Svitac iz zaborava

Rukovođen ovakvim Kašaninovim razmišljanjem pokušaću da približim, bar donekle, ličnost Vere Srbinović a povodom njene lepe knjige Mnoge nove godine (Dan Graf, 2013). U ovoj knjizi pretočena je njena duša – od 1998. ona radi jedinstvene fresko-kolaže i obogaćuje ih svojim stihovima ispisanim divitom, a sve oplemenjeno biblijskim motivima, ili, kako ona veli – „Biblijska se plete pesma…“

Na ličnost Vere Srbinović uputio me je legendarni urednik kulturne rubrike Politike Dragoslav Zira Adamović, čija je zlatousta reč otvarala i najzatvorenije ličnosti javnog života bivše nam zemlje. On mi je rekao, dajući mi pregršt njenih stihova, da je Vera Srbinović bila najzapaženija mlada poetesa 50-ih godina u krugu pisaca kao što su Branko Miljković, Bora Ćosić, Slavko Vukosavljević, Slobodan Marković (Libero Markoni)… Izdvajala se iz gomile pesnikinja svojim darom, obrazovanjem ali i lepotom – mladi pisci i slikari nastojali su da zadobiju njenu naklonost. Sudbina je htela da njeno srce osvoji mladi, stasiti Holanđanin Anatoni Dake, potonji visoki uglednik holandske vlade, vrsni znalac Dalekog istoka, ali i Rusije, pa i Balkana. Vera će pratiti muža po svetu, rodiće dva sina – jedan će postati bankar i otisnuće se preko okeana u megalopolis zvani Njujork, drugi će, pak, ostati sa roditeljima, ali ne u Hagu, već u Lajdenu, studirajući filozofske nauke. Vera i Antoni žive u Hagu, u prelepoj vili, stotinak metara od kraljičinog dvorca, ušuškana u bogatoj biblioteci u kojoj su njoj drage knjige srpskih pisaca, ali i knjige na stranim jezicima – engleskom, holandskom, ruskom… jer ona je u Beogradu završila studije anglistike. U tom domu okružena je i toplinom srpskih i ruskih ikona, a naročito lepotom slika njenog brata Mladena Srbinovića, velikana srpske umetnosti, redovnog člana SANU. U jednom od kolaža u ovoj knjizi Vera je izuzetno lepo ukomponovala mozaik koji je njen brat svojevremeno poklonio manastiru Žiči, a kad su monahinje izrazile neslaganje sa umetnikovim prikazom Bogorodice i Isusa, mozaik je prenet u hodnik SANU, takoreći u zapećak. Lik brata je i u jednom od kolaža, kao što je u ovom poslednjem, ovogodišnjem, prisutna njena najuža porodica – sinovi, suprug, a iz prikrajka i ona – Vera Srbinović posmatra Belog anđela iz Mileševe…

Vera Srbinović u srpskoj književnosti javila se 1951, objavljivala je stihove u Omladini, Vidicima, Studentu, Ninu, Književnim novinama… Prvu knjigu stihova, Nezaključane kapije, objavila joj je Matica srpska 1961, a onda nastaje tajac. Godinama je bila skrajnuta iz srpskog pesništva. Tek po neko je se u novinama seti, ili na margini knjiga, kao što je to učinio Steva Raičković koji u svojim sećanjima, govoreći o „svicima iz zaborava“, pominje i Veru Srbinović koja se kaže – izgubila, citirajući njen stih: „Laku noć cvetovi i vi koji više niste to…“

Drugi su pak Veru pominjali u kontekstu osnivanja jednog pravca u srpskoj književnosti koji nije zaživeo – neosimbolizam, a koji je predvodio Dragan M. Jeremić, danas zaboravljen. Moj ugledniji kolega Miodrag Maksimović, novinar i kritičar, družbenik Stanislava Vinavera, svojevremeno je govorio Veri da je „vreme Šantića, Dučića i Rakića prošlo, ali njihova poezija ostaje ipak kao ogledalo jednog vremena“. Ali ju je tešio, citirajući još jednog svog znamenitog družbenika Vaska Popu, koji mu je jednom rekao „da je sadašnji trend poezije da se njena istinska misao skriva simbolima i slikama teško razumljivim, ali sve to daje izvesnu draž pošto odgovara ukusu današnjih čitalaca“.

Godinama Vera Srbinović nije uspevala da svoje pesničke zbirke nastale u tuđini objavi u otadžbini. Onda su se, u tim traganjima za izdavačem, pojavili Slobodan Mašić, Petru Krdu, Zoran Kolundžija, i najznačajniji tumač njene poezije dr Draško Ređep, koji je napisao mnoge nadahnute reči o njenoj poeziji objavljenoj u Književnoj opštini Vršac, Prometeju i Prosveti.

U tim njenim knjigama prisutna je izuzetna nostalgija za Srbijom, za vaskolikim srpskim svetinjama, posebno na Kosovu, ali i za Beogradom. Ona poslednjih decenija ne propušta sajamska događanja u oktobru na svetkovini knjige, nastojeći da razazna šta se u srpskoj književnosti događa, ko je sve na sceni i šta je to što se piše i može li i ona da osvoji malo književne pažnje, malo obzira i uopšte ima li malo mesta u ovoj bezdušnoj našoj književnosti za jednu gospođu koja je odrasla u srcu Beograda, u Kosovskoj ulici.

Sećam se davnog leta 1991. kad je legenda našeg nezavisnog izdavaštva Slobodan Mašić objavio njenu knjigu stihova Srmene pesme i priredio tim povodom veče u knjižari Prosvete, u zgradi SANU – Mašić je učinio sve da ta promocija dobije pristojan publicitet, izložio je veliku sliku Verinog brata Mladena Slepi Edip koja se nalazila na naslovnoj strani knjige… ali, avaj, bilo je malo sveta, malo novinara, a o piscima i da ne govorim. Vera nije bila prisutna, već samo njen brat Mladen. Bila je to retka prilika – sestra i brat zajedno… Bilo je to vreme kad Vera sahne zbog sudbine svoga naroda, zbog ratišta, zbog pogroma. U njen dom u Hag dolazile su vođe opozicije (od Đinđića pa nadalje), tražeći potporu, konak i savete… A Vera je utehu nalazila vazda u pisanju stihova i taj njen duh razastrt je u njenim knjigama, među kojima je i ovaj stih: „Da’l sam senka vizantijska/ Ozarena al’ ranjiva/ Zamišljena nespokojna/ Zbog časova usamljenih/ I talasa uzburkanih/ Obredna se pesma rađa…“ Utehu nalazi i u prevođenju dragih pesnika sa engleskog i ruskog jezika, ali i u slikanju, kao što prelepa uskršnja jaja rasuta po mnogim uglednim holandskim domovima i koja se čuvaju kao jedinstven odsjaj Vizantije i pravoslavlja u zemlji nizozemskoj.

Vera Srbinović vazda je i u stihovima i u crtežima opijena, nadahnuta Vizantijom, kao što je to bio i njen brat Mladen, koji je srpsku umetnost zadužio jedinstvenim mozaicima u gradskoj kući u Kruševcu, ali i skrajnutim mozaikom sa predstavom Bogorodice Žičke i Hrista, u pomenutom zapećku SANU! To je onaj mozaik koje je predvodnik bratstva u Hilandaru bio spreman da prenese o Vaskrsu 2006. na Atos, ali smrt je preduhitrila nameru svete obitelji Hilandarske.

Na kraju, čini mi se da reči ispisane u ovoj knjizi, u ovim njenim kolažima, nekakvom neopisanom čarolijom otkrivaju jedan svet pesnikinje koja na samo njoj svojstven način govori o ovom svetu, njegovoj lepoti, ali i drami, poput Desanke Maksimović, pa se biografija i poezija neumitno mešaju, tako da je ljudska život samo jedna priča.