Svi misle da mi radimo za nekog, da smo nečiji: Novinar Radmilo Marković iz BIRN-a, redakcije koja je dobila nagradu “Stanislav Staša Marinković”

Komentarišući kritike na koje najčešće nailaze istraživački novinari u pogledu sumnji u način na koji su pribavili informacije, Marković ističe da nijedan medij koji drži do sebe neće biti „nečiji“, već u službi interesa javnosti.

– Nijedan medij koji drži do sebe ne radi na taj način. S druge strane, fakat je da imamo mnogo više vremena nego novinari u redakcijama koje se bave dnevnim novinarstvom, kao što je to Danas. To jeste luksuz koji mnogi nemaju, a sigurno bi bilo mnogo više dobrih priča da se novinarima i urednicima da vremena da rade ono što je u potpunom interesu javnosti – objašnjava on.

Povodom nagrade “Stanislav Staša Marinković”, novinar nagrađene redakcije naglašava da je od posebnog značaja činjenica da je nagradu dobila upravo cela redakcija.

– Svakako je čast što smo dobili takvu nagradu i drago mi je što smo je svi zajedno dobili. Imali smo dobru godinu, stvarno smo objavili neke odlične priče. Problem je, naravno, što to nije imalo skoro nikakvog uticaja na organe koji treba da se bave tim tekstovima i da izvrše svoju istragu kako bi saznali šta se zapravo dešava. S te strane, uvek je problem sa institucijama koje ne funkcionišu, ali je svakako čast što smo dobili nagradu – istako je Marković.

Izazovi u toku rada sa kojim se novinari BIRN-a susreću su brojni.

-Mnogo su različite teme koje smo radili ovih poslednjih godinu dana. Tekst Jelene Zorić o psihijatru (Psihijatar Aleksandar Miljatović upisivao lažne dijagnoze pacijentima zbog kliničkih ispitivanja, prim. aut.) je vrlo bio komplikovan iz ugla zaštite i podataka i pacijenata. Moralo je mnogo da se pazi i iza toga stoji dosta truda i rada. U tekstu koji se tiče Aleksandra Šapića i njegove vile u Trstu, izazov je predstavljala saradnja sa Agencijom za sprečavanje korupcije koja je poprilično zatvorena i ne odgovara i često ne odgovara na pitanja baš kako treba. Generalno je problem što podaci nisu dostupni, čak ni oni koje institucije moraju da objave – pojašnjava Marković.

On se osvrnuo i na jedno od svojih istraživanja u vezi sa divljom gradnjom u Beogradu i sumnjivim ozakonjenjima, a u kom se navodi da postoji skoro pola miliona spornih kvadrata.

-Istraživanje je moglo mnogo kraće da traje da smo dobili ono što treba od Sekretarijata za poslove ozakonjenja Grada Beograda, odnosno spisak rešenja za ozakonjenja ili katastar. Nekoliko institucija nam nije dalo ono što smo tražili i na šta imamo pravo, pa se istraživanje pretvorilo u šest meseci kliktanja po kućama. Problem za rad na bilo kojoj priči jeste upravo to što institucije ne rade svoj posao, a između ostalog im je posao da obezbede javnost svog rada – navodi on.

Marković navodi i da se BIRN ne takmiči na tržištu, što je jedna od karakteristika ove redakcije.

– Većina medija ne zaslužuje da se nazove medijima. Većina medija je zarobljena, kao što je i sama zemlja zarobljena, te su oni uposlenici vlasti, kao i što su i sve institucije koje ne rade u javnom interesu. Ne verujem da će bilo šta da se menja skorije, zato što nemaju podsticaja. Mediji su u ovakvom stanju u kakvom su zato što imaju podsticaj na to. Kada ne budu dobijali novac, reklame, pažnju, kada im se ne bude plaćalo da objavljuju laži i proganjaju ljude od javnog novca, tada bi mogla da se očekuje promena ponašanja. Do tada, nemaju razloga da se promene. Tržište ih tera da naprave klik više, iako je sadržaj potpuno, možda, besmislen. S druge strane, politički uticaj, odnosno uredništvo, ih tera da objavljuju stvari koje objavljuju, tako da su sa dve strane pod pritiskom da objavljuju mnogo toga nekvalitetnog – objašnjava Marković.

Ističe da se sa pritiscima u okviru redakcije i izvan nje, nije susretao, ali i naglašava da ne može da govori i u ime svojih kolega.

-Nisam imao pretnje, ali sam imao ponude da se više time ne bavim. To je više bilo smešno, nego ozbiljno, naravno. Koliko je to reprezentativno što se tiče novinarstva u Srbiji ili samog BIRN-a, ne bih da spekulišem. Zorićka se, recimo, često suočava sa pretnjama, ali opet, ne znam koliko sam pozvan da o tome govorim. Verovatno ima još mojih kolega koji se susreću sa pretnjama i pritiscima, ali ne bih da nekog zaboravim. Pritistci vlasti postoje svakako, u smislu da se bave novinarima po tabloidima i konferencijama, ako je to pritisak uopšte, pre bih rekao da je blaćenje – ocenjuje sagovornik Danasa.

Ipak, kako naglašava, prostora za razmišljanje da li nešto treba ili ne treba objaviti, nema.

– Ako razmišljaš da li da objaviš nešto, a znaš da si sve proverio, da si dobro napisao i da si sve što je bilo u tvojoj moći dao da tekst bude profesionalan i bojiš se da li će neko da te napadne zbog istog i ne objaviš ga, onda ti nije mesto u novinarstvu – zaključuje Marković.