Svirali smo na uvce Silvesteru Staloneu

Naime, u okviru turneje “Balkan Brass Battle” na bini će se zajedno naći rumunski trubači Fanfare Ciocarlia i Orkestar Bobana i Marka Markovića, te odmeriti “snage” da bi pokazali ko je bolji.

-Izlazimo i jedni i drugi na binu. Na stejdžu će biti 30 trubača. Borićemo se našim instrumentima i nadjačavati. Počinjemo sa “Đelem, Đelem”, to je naša romska himna, zatim bacamo novčić, kome padne “glava”, prvi počinje. Sviramo naizmenično i dvadeset minuta pre završetka pitamo publiku ko je bolji. Jako, jako je zabavno – kaže Marko, sin Bobana Markovića, najpoznatijeg trubača iz Srbije koji je napravio svetsku karijeru. Njihov orkestar u svetu godišnje održi oko 120 koncerata u poznatim dvoranama i na najprestižnijim festivalima.

Boban mi je rekao da niste svirali samo u Australiji jer se on plaši letenja?

Ha, ha… Pa u suštini, svi se plašimo letenja. Osećaj je malo nezgodan. Letiš u vazduhu, samo ti je bog u pomoći… Ha, ha…

Gde ste u svetu svirali pred najviše ljudi?

U sećanju mi je ostao rok festival Sansa. Tamo su samo rokeri bili i kad smo došli na tonsku probu pitao sam se: “Ljudi, šta mi tražimo ovde?” Međutim, kad smo počeli da sviramo, masa kojoj se nije video kraj počela je da skače u ritmu. Boban je u jednom trenutku kleknuo. I zamislite, ta cela masa je odjedanput kleknula dole! Kad je Boban ustao, oni su svi skočili, to je grunulo, zaista neverovatno. Ko kad odjednom počne da pada grad, tako se čulo.

Gledao sam vašu „tour” listu na sajtu, tamo piše ovako: Francuska, Švajcarska, Norveška, pa onda – svadba u Bujanovcu. I dalje svirate na svadbama iako ste svetske zvezde?

Ljudi koriste svaku priliku da nas čuju kad smo u Srbiji. I zato, zbog našeg naroda koji nas voli, stavljamo i svadbe u listu turneje. Ja volim lično da sviram svadbe, to mi je nekako u krvi, zabavno mi je skroz, ali imamo malo vremena za to, tako da što se tiče svadbi i veselja, to odradimo samo našoj familiji, prijateljima…

Je l’ ste skupi?

Pa i nismo nešto. Ako prihvatimo da sviramo svadbu, to je lično, cena je manja od onog što radimo u inostranstvu.

Da li je tačno da ste jednom kao bakšiš dobili kola?

Ne za bakšiš, nego je čovek želeo da pokloni mom ocu automobil. I poklonio mu je. Ja tad još nisam bio u orkestru, ali mi je pričao.

Kome ste svirali od svetskih faca?

Mnogima, ko bi se setio… Kada je bila promocija mog filma “Guča” u Kanu, pojavio se Silvester Stalone u prostoriji gde smo nastupali. Njemu smo svirali na uvce. Sa pažnjom nas je slušao. To mu je verovatno bio prvi susret sa trubačima i sa nekom takvom atmosferom. Verovatno je tada shvatio kako se živi u Srbiji, ha, ha, ha…

Na Dragačevskom saboru Guči već dve godine se održava takmičenje za Prvu trubu sveta. Mnogi su iznenađeni što se ti tamo nisi takmičio ni jedanput?

Nisam se takmičio na tom takmičenju, jer da budem najiskreniji – nekako mi to nije baš ozbiljno. Ja se praktično već pet godina takmičim sa svetskim trubačima, perfektnim muzičarima koji su jako popularni, a svi ti trubači koji su bili na svetskom takmičenju u Guči dolazili su prethodne godine kod mene da ih ja uvežbam, ili da ih ja učim. Kako da se takmičim sa mojim đacima?

Neki trubači pričaju da tvoj otac ne želi da te pošalje da se takmičiš u Guči jer je tamo sve namešeteno, i on misli da će da te potcene da bi pobedili lokalni trubači. Je l’ tačno da ima toga u Guči?

Mislim da nema. Ja znam da svi željno očekuju da se ja pojavim tamo, i da će mi, ako dobro odsviram, dati Zlatnu trubu. Ne vidim potrebu, jer ljudi koji se u Guči takmiče to rade da bi napravili neku karijeru, da bi stvorili neko ime, da bi izašli iz Srbije i napravili neku priču u Evropi. Ja sam to uradio uz tatu Bobana, i ne vidim da mi je Guča još potrebna. Ja sam to preskočio. Boban se praktično za mene takmičio od 1988. godine. On je do 2001. uzeo sve moguće nagrade u Guči. Kad sam ja pre tri, četiri godine hteo da se takmičim u Guči, Boban me pitao: “S kim?” Ja sam rekao da hoću, jer ima dobrih trubača. Pitao me: “A ko je bio prva truba?” Rekoh: “Ti”. Pa onda, rekao je Boban, treba mene da pobediš i pobedio si sve. I stvarno je tako bilo – takmičili smo se kod kuće i Boban je rekao posle dva sata: “Mali nije da te hvalim, ali pobedio si”.

Kažu da je vaš ovogodišnji koncert u Guči, bio najbolji nastup nekog orkestra na Saboru trubača – ikada. Počeli ste sa „Maršom na Drinu”, a onda mešali “ćirilicu” i ovaj vaš svetski repertoar.

Stvarno sam oduševljen tim koncertom. Pun stadion, atmosfera, baklje, ludilo… Zna se šta Guča očekuje… Kad smo krenuli sa “Maršom na Drinu”, to je bilo – vauuuuu! U svetu sviramo svašta – mešamo, malo Šakiru, Bijons, Majkla Džeksona, ali ne baš od početka do kraja, nego ubacujem po deo u neku kompoziciju. To obožavam da radim.

Odrastao si na narodnoj trubačkoj muzici. Šta slušaš privatno?

Jako volim da slušam tursku muziku, indijsku, sve što je neobično i što bih mogao da preradim u mom fazonu. Kad legnem kući, založim kamin, skuvam čaj, pustim Majlsa Dejvisa, to mi je za opuštanje naj, naj. Ne volim da slušam rok, ali volim da ga sviram.

Sad mnogi trubači obrađuju rokenrol standarde?

To je moj otac Boban prvi počeo da radi. Slažem se da trubači mogu da sviraju neke svetske stvari, ali ne smeju da zaborave ono od čega su počeli. Ne zaboravi stare narodne pesme! Ako ne znaš na svadbi da sviraš ono na čemu si odrastao i porastao, ne vredi ti. Mi uživamo na naše tradicionalne stvari.

Da li ti se sviđa današnja atmosfera u Guči?

Kako da ne, imam 23 godine, kako mi se ne bi sviđala. Super je atmosfera. Boban mi opet priča kako mu se ranije više sviđalo. Ja ne znam kako je ranije bilo. Bio sam u Guči prvi put sa 17, 18 godina.

Kažu stalni posetioci da Guča pomalo gubi dušu, da su trubači u drugom planu u odnosu na pivo i sponzore?

Meni se malo ne sviđa to što Guča sve više liči na Egzit ili Bir fest. Voleo bih da osetim tu atmosferu kakva je bila pre 10 ili 15 godina. Znači, nije se moglo tada, kako mi je pričao Boban, šetati ulicom sa dva litra piva od 200 dinara, a strancima je to danas super žurka…

Je l’ se ti provodiš u Guči?

Kako da ne. Čim završim koncert, provodim se. Pogotovo mi se sviđa klopa. Kitim i trubače po restoranima, to je obavezno svake godine. I ja njih kitim, a i oni kite mene. I ja tamo odsviram nešto mojim drugarima, Željku Obradoviću, treneru Panatinaikosa, Draganu Ćiriću, bivšem fudbaleru, i još mnogima.

Kada niste u svetu na turneji, živite u Vladičinom Hanu. Da li si u kontaktu sa prijateljima iz detinjstva?

Naravno. Pravimo žurke, šalimo se… I kad sam kod kuće, nema puno vremena, mnogo radim i mnogo vežbam. Komponujem skoro svaki dan. Bilo to u avionu, kombiju, autobusu, bilo kući. U avionu najbolje komponujem, to mi je nekako inspiracija. Iako, kako sam rekao, imam tremu kad letimo. Kad avion uzleti i uspravi se, lakše je, stavim slušalice na uši, otvorim laptop, i radim u nekom muzičkom programu.

Da li ste nekad razmišljali da se odselite iz Vladičinog Hana?

Han ima 20.000-30.000 stanovnika. I tamo smo svi komšije. Baš se dobro poznajemo. Kad izađem u grad, osećam tu toplinu, da me narod ceni i voli. I super funkcionišem i ovako, nije mi uopšte problem da odande dođem do Beograda kada treba. Nekako je moj Han – moj Han. Znaš, tvoj kraj. Mada, nikad ne reci nikad. Kupio sam plac, hoću da gradim kuću u Nišu, pa videćemo.

Kako ti se sviđa ono što radi Goran Bregović?

On je čovek koji stvarno ima sluha, zna da napravi dobar koncert. Zna da pre vremena primeti šta je hit. Sve čestitke njemu. Sa njim nikada nismo svirali zajedno na stejdžu, ali se desilo pre par meseci da smo sa Bregovićem svirali na manifestaciji “Guča u Banjaluci”. Mi na neki način jesmo konkurencija, mada publika koja voli trubu zna ko je Goran Bregović, na koji način on radi, a na koji način mi radimo, i ko je od nas kvaliteniji.

Zašto je svet poludeo za balkanskim melosom i trubačima?

Ljudi su se tamo naslušali hip-hopa, roka… Svaki dan imaju koncerte raznih bendova, i prvi put kad se pojavila naša muzika, to im je bilo interesantno i neobično, to im se svidelo. I tako, neki bendovi koji su ušli tamo na vreme, uspeli su da opstanu. Oni koji nisu ušli na vreme, neće ni da uđu.

Južnjačka truba se čuje najpitomije

Kako ti se sviđaju južnjački trubači koji nastupaju u Guči?

Južnjaci imaju poseban film. Jer, u stvari, kod nas je takav kraj, pun trubača, svi sviraju, to im je urođeno. Uopšte, Cigani su za muziku rođeni. Nekako, južnjačka truba se čuje najpitomije, najmekše, najlepše. Ne želim da potcenim srpsku trubu, ima mnogo dobrih trubača, ali mi sviramo jedan stil, Južnjaci sviraju čoček, i tu su najbolji. Zapadnjaci sviraju kolca i tu su oni najbolji. Svako je određen za svoje.

Dobio sam orkestar na poklon

Počeo sam da se bavim muzikom od sedme godine. Deda me najviše navukao na trubu jer Boban tada nije imao puno vremena. Stalno je bio na svirkama. Kad god je dolazio kući, on je slobodno vreme trošio na pecanje, pošto jako voli ribolov. Nije imao vremena da me sasluša. Deda me je učio, i kada sam napunio 12 godina, jednog dana Boban je došao sa turneje, krenuo u ribolov i majka mu je rekla: “Stani, da ga čuješ”. I tada mu je pala prva suza radosnica. Rekao mi je – spremi jednu kompoziciju, biće na novom albumu. Za dva dana sam iskomponovao svoju pesmu i nazvali su je “Roditeljska sreća”. Posle toga sam mnogo radio, po osam sati sam vežbao, ušao sam kao član orkestra kod Bobana. Od njega sam skupljao fore i fazone, brzo sam kapirao. Sa 18 godina sam dobio taj Bobanov orkestar kao poklon, Boban mi je rekao: “Mali ti si sad šef. Ja ću biti tu pored tebe, da ti pomognem”. Sad ja vodim orkestar, a tata mi pomaže – kaže Marko Marković.

Dva Dejana

Koliko ti se sviđa ono što radi Dejan Petrović i njegov Big bend?

Sviđa mi se Dejan kao Dejan, što je napravio i on nešto svoje i izdvojio se od svih trubača, ima dobar bend, dobrog pevača i pevačicu… Super zvuče. S tim što, da budem najiskreniji, ta muzika se već čula pre mnogo, mnogo godina… Mislim na obrade rokenrol stvari. S tom muzikom u Evropi neće tako lako proći, jer tamo ima onih koji to mnogo bolje rade od njih.

Ko ti se najviše dopada od dragačevskih trubača?

Ima dosta mladih koji su dobri. Pod broj jedan kao trubač za mene je Dejan Lazarević iz Požege. On je svirao i kod mene na svadbi.