Svi uzdržani su umešani

Trenutni događaji u Belorusiji predstavljaju borbu za poslednji deo Centralne Evrope koji je, uprkos jasnom naginjanju Rusiji, sačuvao geopolitičku i stratešku neodređenost.

Jasno, sve to je pomešano sa manjkavostima unutrašnjeg političkog života Belorusije, gde je predsednik Aleksandar Lukašenko već punih 26 godina neprikosnovena i nedodirljiva osoba.

Najbliže bilateralne odnose Belorusija ima sa susednom Rusijom koja je jedan od najvažnijih trgovačkih i diplomatskih saveznika Minska (još od raspada SSSR).

Kao rezultat bliskih odnosa 1996. obrazovan je Savez Rusije i Belorusije kao nadnacionalna konfederacija čiji je krajnji cilj uspostavljanje jedinstvenog monetarnog sistema, jedinstvene odbrambene i spoljene politike, kao i uvođenje jedinstvenog pasoša.

Sredinom decembra 2007. uspostavljeni su osnovni okviri buduće federacije.

Tadašnji ruski premijer Vladimir Putin imenovan je za premijera rusko-beloruske unije.

Od tada nije bilo napretka u zbližavanju i pored neizmeničnih najava Moskve i Minska da do ujedinjenja ili federacije samo što nije došlo.

Lukašenko je bio u tome uzdržaniji.

Belorusija je po površini nešto manja od bivše Jugoslavije, 207.000 kvadratnih kilometara i retko naseljena sa skoro 10 miliona stanovnika.

Istorijski, to je bila teritorija oko koje su se otimale Rusija, Nemačka, Poljska i Litvanija i samo je povremeno kratkotrajno bila nezavisna.

Beloruske teritorije su 1795. potpale pod vlast Ruske Imperije pod Katarinom Velikom i u njenom sastavu su se zadržale sve do propasti carstva 1917. godine.

Uz pomoć Nemačke, Belorusija je 25. marta 1918. proglasila nezavisnost i tako je osnovana Beloruska Narodna Republika.

Ova država u povojima nije bila dugog veka, jer su se već 1919. nemačke trupe povukle, a na njihovo mesto je došla sovjetska Crvena armija.

Belorusija je tokom Drugog svetskog rata bila prva na udaru nemačke vojske i pretrpela je strašna razaranja i ljudske gubitke.

Na predratni broj stanovnika vratila se tek 1971. Od sticanja nezavinosti 1992. Belorusija praktično zna samo za jednog lidera – Aleksandra Lukašenka.

Na izborima 9. avgusta osvojio je šesti mandat sa 80 odsto glasova, a njegova protivnica, bivša učiteljica engleskog, Svetlana Tihanovska, osvojila je 9,9 odsto.

Lukašenko se našao u centru revolucionarnog vrenja iz repertoara obojenih revolucija u kojem, čini sve da vlastitim snagama upravlja događajima.

On je stoga zauzeo čvrst stav.

„Ovde neće biti događaja poput Majdana u Ukrajini, bez obzira što bi neki to želeli. Svi treba da se smire“, pripretio je Lukašenko. U zemlje koje destabilizuju Belorusiju, Lukašenko je ubrojio Poljsku, Češku, Ukrajinu i Veliku Britaniju.

Nešto kasnije, najavio je mogućnost da će otići s vlasti, kad se promeni Ustav, ali za godinu-dve.

„Naravno, otići ću jednog dana. Za godinu ili dve. Ali ovaj Ustav ne možemo prepustiti bilo kome. Jer će to biti katastrofa. Toga se najviše bojim“, rekao je Lukašenko.

On je dve prethodne verzije nacrta Ustava odbacio, da bi se sada radilo na trećoj.

Sve zemlje i savezi koje su se izjasnile o događajima u Belorusiji pozvale su na nemešanje u beloruske poslove, uz istovremeno mešanje na neskriven način.

EU je proglasila izbore nevažećim i najavila uvođenje sankcija Belorusiji i beloruskim zvaničnicima.

Savet EU pozvao je da se dozvoli misiji OEBS da posreduje u traženju rešenja.

Beloruska situacija reflektovala se i na američke predsedničke izbore.

Demokratski kandidat Džozef Bajden zatražio je da SAD podrže Tihanovsku, dok je predsednik Tramp rekao da će o situaciji u Belorusiji da razgovara s Putinom kad dođe vreme.

Nije ni Kina ostala nezainteresovana – ona se izjasnila protiv „mešanja spolja i stvaranja raskola u beloruskom društvu“.

Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov sasvim je negativno ocenio izjavu Saveta EU o Belorusiji.

„Minsk može sam da reši vlastite unutrašnjopolitičke probleme“, rekao je on.

Ruski ambasador u Minsku, Dmitrij Mezencev posetio je belorusko Ministarstvo spoljnih poslova nakon saopštenja EU.

U evropskom okviru posebno su važne reakcije Nemačke i Poljske.

Iako su obe članice EU i NATO, one imaju sasvim suprotne interese u beloruskom slučaju.

Ovde je Belorusija zanimljiva samo kao tranzitno područje ka Rusiji i ko će upravljati njime.

Nemačka, još od vremena Egona Bara, ima razvijenu doktrinu istočne politike (Ostpolitik).

Njen centralni deo jeste ostvarivanje nemačkih ciljeva mirnim sredstvima i u saradnji sa istokom – Sovjetskim Savezom. („Die Formulierung Wandel durch Annäherung entsprach der Methode: Wenn ich vom Osten etwas will, muss ich mich ihm zuwenden“ – Formula promene približavanjem odgovara metodi: ako nešto želim od Istoka, moram da mu se približim“, objasnio je njen tvorac Egon Bar.) Najvažniji cilj te politike bilo je mirno ujedinjenje dve Nemačke, čime je ta politika krunisana i pokazana njena praktična vrednost.

Tu politiku Nemačka nije imala razloga da menja, niti ju je promenila.

Poljska ima druge ambicije.

Poljska posle okončanja hladnog rata, doživljavala je istočnu politiku kao formu nemačke ekspanzije na istok i zbližavanja s Rusijom, na štetu Poljske.

Poljski rukovodioci uvek su se pozivali na Pakt Molotov-Ribentrop čiju su reinkarnaciju videli u istočnoj politici.

Stoga je nastojala da suzbije i onemogući rusk-nemačko približavanje tražeći za to saveznike u Evropi i van Evrope, kod Britanaca i Amerikanaca.

Poljska je animirala zemlje Višegradske četvorke da bi se sazvao Savet EU, posebno insistirajući s Litvanijom na njemu.

Poljska pozicija je, međutim, bitno oslabljena.

Na tek okončanim predsedničkim izborima zemlja se vertikalno podelila na dva dela.

Poljski zapad podržao je pravac evropske integracije Rafaela Tšaskovskog, dok se istok Poljske opredelio za nacionalizam i konzervativizam Anžeja Dude.

U isto vreme, vojske stoje u pripravnosti.

Zapadni vojni eksperti kao jedan od scenarija izlaska iz krize razmatraju njeno izbacivanje van zemlje, tako što bi se isprovocirao sukob s nekom NATO članicom koja se graniči sa Belorusijom.

Lukašenko je pokrenuo vojsku ka zapadnim granicama, a generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg izjavio je da NATO pažljivo prati razvoj situacije u Belorusiji.

Niko, uključujući Kremlj, ne želi, bar javno, ponavljanje ukrajinskog scenarija.

Za Kremlj ukrajinski scenario znači da događaji uzimaju antiruski pravac zbog mešanja spolja.

Ruski stručnjaci ukazuju da su ruske formulacije veoma oprezne, bilo da je reč o vlasti, bilo da je reč o opoziciji, ali da je, zavisno od pravca kojim će događaji da se kreću, Rusija spremna na čitavu skalu akcija – od političkih, pa do ukazivanja bratske pomoći, takođe i uz upotrebu sile.

Zato Kremlj nastoji da ima što slobodnije ruke.

I evropski zvaničnici situaciju u Belorusiji vide drugačije od Ukrajine.

Evropski komesar za industriju, Tjeri Breton, rekao je da „Belorusija nije Evrope, nego granica Evrope“, gde je „većina stanovništva snažno povezana s Rusijom“.

Ova izjava je oštro kritikovana u Belorusiji.

Moskva ima nekoliko scenarija, tvrdi i meki.

Meki pravac podrazumeva da se tokom demonstracija pojavi neko iz vlasti koji raspolaže potrebnim kompromisnim kapacitetom, kako bi zadovoljio većinu zahteva opozicije, a istovremeno zadržao generalni Lukašenkov pravac u odnosu prema Rusiji.

To bi, na primer, bilo odgovarajuće egipatskom scenariju, kad je takva ličnost imenovana prvo potpredsednikom države, a zatim su predsednička ovlašćenja preneta na nju.

Generalni, a ne potpuni, budući da je tokom 26 godina vladavine, Lukašenko stekao dovoljno sigurnosti i veštine da kapitalizuje probleme Moskve koje je ona imala sa svetom od događaja u Ukrajini 2014. Moskva je, imajući poverenje u Lukašenka, izabrala i nametnula Minsk kao centar pregovora, a Lukašenka kao centralnu posredničku figuru.

Ono šta se smatra generalnim proruskim pravcem definisao je ruski predsednik Putin u telegramu-čestitki Lukašenku povodom pobede na izborima.

„Nadam se da će vaše državne aktivnosti doprineti daljem razvoju obostrano korisnih rusko-beloruskih odnosa u svim oblastima, produbljivanju saradnje unutar Savezne države, izgradnji integracionih procesa preko Evroazijske ekonomske unije i ZND, kao i vojnopolitičke veze u Organizaciji Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). To nesumnjivo odgovara osnovnim interesima bratskih naroda Rusije i Belorusije.“

Lukašenko je u poslednjih šest godina menjao pozicije, nastojeći da Minsk profitira od većine ruskih problema, ali i da održi Belorusiju kao nezavisnu i suverenu državu.

„Da, ja nisam svetac. Vi poznajete moju grubost. Da nije bilo grubosti, ne bi bilo zemlje, vi to znate. Takođe dobro znate da ja vašu decu neću uvrediti i da zemlju neću nikome dati. To je glavno“, opisao je Lukašenko svoj stil rukovođenja zemljom u kojoj je vlastitu grubost obrazložio potrebama očuvanja nezavisnosti zemlje.

To mu je u velikoj meri polazilo za rukom, ali sve više je nerviralo Moskvu.

Nekoliko dana pred izbore, u Belorusiji su uhapšena 33 ruska državljanina, koje je Lukašenko okrivio da rade za opoziciju.

Tim povodom, 7. avgusta, samo dva dana pre izbora, Putin i Lukašenko su telefonom razgovarali o razvoju bratskih odnosa.

Najgori scenario bio bi pretvaranje Lukašenka u evropskog Madura koji bi bio permanetno potkopavan, destabilizovan i na udaru snažnih i moćnih suseda, kojima odgovara ta vrsta posredovane nestabilnosti i gde će se geopolitička neodređenost Belorusije pretvoriti u tinjajuću stepsku podlogu koja će se potpaljivati i prigušivati, zavisno već od okolnosti.

Za to je potrebno da Tihanovsku evropske zemlje priznaju kao pobednicu izbora, ali izgledi za takav korak zapadnih zemalja još su mali.

I što je najvažnije, sudbina Lukašenka može imati odjeka u drugim izborima koji slede u istočnoevropskim zemljama.