Svrljižanin Milan Ristić sakupio i izradio više od 2.000 delova narodne nošnje

Ristić je za agenciju Beta rekao da u svojoj kolekciji ima dva dela narodne nošnje koji su iz 18. veka, neki datiraju iz 19. veka, dok su ostali uglavnom iz 20. veka, kao i da nošnju prikuplja pre svega u Svrljigu i selima na području Svrljiga, i u Beloj Palanci.

Kazao je da su najvredniji deo njegove kolekcije zubun, nevestina kapa i nevestin pojas, izrađeni još u 18. veku.

„Zubun je svojevremeno bio najbogatiji ženski gornji odevni haljetak. Veoma se teško pronalazi, a ja sam uspeo da ga nađem u porodici iz Svrljiga koja je živela u Parizu. Čovek ga je nasledio od majke i odneo u Pariz, a otuda ga je doneo meni. Na taj deo narodne nošnje sam najponosniji, jer je i sada takav kakav je nekada napravljen“, objasnio je Ristić.

Prema njegovim rečima, kapu i pafte (pojas) koji su neveste u 18. veku nosile na venčanjima, takođe je malo ko sačuvao, a on je uspeo da ih pronađe u belopalanačkim selima Vrgudinac i Čiflik.

„Nošnju koju nisam mogao da pronađem na terenu, krenuo sam malo po malo da sam izrađujem. Pozajmim od prijatelja deo nošnje koji ne mogu da nađem na terenu i onda napravim kopiju vernu originalu“, kazao je Ristić.

Veliku pomoć u izradi narodne nošnje, dodao je, pružaju mu roditelji i baba koja je šnajder po zanimanju.

„Moja baka je sa svojom svekrvom šila sva narodna odela koja su ljudi iz ovog kraja nosili. Pokazala mi je kako se šije narodna nošnja i dan danas mi pomaže kada ne umem nešto sam da uradim. Roditelji su me naučili kako se tka, jer su oni to nekada radili. U ovom kraju je bilo uobičajno da ljudi tokom zime, kada nema poljoprivrednih poslova, tkaju ćilime“, izjavio je Ristić.

Izrada narodne nošnje, dodao je Ristić, zahteva puno vremena i truda, pa je tako za izradu samo jedne bogato izvezene kecelje potrebno nedelju dana.

Dodao je da se izradom narodnih nošnji u Svrljigu još bavi jedan broj starijih žena, dok niko osim njega od mlađih ljudi.

„Neke nošnje izrađujem za ‘svoju dušu’, a neke po narudžbini foklornih asnambala. To su nošnje uglavnom iz Svrljiga, Bele Palanke, Pčinje, Vranja, ali radim nošnju i iz drugih krajeva naše zemlje“, izjavio je Ristić.

Prema njegovim rečima, narodnu nošnju iz svoje kolekcije i pozajmljuje ansamblima za nastupe, ali u tom slučaju i oblači igrače koji ih nose.

„Ne mogu da dozvolim da tek tako igrač ode na scenu. Na sceni sve mora da bude ‘pod konac’, ne sme ništa od nošnje da štrči. Frizura na devojkama koje nastupaju takodje mora da bude kako treba, tako da i njih radim u zavisnosti od koreografije“, rekao je on.

Zbog priprema igrača za izalazak na scenu Ristića redovno pozivaju kako domaći ansambli, tako i folklorni ansambli i kulturno-umetnička društva naših ljudi u inostranstvu.

Folklor je, i pored potpune posvećenosti, za sada mladom Svrljižaninu i dalje hobi, dok je posao uspeo da pronađe u turizmu, kao repcepcionar.

Ristić je pre 12 godina počeo da igra folklor u Svrljigu, igračku karijeru je posle dve godine nastavio u ansamblu „Oro“ u Nišu, da bi par godina kasnije počeo da prikuplja narodnu nošnju, a pre pet godina i da je sam izrađuje.