Svi su znali, samo naše vlasti kao nisu. I desilo se: Ljudi, sećanja – arhitektkinja Biljana Stošić

***
Odrasla sam na Zvezdari, kod Cvetkove pijace. Tata Jordan je bio oficir JNA, rođen u Vranjskoj Banji, kao peto dete, poslat u Beograd u oficirsku školu sa 14 godina. Na početku II svetskog rata je uhapšen i kao kraljev vojnik sproveden u logor. Proveo je četiri godine u raznim logorima u Nemačkoj, promenio je 23 logora. Vratio se sa kostoboljom i znanjem nemačkog.

***
Nastanio se u Beogradu, prešao u JNA, bavio se geodezijom. Premerio i izmerio celu Jugoslaviju. Upoznao moju mamu Stojanku, čiji je tata Đuro, učitelj, smatrao da deca treba da se školuju. Tako je ona posle rata iz Bosne, iz Banjaluke, takođe došla u Beograd, izabrala je studije arhitekture.

***
Ranih 60-ih su izgrađeni soliteri od crvenih blokova, za to vreme veoma modernog izgleda. Projektovao ih je čuveni arhitekta Ivan Antić. Osim vedrog izgleda… boja fasade, kosi krovovi, staklene površine… stanovi su bili izuzetno funkcionalni i moderni, otklon od do tada uobičajene matrice strogo podeljenih stambenih prostorija.

***
Stanovi u soliterima su dodeljivani firmama, tako da je prvi soliter bio Vinčin, naš drugi oficirski, treći je bio SIP-ov… Useljeni mladi bračni parovi i deca, puno dece. Raj za odrastanje! Pamtim da smo puno vremena provodili napolju, nadgledale nas podjednako sve mame. Ogromna poljana između solitera i škole, blizina Zvezdarske šume, Opservatorija… bili su naš poligon za maštovite igre.

***
Kad je došlo vreme škole, opet smo svi zajedno krenuli i preselili se u đačke klupe. Sve je to bilo udobno i ušuškano. Doduše, pojavio se mali problem – ja sam levoruka, a tada su učiteljice odučavale decu od pisanja levom rukom raznim metodama. Moja je bila maštovita, vezivala bi mi levu ruku pozadi. Kad je za to saznao, moj dragi tata, otvorenog uma, došao je u školu, onako sve u uniformi i rekao učiteljici da me pusti neka pišem kako ja hoću.

***

Osnovna škola je nosila ime Marije Bursać, mlade partizanke i bolničarke, poznate po hrabrom napadu na ustaški bunker kod Livna. Godine 1943. je preminula od posledica ranjavanja na Prkosu i kasnije postala prva žena narodni heroj Jugoslavije. Škola je negovala nežno i ponosno sećanje na nju. I na mene je to posebno delovalo. Porodica moje mame je iz Bosne, Banjaluke, Prijedora, Ključa… U strašnim ratnim godinama gde je i nekoliko mojih predaka ubijeno od ustaša, taj narod je odlazio u partizane i antifašističku borbu da spase goli život.

***

Botanička sekcija, igranke petkom, takmičenje u fizici, rolšuama…Važan profesor fizike Toma Senćanski – pola nas je htelo da studira fiziku. Sve je objašnjavao kroz primere koji nas okružuju… Čuveni primer kako je pilot leteći u avionu uhvatio metak koji se kretao istom brzinom i smerom, dakle u odnosu na avion metak je bio u mirovanju!

***

Godine 1970. je našu poljanu zaposeo sportski centar „Olimp“. Taman da da okvir našem odrastanju kao tinejdžera. Bazeni, letnji bioskop, mini golf, spravice…

***
Godine 1972. variola vera… sećam se kako je odlična organizacija vakcinacije i neka sigurnost da se zna šta se radi bila umirujuća u nastaloj nedaći.

***
Iste godine svi zajedno krećemo u VI beogradsku gimnaziju. Plejada kvalitetnih profesora. Posebno profesor matematike Dragan Jovanović. Tako sam savladala geometriju da mi je na fakultetu desetka iz nacrtne i perspektive bila zagarantovana.

***
Profesorka fizike Marcikić… lepa, otmena, moderna, izuzetna… podstakla mene i moju najbolju drugaricu Gocu Nikolić, nažalost rano preminulu, da učestvujemo na raznim takmičenjima. Naravno, opet sam mislila da ću da studiram fiziku. Jer „fizika je sve oko nas“.

***
Milijana Đorđević, profesorka fizičkog, svi smo otišli da treniramo odbojku. Bila pravi sportista, nije čudo da je i na nas delovala, ona je majka Aleksandra Đorđevića, našeg košarkaša.

***

Šesta je bila u naše vreme dobra, kvalitetna sredina, zdravo kompetitivna. Stvarno sam uživala. I završila kao đak generacije. I posle svih godina, moj IV-7 se jednom mesečno nalazi u „Lipovom ladu“.

***
Arhitektura kao buduća profesija se probila kroz fiziku i astronomiju na samom kraju gimnazije. Inspiracija mi je bila mama, arhitekta, i njene kolege. Kao nosilac Vukove diplome mogla sam lako da se upišem na sve fakultete bez prijemnog. A na arhitekturu ne, tada se čak ni uspeh iz prethodnog školovanja nije vrednovao, samo je bio bitan prijemni.

***
Moja majka, Stojanka Stošić, jedna je od onih iz „čudesne generacije“ kada se posle rata na studije arhitekture sabralo puno mladih raznih godina ometenih ratom. Njene kolege – Uroš Martinović, Milan Mitrović, Nikola Saičić, Branislav Milenković… postali su graditelji zemlje opustošene ratom.

***
Ovih dana kada sam bila u fantastično obnovljenom Sava centru arhitekte Stojana Maksimovića, u uglu sa desne strane je bila izložena stara projektna dokumentacija, debele sveske sa crtežima. Otvorim prvu svesku Arhitekture i na crtežu situacije naiđem na potpis svoje mame, overila i odobrila S. Stošić kao načelnik za urbanizam.

***
Kroz studije smo se naučili kako timski da radimo, kako da se podržavamo, pomažemo i kako da ostvarimo pravi cilj. Naš profesor Ivan Antić (eto sudbinski, moj drugi životni okvir, stan u kome smo stanovali je njegovo delo) je govorio: „Dužnost je nas arhitekata da napravimo zgradu koja neće štrčati u ambijentu, koja će biti lepa, koja će uz sve to da sadrži meru i ljubav prema gradu u kome ste rođeni i gde ste odrasli“. Lepo su nas učili, a koliko je to daleko od sadašnjeg investitorskog pristupa arhitekturi!

***
U vreme mojih studija, neizbežno mesto sastajanja je bio KST, klub studenata tehnike, u podrumu zgrade Tehničkih fakulteta. U dnevnom terminu je služio za razmenu studentskih tema, beležaka, crteža, priprema za kolokvijume, a uveče se pretvarao u mesto neodoljive, nove i slobodne muzike i svakovrsnih programa. Čuvena grupa EKV je svoj poslednji koncert održala baš tu, 1994. godine. A poznati su bili i prednovogodišnji maskenbali, naročito kad se sve završi pa krenemo da se vraćamo kućama, u tramvaje sa krinolinama i polucilindrima.

***

Početkom 70-ih se u Beogradu pojavio novi sport, umetničko plivanje (sada se zove sinhrono). Spoj plesa, muzike, akrobatike, a sve to u vodi. Kao stvoreno za mene. Na bazenu 25. maj smo sa trenerom Franjom Senicom krenule u lepu avanturu, i nama i njemu prilično nepoznatu. Zajedno smo učile, radile, bile posvećene.

***
Pravile smo revije, išle da uveličamo slavlja povodom otvaranja raznih bazena u Jugoslaviji. Učestvovale na Mediteranskim igrama u tek otvorenom sjajnom Poljud sportskom centru u Splitu. E, tada smo shvatile da imamo još mnogo toga da naučimo.

***
Nekako u to vreme me je moja draga drugarica Mira Dušić povela na Vis. Leto na gumenom čamcu u potpunoj prirodi, spavanje pod otvorenim nebom, maska i peraje, hrana iz mora. Roditelje nisam htela da zamaram time kako letujem, mislili su da smo u hotelu.

***
I tu mi se otvorio čitav novi svet, podvodni, u kome uživam evo i danas. Način da duže boravim pod vodom je bilo ronjenje sa bocama i tako sam pošla na kurs u URS, tada najjači ronilački klub.

***
Potpuno me je osvojilo podmorje. Taj osećaj slobode, lebdenja, mir, tišina, samo zvuk sopstvenog udaha i izdaha je predivan. I posle svih gužvi, vike, uzbuđenja zaronite i sve se smiri. Te lepe boje, oblici, krajolik, ribe, velike, male, šarene, gorgonije, korali plene. I tako je krenulo, završavala sam kurs za kursom i došla do kategorije instruktora.

***
Zahvaljujući ronjenju sam stekla „drugove do groba“ što bi rekao Đorđe. Sazrevali smo zajedno, ronili, udavali se, ženili, dobijali decu i družili se svi zajedno. Leta i leta zajedničkih iskustava. Prosto nam je naša strast postala način života. I posle tolikih godina ukrug slavimo našu ronilačku slavu, evo za par dana je na mene red. Radujem se i smišljam jelovnik.

***
Posle studija sam se zaposlila u, tada se tako zvalo OUR-u Ekonomski biro, firmi koja je između pet ogranaka imala i projektni biro. Pravi način za početnike, starije kolege kao usmerivači, prisutne sve struke i mogućnost da se sagleda sveukupnost i složenost posla kao što je projektovanje.

***
Prve teme – industrijski objekti, onda stambeni, za investitora Jinpros koji je u to vreme imao puno dodeljenih lokacija od države. Zvezdara, Mirijevo, Vračar. Veliki deo tih projekata je i realizovan. Kao, recimo, objekti – Zahumska 45, Vojvode Bogdana 20 i 24, Patrijarha Gavrila 14 i 16, Ulofa Palmea 1, 8a-8d, Koste Nađa 34, 36, Vojvode Stepe 198…

***
Godine 1999. smo kolega Sloba Krivokapić i ja isprojektovali prvi multiplex bioskop kod nas, Tuckwood. Zanimljiva i nova tema, a bioskop otvoren u nevreme, pred bombardovanje!

***
Otvorila sam svoj biro 2006, ohrabrena i podržana od Gorana Lazića, ljubitelja lepih zgrada i vlasnika građevinske firme Granit invest. Nažalost, prerano nas je napistio. On me je angažovao da isprojektujem nekoliko stambeno poslovnih objekata na Mirijevu, na početku, kad sam se osamostalila. Nastavila sam sa projektima stambenih i stambeno-poslovnih zgrada.

***
Vezivanje za firmu Drenik ND me je odvelo u projektovanje i nadzor nad izvođenjem industrijskih objekata, fabrika papira, sportskog objekta, magacina, vrtića, upravne zgrade, saradnju dugu dvadesetak godina.

***
I tako, i uz neke individualne objekte i enterijere poslovnih prostora traje moja karijera.

***
Stigle su devedesete i svima donele teškoće. Da ne ponavljam opštepoznato. Sve što smo verovali da nikako ne može da se desi, eto desilo se! Situacija je stvarno bila teška, sankcije, nestašice, inflacija… Ali uprkos tome, družili smo se, nalazili na uličnim protestima, uzajamno se hrabrili i sve je to stvaralo dobru energiju.

***

Brat i sestra od tetke iz Sarajeva, oženjen i udata mešovito, za muslimane direktno u vrtlogu. Brat šalje sina i snahu kod nas u Beograd. Kao stanicu ka Kanadi. Tužni autobusi kod Kalemegdana su nosili naše mile preko Budimpešte u neizvesnu budućnost.

***
Stanujemo kod RTS-a. U doba bombardovanja, razni dragi prijatelji iz inostranstva su nam javljali i upozoravali da se izmestimo jer se sprema bombardovanje zgrade televizije. Svi su znali, samo naše vlasti kao nisu. I desilo se! Tog 23.4.1999. šesnaest ljudi je izgubilo živote.

***
Moja ćerka je odmalena, za razliku od mene, tačno znala odgovor na čuveno pitanje „a šta ćeš ti biti kad porasteš“. Pravnica. Kao njeni deda i tata. Pravni fakultet, praksa u sudu, u advokaturi, rad u Evropskoj delegaciji, pravosudni ispit, magistratura… Sve po redu, a i unuci stigli baš kad treba, po redu!

***
Sin je, opet, oduvek znao da želi da proba život van granica naše zemlje. Posle studija ekonomije u Velikoj Britaniji zaposlio se u finansijama. I uskoro shvatio da cifre nisu ono što ga ispunjava na pravi način. Magistrirao razvojnu ekonomiju u Berlinu i srećno i zadovoljno radi u humanitarnom sektoru. Jedan od mnogih naših mladih i kvalitetnih ljudi koji je izabrao da radi i živi van zemlje.

***
U planinarenje sam krenula 2000. Moj Zdenko i ja smo se prijavili za akciju Planinarskog saveza Srbije, penjanje na Olimp. Taj osećaj na vrhu, osvajanje planine bogova, pogled do mora, sagledavanje skoro 3.000 m nadmorske visine u svoj svojoj lepoti. I beskrajna sloboda! Na vrhu, umesto zastave razvili parolu „Gotov je“. Povratak u Srbiju 24.9.200, onog čuvenog izbornog dana i još čuvenijih narednih dana.

***
Od tada smo popeli mnoge vrhove i prošetali mnogim stazama kod nas i u raznim divnim zemljama… Jordan, Sirija, Maroko, Libija, Mongolija, Iran, Jermenija, Gruzija, Indija… Upoznali divne ljude, za nas nepoznate kulture, različite arhitekture, prirodu, druge načine razmišljanja. Posebno mi je drago osvajanje vrha Tserko Ri na Himalajima, oko 5.000 m nadmorske visine.

***
I na kraju – gde smo stigli i šta nas čeka. Ovi dani su posebno crno obojeni teškom tragedijom koja se desila u Novom Sadu i to izazvanom padom nadstrešnice. Toliko teško da nas ostavlja bez reči. I celom farsom oko utvrđivanja odgovornosti.

***

Da pomenem i probleme koji i akutno i hronično – temeljno poništavaju mišljenje struke: rušenje hala Beogradskog sajma, rušenje Savskog mosta, skidanje statusa zaštite za objekat Generalštaba prof. Nikole Dobrovića… Arhitektonski fakultet je tim povodom razvio crnu zastavu u foajeu fakulteta i pokrio Dobrovićev spomenik. Da li je to dovoljno?

O sagovornici

Biljana Stošić, arhitektkinja, rođena je 1958. u Beogradu. Osnovnu školu, VI gimnaziju, kao i Arhitektonski fakultet završila u Beogradu. Posle studija se zaposlila u Ekonomskom birou, u zavodu za inženjering. Kratko boravila u Gabonu i radila na projektu pošte u Fransvilu. Otvorila privatni biro Arhibis inženjering. Projektovala i učestvovala u realizaciji u svojstvu nadzora stambenih i stambeno poslovnih objekata u Beogradu. Otvorila agenciju za projektovanje i nadzor ABS inženjering. Van profesije – veliki ljubitelj prirode, mora, planina, putovanja… I svojih unuka.