimo, skandinavski, više ne govore o udžbenicima već o nastavnim materijalima, koji nastavnici sami pripremaju, koji se testiraju i distribuiraju kao primeri dobre prakse. Učenici su naučeni da kritički pristupaju informacijama i da sami tragaju za njima. Mi u Zavodu smo bili svesni da bi moglo doći do otpora ako ne budemo propisali bar deo sadržaja dok ne ojačamo škole i nastavnike da sami tragaju za materijalima pomoću kojih će postići ishode.

* Ali sada će se dogoditi da nastavnici u nedostatku udžbenika diktiraju.

G. M. To je prevaziđen koncept. Nastavnik koji diktira to radi zato što zna da tako drži disciplinu i kontrolu. U velikom broju obrazovnih profila u srednjim stručnim školama nema udžbenika jer izdavači nemaju interes da ih štampaju, a postojeća izdanja su mahom stara. Ali to nije sprečilo nastavnike da sami pripremaju nastavne materijale. Za to treba nekoliko sati istraživanja, prilagođavanja… dobri nastavnici su tako radili iako to nije pisalo u zakonu.