Ta teška reč „dijalog“

Poplava vakcinisanih antivaksera, izvršitelja, kandidata za poligraf koji se za isti grabe kao da je doktorat, pa svi podaci na dve decimale koji su, izuzev bezobrazluka, jedini marketinški stub predsednikovih beseda, sve te seksualne afere, stvarni ljudi bez imena i imena bez ljudi… Mnogo je.

Tako mi je valjda i promakla, inače stidljivo prisutna u virtuelnoj stvarnosti, informacija o izmenama trasa prevoza u novobeogradskim blokovima. Šetnja od stanice do stanice, od jednog papira do drugog (sa različitim uputstvima?) možda bi me i zabavila da nisam krenula sa par kilograma viška. Još manje me je zabavljao očaj sugrađana.

Pitanja… uvek se završi sa pitanjima. Odgovori na ona o tome zašto su lokalne samouprave u Srbiji tako bolno organizaciono nesposobne, finansijski neefikasne i bezidejne većinom su poznati. Vreme je da se fokusiramo na ono pravo: Koliko je ljudi jutros tumaralo po raskopanim ulicama, bez mogućnosti da na posao zakasni a ne bude sankcionisano, bez novca u džepu za taksi i bez ikoga koga bi pozvalo na odgovornost?

Koliko od njih još uvek sanja uređeno društvo? Ako može, bez decimala…

Petak, 23. april

Pojmovi su se, u srpskoj zbilji, deformisali, a ideje istrošile, to nije novost. Iza snažnih reči, sve se češće kriju nevidljivi karakteri. Odjeknula je društvenim mrežama tako, poput pucnja u prazno, najava Generalnog štrajka, zakazanog za danas – valjda u susret predstojećem Prazniku rada?

Kako god neko zamišljao generalni štrajk, uverena sam da ga baš niko ne zamišlja kao red vapaja za dostojanstvenim radom, red anarhističkih zahteva državi da se samoukine, red omiljenih desničarskih krvi i tla deluzija. Nejestivo, čak i sa šlagom i Molotovljevim koktelima, čijim se fotografijama javno ponosilo pre privođenja. Da mi je neko pričao da će doći dan kad će mi biti drago što je protestni potencijal građana Srbije nalik izduvanom balonu, rekla bih mu da je lud. Iako nisam od onih što odmah po otvaranju očiju pomisle na revoluciju, kao nekome iza koga stoje više od dve decenije sindikalne borbe – nije mi svejedno kad neko zloupotrebi reč štrajk. Još manje kad je ne razume.

Subota, 24. april

Subota je, kod nas, dan za porodično gledanje 24 minuta sa Kesićem. Nas troje se udobno smestimo ispred TV, a pas tačno u 21.25 počne glasno da negoduje zbog naziva emisije. Pod njegovim začuđenim pogledom, ove večeri smo se uglas grohotom smejali Kesićevoj verziji reklame srpskih domaćih proizvoda. Potrajalo je to, pa sadržaj koji je išao neposredno nakon toga, baš i nismo ispratili. Kesiću, izvini!

Ipak, kad malo bolje razmislim, u originalnoj reklami i iza nje – nema baš ničeg smešnog. Skloni smo sumanutoj nadi da svaki autoritarni poredak rađa i ljude koji subverzivno u njemu deluju, pa nagađamo da je, eto, neka PR kuća podmetnula Privrednoj komori. Skloni smo i teorijama da je reklama, u stvari, vrhunski proizvod autora koji znaju da ne postoji negativna reklama. Ja, pak, mislim da je odgovor tužniji: postali smo zemlja beskrajnog neznanja i površnosti. Ne bi me začudilo da je reklamu autor napravio listajući brošuru iz marketinga, pa od svega upamtio samo da je doza erotike nekako prijemčiva običnom čoveku. A kao što znamo, sve što je u nekoj meri dobro, u Srbiji je dobro u bar trostrukoj meri.

Jednako tako, ne sumnjam ni da je reklama plaćena onoliko koliko bi naplatili istinski magovi marketinga. Ipak živimo u zemlji u kojoj caruje mediokritetstvo i u kojoj se poslovi koje građani plaćaju ne dobijaju na javnim konkursima, već na bunga-bunga žurkama.

Stvarnost je odavno luđa od news.neta, ali Kesić je još uvek urnebesno zabavan!

Nedelja, 25. april

Davno nekad magistrirala sam na temi govora mržnje i mehanizama medijske manipulacije i kasnije to objavila u knjizi. To, naravno, nije sprečilo brojne pojedince na mrežama da mi dobronamerno otvore oči o pandemijskoj krizi i upute me kako da mislim svojom glavom.

Pre nekoliko dana objavila sam jedan komentar otprilike ovog sadržaja: „Nikad neću shvatiti kako je toliko ljudi zanemarilo da se ceo koncept ljudskih prava zasniva na javnom dobru. Oduvek su opštim dobrom ograničena i individualna prava i sloboda izbora i to nije protivno ljudskim pravima. Zato ne možete da ubijete onog ko vam ide na živce, zato ne možete da vozite 100 km/h u naseljenom mestu… I ne, ne možete da širite virus oko sebe ako neko drugi zbog toga može da umre, koliko god isti virus bio nemoćan spram vaše individualne veličanstvenosti. Ne možete čak ni muziku da odvalite u vreme propisanog kućnog reda, da bi onaj do vas mogao da se odmori. To se zove uređeno društvo a ne fašizam, a ono što vama nedostaje nije ni sloboda ni pravo, već društvena odgovornost.“

Nedelja je dan za ignorisanje reakcija i lazanje.

Ponedeljak, 26. april

Početak nove radne nedelje. U saradnji sa novosadskim Centrom za regionalizam po podne ću održati jedno u nizu predavanja o radnim pravima mladih. Već godinama većina obuka koju držim ljudima koji nisu, ili još nisu, članovi sindikata – usmerena je na mlade ljude koji uskoro završavaju školu i kojima je potrebna pomoć da izađu na surovo tržište rada a da se ne pretvore ni u grubo eksploatisane ni u dugoročno nezaposlene mlade ljude bez budućnosti.

Koliko god ih društvo prečesto percipiralo kao bezinicijativne, pasivne i neodgovorne, moje iskustvo govori da su mladi ljudi u Srbiji veoma zainteresovani i da rade i da grade društvo po meri čoveka. To što ne aplaudiraju u transu kineskim investitorima koji im nude minimalnu zaradu nipošto ne znači ni da su lenji ni da su sebični. A to što, nakon predavanja, meni privatno šalju svoje biografije i diplome, u nadi da ja, možda, u rukavu imam neku tajnu mogućnost za njih, e to govori o tome gde se mi zaista nalazimo. Nema statistike koja može da opere tu stvarnost, ne pomaže tu ni premijerkina teorija o cirkulaciji mozgova.

Utorak, 27. april

Kad smo već kod mladih i nešto mlađih, celu bih nedelju mogla da posvetim onlajn nastavi u režiji našeg Ministarstva prosvete i završnom ispitu za osnovce. I ne znam da li bih pre pisala o deci ili o nastavnicima o kojima se nedopustivo malo razmišljalo od početka pandemije.

Umesto toga, gledam svoje dete, isto ono koje je, u svojoj 11. godini, na tabli napisalo ja rekao/la/lo. Na primedbu nastavnice da su nastavci bespotrebni, jer je u srpskom jeziku muški rod glavni, Mia je hladno odgovorila da onda imamo diskriminaciju u srpskom jeziku. Miu društvene nauke ne zanimaju ni najmanje, pitala me je odavno šta sam ja doktorirala na političkoj sociologiji i šta tu uopšte ima da se studira kad je sve jasno. No iz njene će generacije, jednoga dana, neko sigurno napisati knjigu o tome kako su procedure sažvakale a društvene mreže ispljunule demokratiju. A ja jedva čekam da je pročitam!

Sreda, 28. april

Poslednje pripreme za sutrašnju konferenciju o dve decenije socijalnog dijaloga u Srbiji. Toliko dugo koliko u našoj zemlji postoji, pa još koju godinu duže, ja se bavim socijalnim dijalogom. Za to sam vreme naučila da nema mnogo svrhe objašnjavati šta je dijalog. Poučnije je reći šta on nije: nije socijalni dijalog kad se ministar rada, nepozvan, na silu ugura u prve redove Prvomajske kolone koju organizuju sindikati.

Prvomajske proteste i ove će godine pojesti epidemiološke mere. Verujem da smo dosad, ipak, svi naučili da se 1886, negde u ovo vreme, u Čikagu dogodilo nešto i da to nešto nije bio prvi uspešno raspaljen roštilj na izletištu. Sindikati će i dalje, svakog 1. maja, na ovaj ili onaj način, opominjati da se radna prava u Srbiji ozbiljno urušavaju, to nije sporno. Pitanje je: Zašto nema prave radničke pobune? Od čega smo to tačno odustali?

U susret prazničnoj melanholiji, poslušajte pesmu Industrija benda Rebel Star. Možda tamo pronađete odgovore.

Autorka rukovodi Centrom za obrazovanje i istraživanja u UGS Nezavisnost