Svi zaboravili na probleme mama zbog korona virusa

Dva meseca kasnije najstariji sin je krenuo u prvi razred. Milenin suprug radi, uporedo završavajući master, tako da je ona dobar deo porodičnih poslova preuzela na sebe – od brige o maloj bebi preko nalaženja načina da ispuni vreme sinovima do praćenja onlajn nastave sa đakom prvakom.

– Bilo je dana kada sam mislila da ću da puknem zbog obaveze koje su se gomilale. Trebalo je organizovati deci vreme na kvalitetan način uz što manje crtaća i ekrana pa smo onda radili razne eksperimente, pravili maske i smišljali razne druge aktivnosti, a uz to je trebalo obaviti kućne poslove. Često sam se tešila činjenicom da nisam jedina koja se tako oseća jer su mi i druge prijateljice istog rekle – priča Milena.

Da Milenino iskustvo deli veliki broj mama u Srbiji potvrdili su i nalazi istraživanja organizacije Centar za mame, koja pruža pravnu i psihološku pomoć majkama, trudeći se istovremeno da stvori ambijent u Srbiji u kome neće biti toliko teško biti mama.

Rezulati onlajn ankete Centra tako su pokazali da skoro 70 odsto ispitanica ima osećaj da će pući bar jednom nedeljno.

Jovana Ružičić, osnivačica i direktorka Centra za mame, kaže da je ovakvi rezutati nisu uopšte iznenadili.

– To su priče koje svakodnevno čujemo. Naše istraživanje je jedino tome dalo brojeve. To su iskustva gotovo svih mama – sve pokušavaju da urade hiljadu stvari u isto vreme – poslovni sastanci, onlajn škola, druge obaveze oko porodice. Tako se nađete u situaciji  da trčite kao muva bez glave, od mesta A do mesta B. Dete gleda crtać posle ručka – hajde da odgovorim na ona dva mejla, tako izgleda rad od kuće zaposlene mame – kaže Jovana.

Milena trenutno ne radi, na porodiljskom je, ali kao mama troje male dece njeno radno vreme je 24 sata.

Ona kaže da su različiti periodi pandemije donosili različitu vrstu izazova.

– Kada je proglašen policijski čas trebalo je objasniti deci od pet i sedam godina šta je to korona virus, zašto je opasan, a da ih opet ne uplašimo. Takođe, trebalo je odgovoriti i na pitanja zbog čega je igralište ograđeno, u čemu je problem, zašto nam prijatelji ne dolaze u posete. Kako je najstariji sin krenuo u prvi razred, suočili smo se sa dodatnim izazovima. Roditeljski sastanci se ne održavaju, roditeljima je ulazak u školu zabranjen, deca nose maske… Roditelji školske dece često su bili i na klackalici jer su se odluke o prelasku na online nastavu najavljivale pa otkazivale i tako sve u krug, što je bio dodatni izvor stresa – priča Milena.

Različite ankete koje su rađene poslednjih godinu dana pokazuju da su tokom pandemije poseban teret iznele žene. Iako su zatvaranja, policijski čas i rad od kuće povećali vreme koje i muškarci provode brinući se o deci, te obavljajući kućne poslove, nije došlo do rodnog izjednačavanja već žene i dalje provode više vremena od svojih partnera baveći se porodičnim neplaćenim poslovima.

Ipsos istraživanje, rađeno krajem prošle godine, pokazuje tako da se prosečan broj sati koje žene provode brinući se o deci nedeljno povećao sa 26 (pre pandemije) na 31 tokom pandemije.

Za muškarce ovo povećanje je sa 20 na 24 sata. Istovremeno, sada 36 odsto žena provodi devet i više sati dnevno brinući se o deci (pre pandemije taj udeo je bio 24 odsto) dok je procenat muškaraca u istoj situaciji porastao sa sedam na 11 odsto.

– Pandemija je za žene donela novi set očekivanja i požrtvovanosti u odnosu na onu koja je ranije postojala. Kad je došla pandemija, podsetili smo se toga šta se zapravo vrednuje, odnosno da briga o deci i svi poslovi koji se tiču porodice, nisu nešto što može da se monetizuje – za to ne primate novac. Pa ipak kada se prave porodični prioriteti,  ko će šta da radi, prednost se daje onome ko donosi novac, odnosno plaćenim poslovima – kaže Jovana.

Istraživanje Centra za mame takođe je pokazalo da je polovini ispitanica zbog izazova koje je donela pandemija potrebna stručna psihološka pomoć, međutim samo 26 odsto njih i dobija takvu pomoć dok je ostale nemaju – bilo zato što ne mogu da je priušte (21.7 odsto), bilo zato što misle da će problem koje osećaju proći sami od sebe (20.2) bilo iz nekih drugih razloga (31 odsto).

– Verujem da je procenat onih mama koje ne dobijaju psihološku pomoć sličan sada kao i u vreme pre pandemije. Međutim razlika je u tom što da je situacija regularna ne bi na samom početku bio ovoliko veliki broj mama kojima je uopšte i potrebna pomoć – ističe Jovana.

Ona dodaje da je pandemija na jednoj strani učinila gotovo nemogućim da se posvetimo stvarima koje nam daju odušak a na drugoj produbila osećaj usamljenosti.

– U našem istraživanju na primer mame su rekle da su usamljene. Pri tome mame su stalno okružene ljudima, one nisu fizički same, ali kao što je rekao Karl Jung usamljenost nije kada nemate ljude oko sebe već kada nemate oko sebe ljude sa kojima možete da pričate o stvarima koje su vama bitne – kaže Jovana.

Milena objašnjava da joj je tokom pandemije najteže palo to što je kretanje ograničeno, a putovanja, odlasci u bioskop ili pozorište nemoguća misija. Pored toga ona izdvaja i brigu na koji način će pandemija obeležiti život njene dece.

– Sećam se da sam noć pre nego što je najstariji sin krenuo u školu preplakala jer mi je bilo žao što deca nemaju doček kakav zaslužuju, što u tim novim okolnostima ne znate na koji način da savetujete dete, što znate da je vaše iskustvo u ovim novim uslovima donekle neupotrebljivo. No, deca te promene prihvataju mnogo lakse od nas, što je utešno – kaže Milena.

Anketa Centra za mame samo je zagrebala po površini problema sa kojima su majke u Srbiji suočene tokom pandemije I nije merila učestalost psihičkih tegoba među njima.

Indikativno je međutim longitudinalno istraživanje iz Kanade koje je pratilo anksioznost i depresivnost među majkama u nekoliko vremenskih preseka u periodu od 2012. godine, a koje je pokazalo da se nivo anksioznosti i depresivnosti skoro duplirao u poređenju sa periodom pre epidemije.

Među 1.300 obuhvaćenih mama – 35 odsto je prijavilo klinički relevantne simptome depresivnosti a njih 31 odsto simptome anksioznosti u periodu između maja i jula 2020. godine.

Od kada se sprovodi ovo istraživanje udeo mama sa psihološkim tegobama je rastao za nekoliko procenata iz godine u godinu, međutim 2020. viđeno je izuzetno povećanje.

Na primer, u periodu između 2012. i 2014, 14 odsto mama imalo je simptome depresije, dve godine kasnije taj procenat je porstao na 16.5 odsto, a u sledećem preseku, na osnovu podatak skupljenih između 2014. i 2016 iznosio je 19 odsto.

Tokom leta 2020, kao što je već rečeno, svaka treća mama ispitanica imala je simptome depresije.

Istraživanje je takođe otkrilo nekoliko faktora koji doprinose povećanju psiholoških problema među mamama. Tako su žene koje su imale poteškoća da usklade obaveze oko dece (poput onlajn školovanja) i rad od kuće, češće ispoljavale simptome depresije i anksioznosti.

Takođe psihološki problemi bili su prisutniji među ženama koje žive u domaćinstvima sa manjim godišnjim prihodima kao i među onima čije su porodice tokom pandemije izgubile neki od izvora prihoda.

Milena kaže da veruje da se dosta roditelja poput nje osećalo anksiozno tokom pandemije, a da je izostala briga kako nevladinog sektora tako i države o mentalnom zdravlju porodica sa decom tokom prethodnih godinu i više dana.

– Prvi put smo se našli u ovakvoj situaciji a informacije koje smo dobijali od zvaničnika često su bile konfuzne, nepotpune i ostrašćene što je samo pojačavalo taj loš osećaj. Poražava činjenica da se tokom pandemije možda čak i najmanje mislilo o psihološkom aspektu, pa je pomoć bila teško dostupna, a čak se ni nevladine organizacije nisu preterano bavile ovom temom i problemima koji okupiraju roditelje – zaključuje Milena.

Centar za mame pruža psihološku podrušku mama putem mejla. Volonterkama-psihološkinjama mame se mogu obratiti na adresu [email protected]. Centar bi uskoro trebalo da dobije i sos liniju na kojoj će takođe raditi psiholozi tako da mame i na ovaj način mogu da dobiju potrebnu pomoć.

Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa