Tabu u tranziciji

Rušeći jednu anahronu, razbahaćenu nepravdu, instalirali smo savremeno, civilizovano varvarstvo. Da li smo imali izbora? Teorijski, svakako, da; praktično – ne. Senka liberalizma, tog svetonazora kapitala, izuzetno je duga, i nismo je mogli preskočiti u borbi protiv polufeudalne despotije. Najzad, liberalizam nam je pružio adekvatna sredstva, ideološka i materijalna, u toj borbi, a cilj ništa preciznije ne određuje od upotrebljenih sredstava.

Po logici ovog ostvarenja, pod zajedničkim krovom kapitala, najveći broj nevladinih organizacija, koje su odigrale važne uloge u obaranju Miloševićevog režima, danas funkcioniše kao unosno privatno preduzeće, najveći broj nekad opozicionih partija, da o onima koje su danas vladajuće i ne govorimo, takođe, funkcioniše kao privatno preduzeće, najveći broj onih nezavisnih medija, kroz koje smo se takođe suprotstavljali, danas privatno preduzeće, poglavito služi zaglupljivanju masa, a ne njihovom prosvećenju.

U čemu je problem? Stvari tu funkcionišu upravo onako kako i treba da funkcionišu po volji kapitala. Samim tim, nema nikakvog problema. Dakle, problem je u neuviđanju problema. To je tabu – tabu u tranziciji ili tabu tranzicije, a on je i centralni kumir svetskog kapitalizma, sakristija u katakombama njegovog lavirinta.

Polinezijska reč ’tabu’, koju je 1877. godine, s putovanja po istoku, doneo čuveni engleski moreplovac, kapetan Džems Kuk, i rasejao je po čitavoj zapadnoj hemisferi, jeste pojam kojim su, kako ga iscrpno definiše etnolog Dušan Bandić, „obuhvaćene sve one radnje, mesta, bića, predmeti ili reči koji se nalaze pod nekom zabranom, koji su odvojeni od svakodnevne upotrebe zato što se smatraju bilo ’svetim’ ili ’posvećenim’, bilo ’opasnim’ ili ’nečistim’; kršenje tih zabrana ili ograničenja automatski izaziva neželjene posledice za samog prekršioca ili za njegovu zajednicu. Naravno, opasnost koja ’nastaje’ povredom tih propisa izmiče bilo kakvom racionalnom objašnjenju. Stoga se nameće zaključak da se tabu može uvrstiti u one pojave čije poreklo treba tražiti na području magije i religije.“

Ima puno reči, i ne samo reči, koje su danas tabuizirane u našem društvu. Jedne se smatraju nečistima, poput komunizma, jugoslovenstva, antifašizma, narodnooslobodilačke borbe, samoupravljanja; druge se smatraju svetima, poput reči privatna svojina. Tabu privatne svojine, centralni je tabu liberalizma, koji se rađa kao prosvetiteljski pokret, nastojeći na rušenju takozvanog božanskog prava kraljeva i na verskoj toleranciji, da bi, tri stoleća potom, predstavljao glavnog čuvara mađije kapitala. Dakle, ono što se danas nameće kao nedokučiva tajna, određujući svest savremenog čoveka kao magijsko-religijsku svest, jeste tabu privatne svojine.

Tranzicija nekadašnjih društava realnog socijalizma u kapitalistička društva i države parlamentarne demokratije, u stvari, jeste obred prelaza (rite de passage, rite de transition), tokom kojeg treba prihvatiti neupitnost tabua i usaditi u sebe strah od kazne njegovog skrnavljenja, kao iskonski strah. To osećanje manifestuje se danas u različitim oblicima, a jedan od najčešćih jeste groteskni oblik ismevanja ili izrugivanja onog ko uopšte postavi pitanje o smislu privatne svojine – tog neupitnog, samorazumljivo nerazumljivog i nerazumnog utemeljenja – jer se on smatra nedoraslom osobom, ako hoćete, socijalno neprilagođenom, emocionalno nezrelom, infantilnom ili, čak, dementnom. Istina, ta i takva ličnost nije prošla kroz obred prelaza i nije posvećena u društvo zrelih i slobodnih ljudi – posednika ili onih koji uvažavaju posed. Suština ove magijske formule u tome je što ona, u uzročno-posledičnu vezu spaja privatnu svojinu i slobodu.

Posredi je logička greška i moralna pronevera koju niko nije bolje protumačio od onog ko ju je i uspostavio, naime, od briljantnog mislioca Džona Loka, oca liberalizma.

Polazeći od ispravnog stanovišta da čovek ima pravo da živi od svog rada, a to stanovište prihvataju i Hegel i Marks (neće slučajno Bertrand Rasel napisati da je Marksova teorija ogranak liberalizma), Lok smatra da čovek ima pravo i na određeni posed materijalnih dobara, naime, onih koje je stekao svojim radom, te da taj posed i pravo na raspolaganje tim posedom, upravo njegovom radu daju dostojanstvo, a samim tim i njemu. Lok, takođe, polazi od ispravnog stanovišta da svi ljudi imaju podjednako pravo na posed. Temelj ovog stava nalazi se u Starom zavetu.

Kako se, međutim, od ovih valjanih pretpostavki stiže do zaključka da jedni, ipak, imaju prava na to da uživaju više poseda od drugih? S jedne strane, Lok tvrdi da se sada situacija, u odnosu na biblijsku situaciju praotaca, promenila, da je, naime, ono iskonsko pravo na jednako posedovanje važi samo kao početna istorijska situacija. S druge strane, Lok svojinu definiše u tripartitnoj strukturi: kao pravo na posedovanje života, pravo na posedovanje slobode i kao pravo na materijalni posed. Tu su temelji logičke greške koja strukturira ključni savremeni tabu.

Dakle, pravo na slobodu, definisano je kao pravo na posed (slobode). Sloboda, dakle, nije bivanje nego posedovanje. Zatim, umesto da iz osnovnog ljudskog prava, prava na slobodu, izvire, prirodno, i pravo na posed sredstava za obezbeđivanje slobode, ovde se iz prava na privatnu imovinu izvodi pravo na slobodu. Zaključak, bez privatne imovine nema slobode. Na ovaj način, realni liberalizam izdaje slobodu u istoj onoj meri u kojoj je realni komunizam izdao jednakost.

Žudnja za vlasništvom, posednika nagoni da uveća svetsko blagostanje, a u okviru ovog uvećanja omogućuje se i poboljšanje položaja onih koji ništa ne poseduju, to tvrdi otac liberalizma. Kakav talenat za lukavstvo uma, kakva paklena perverzija! Liberalizam nam se preporučuje, ulaguje i podilazi kao ingeniozni metod koji uspeva da najgore ljudske osobine pretali u najuzvišenije posledice za čovečanstvo! Eto, na toj ideološko-teorijskoj alhemiji počiva opravdanje kapitalističke eksploatacije, naime, napredak društva neizostavno kroz eksploataciju!

Privatna svojina nije isto što i lična svojina. Pomenuta ispravna pretpostavka liberalizma odnosila se na ličnu svojinu – koja čoveku omogućuje da živi od svog rada i plod je tog rada. Privatna svojina, pak, predstavlja sav onaj nagomilani posed koji jednom čoveku omogućuje da živi od rada onih koji nemaju ni ličnu svojinu. Uspostavljanje relacije identiteta između ova dva suprotna pojma i fenomena, jeste tabu.

Kao i svaki drugi, i ovaj tabu u sebi je razoren. Naime, u njemu je razoren smisao slobode. A stvar je u tome, kako bi rekao Hegel, da se i spolja razori ono što je u sebi razoreno.