Svi protiv jednog

Svi koji se u to nešto razumeju i time bave, tvrde da je Vučićev rejting stabilan, da iznosi oko 30 odsto u ukupnom biračkom telu. I da mu je to dovoljno za pobedu u prvom krugu budući da na predsedničke izbore izlazi nešto više od polovine birača.

Pitanje je, dakle, da li u manje od 30 dana munjevite kampanje njegovi glavni rivali mogu tih 30 odsto da učine nedovoljnim? Da li Vuk Jeremić, Saša Janković, Saša Radulović, Boško Obradović i Nenad Čanak – svi oni koji su se pojavili u holu Skupštine nakon što je uklonjena svečana dekoracija pored koje je Maja Gojković raspisala izbore – mogu da izbore drugi krug? Način na koji su se tamo pojavili svedoče da nažalost – ne mogu. Jer, ostavili su utisak konfuzije i meteža. Kao da su došli na pozorišnu premijeru kao VIP publika, pa pošto je glavna zvezda u ulozi neshvaćene primadone otišla – spektakularno izašli na scenu da pokažu da mogu da glume bolje. Ali, svako u svom komadu. Onom biraču s početka teksta mora da su se svideli još manje – on ne želi da bude zbunjivan, nego da se primi na jasne i jake poruke. To što su za proizvodnju tog doživljaja neki zaslužni manje, a neki poput Radulovića više, birača tek uopšte ne zanima. Ako ima dovoljno godina, njemu se morala javiti trauma iz vremena DOS – kada je mnoštvo stranaka i njihovih lidera proizvodilo sliku zamršene i komplikovane borbe za vlast, i kada se od tih sujeta koje su gušile politički život spas očekivao u novoj stranci čvrste ruke – SNS.

Uostalom, i na sadašnjim predsedničkim izborima, ispod stola pritajenu i podmuklu međusobnu borbu vode tri frakcije stožerne stranke DOS – nekadašnjeg DS.

Jedna frakcija je za Vuka Jeremića – političkog sina Borisa Tadića (nije samo Vučić taj za koga se vežu pojmovi političkih sinova i otaca) koja je i smislila taj nastup u holu. To samo po sebi ne bi bio loš potez uopšte – mogao je da okrnji sliku Vučića kako sigurno i mirno počinje kampanju u kojoj će počistiti protivnike. I da ga napadne tamo gde je najtanji – po pitanju nedostatka demokratije i nepoštovanju pravila. Ali, taj nastup jednostavno unapred nije bio dobro pripremljen – čemu su doprinele druge dve frakcije DS.

Druga od njih je sadašnja DS koja se zaklonila iza Saše Jankovića. Pri čemu nije jasno da li im on treba samo da se sakrije stvarni nedostatak političkog kapaciteta a da pritom ne ugrozi Dragana Šutanovca, ili kao ozbiljni predsednički kandidat. Jankoviću su prvi skup u predsedničkoj kampanji organizovali u selu Deronje, a u funkciji nastupa DS na lokalnim izborima u Odžacima, što je mnogo veća usluga Jankovića DS-u nego stranke njemu. A u četvrtak je pored njega u skupštinskom holu najsrčanije stajala bivša ligašica Marinika Tepić, a u pozadini Zoran Živković. Pri čemu je Janković morao da štiti poziciju i glasače DS od DJB i Saše Radulovića, koji je iskrsao u svojstvu kandidata. Janković je morao da se konsultuje sa klubom DS, pa da odbije zajedničko pojavljivanje sa Radulovićem, dajući tabloidima materijal za priču kako su se njih dvojica pokačili. Takvi prizori Jankoviću sužavaju zahvat ka biračima i jedino čuvaju identitet DS u odnosu na DJB.

Treća frakcija DS, koja je otišla kod Vučića, najuspešnije deluje iz senke, u navlačenju opozicije na priču o suprotstavljanju diktaturi i odmah potom na farsu od tog suprotstavljanja. Opozicija bi potajno i na dnu srca mogla da priželjkuje da je u Srbiji klasična politička diktatura, jer bi joj onda posao obaranja vlasti bio jednostavan i lak. Ali, to nije bio slučaj ni u vreme Slobodana Miloševića kada je grupa socijalističkih direktora međusobno uvezana ličnim kontaktima i vezama uspela da uzurpira svu vlast. Međutim, oni su bili nesposobni za svaki ozbiljni društveni projekat, sem za prisvajanja državnog novca i pljačku javnih dobara, pa su tako bili nesposobni da zavedu i pravu diktaturu. Ta nesposobnost proizvodila je u politici haos, besmisao i apsurd, i nikad nije mogla da domaši do uspostavljanja čvrstog autoritarnog poretka. Miloševićev establišment preživeo je Peti oktobar i nastavio da postoji u sličnom maniru – setimo se uostalom kako je Vesna Pešić ironično rekla Borisu Tadiću „pa budi barem diktator, a ti nisi ni to“. Slično društvena stvarnost funkcioniše i danas. Ništa recimo nije tako uspešno ubilo proteste protiv projekta vlasti Beograd na vodi kao kada je Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ objavila da su joj gradske vlasti u oktobru zabranile koncert na Trgu republike. A vlast je (ili bolje reći Goran Vesić) posle par dana tenzije odobrila i omogućila koncert, nakon koga Inicijativa više nije uspela da održi nijedan protest čija je masovnost veća od recimo te koju ima desničarski pokret Zavetnici kada samo preko društvenih mreža pozove na okupljanje protiv NATO.

Slično se i sada desilo u Skupštini, a da li je frakcija DS koja je sada uz Vučića to isplanirala ili samo improvizovala, nebitno je. Pošto je u sredu do daljeg prekinuto zasedanje nakon što se Gojkovićeva misteriozno konsultovala sa nekim u Vladi, opozicija je siknula do neba da se uvodi diktatura i da je parlament namerno utišan do dana glasanja, kako se u njemu, je li, ne bi kritikovao Vučić. Dva dana kasnije, međutim, parlament uz sve Šešeljeve ekscese ponovo zaseda, budući da je odranije predviđeno da se poslanicima obrati visoka evropska zvaničnica Federika Mogerini. Program njene posete, uključujući i predviđeno obraćanje, objavljeni su mnogo ranije – kako da to niko iz opozicionih redova nije znao i iskoristio da pita da li će diktatura sačekati da Mogerini ode.

Konačno, ne bi se moglo zaključiti ni da je po opoziciju start predsedničke kampanje bio potpuno neuspešan. Jer, ako nije delovao dobro sa aspekta pridobijanja birača, iz ugla proizvodnje krize nije omanuo. Proizvodnju krize i situaciju stalnog vanrednog stanja u proteklih pet godina brutalno je koristio Vučić. I to od serije hapšenja 2012-2014, pa sve do sadašnjih regionalnih igara rata sa kosovskim vozom i Republikom Srpskom. Zato ne treba da iznenađuje što opozicija misli da može da ga uzdrma jedino na sličan način – da proizvodi krizu u samom izbornom procesu. Taj resurs joj je jedino na raspolaganju, kao i ulične demonstracije, budući da o spoljnoj i globalnoj politici može da piše samo saopštenja i ima oštre govore.