Svi moraju da prijave nasilje

Jedan od važnijih ciljeva predloženog zakona je uspostaviti standardne mehanizme u slučajevima kada postoje elementi nasilja, ali nema zakonskog osnova da se nasilnik skloni od žrtve. Kako se navodi u obrazloženju Predloga zakona, „nasilnik ne sme ostati kod kuće“, i to ne samo kada je krivično delo učinjeno, nego i kada postoji neposredna opasnost od krivičnog dela, odnosno nasilja.

S tim ciljem predloženim zakonom se precizira na koji način postupaju državni organi i nadležne ustanove. Kada se sazna za nasilje u porodici, „nadležni policijski službenik“ – specijalizovano i senzibilno službeno lice – dužan je da proceni rizik od neposredne opasnosti od nasilja i, ako je potrebno, izrekne hitnu meru. Hitna mera u ovom slučaju podrazumeva udaljavanje iz stana onoga ko je počinio nasilje kao i zabrana da sa žrtvom kontaktira. Ove mere ne mogu trajati duže od 48 sati, ali ukoliko i dalje postoji opasnost od nasilja, javni tužilac može zahtevati produženje hitnih mera za još 30 dana.

Predloženi zakon reguliše saradnju nadležnih organa i ustanova, normira specijalnu obuku koju policija, tužilaštvo i sud moraju da završe i propisuje uspostavljanje centralne evidencije podataka o slučajevima nasilja u porodici. Takođe, grupe za koordinaciju će „najmanje jednom u 15 dana razmatrati slučajeve nasilja u porodici u kojima nije okončan postupak“.

Zakon nadalje razrađuje i mehanizme zaštite žrtava, koje najpre moraju da budu informisane o svojim pravima, kao što je pravo na besplatnu pomoć, i da budu obaveštene o organima, licima i udruženjima koja pružaju pomoć i podršku. Jedna od bitnih mera je i izrada individualnog plana zaštite i podrške žrtvama.

Ekonomsko nasilje

Pojam nasilja u porodici je u Predlogu šire definisan nego u Porodičnom zakonu, najpre tako što je pored fizičkog, psihičkog i seksualnog nasilja uvedeno i ekonomsko nasilje, koje kao oblik psihičkog nasilja predstavlja uskraćivanje i kontrolisanje pristupa novcu odnosno nejednaku dostupnost zajedničkim sredstvima.