Tačan broj žrtava ne menja moralnu težinu zločina

U Francuskoj je u izdanju naučnog časopisa „Kultura i sukobi“, nedavno izašla knjiga „Srebrenica 1995 – uporedne analize istraživanja i izveštaja“. Knjiga sadrži tekstove 12 autora, među kojima je više profesora univerziteta i istraživača iz Nacionalnog centra za naučna istraživanja (CNRS) u Parizu. Sa jednim od njih, Ksavijem Bugarelom, razgovaramo o današnjim saznanjima francuskih publicista o srebreničkoj tragediji.
Šta je osnovno otkriće i stav autora ove knjige? Zna li se danas tačan broj žrtava masakra u Srebrenici?
– Broj mrtvih Bošnjaka tokom zauzeća Srebrenice i masakra u julu 1995. kreće se između 7.500 i 8.000. Postoje male razlike u zavisnosti od autora zbog različitih kriterijuma korišćenih prilikom popisivanja žrtava, kako je dobro objašnjeno u izveštaju Republike Srpske iz 2004. Prema tome, ne radi se o „političkim manipulacijama“ kako to žele da veruju neki srpski nacionalisti. Jedino će ekshumacija svih zajedničkih grobnica dati tačan odgovor o broju pobijenih od strane srpskih snaga generala Mladića nakon odvajanja od njihovih porodica u UN bazi u Potočarima, ili po zarobljavanju dela kolone koja je pokušala da se domogne Tuzle.

Planirana operacija

U tekstu u vidu intervjua profesorke filozofije na Univerzitetu Monpelje, Izabele Delpla, sa policijskim inspektorom Žan-Rene Riezom, koji je vodio istraživanja tužilaštva Haškog suda za ratne zločine u ex-Jugoslaviji (TPIZ) 1996-2001. i koji se pojavljivao kao svedok u mnogim procesima kod tog suda, nalazimo dokaze da je „na vrhu piramide odgovornih za zločin u Srebrenici bez sumnje Ratko Mladić“, koji je 10. jula odlučio, protiv mišljenja oficira iz svog štaba, da napadne Srebrenicu. U tekstu su pobrojani dokazi da su vezani ljudi streljani, često sa povezima na očima, invalidi sa protezama, da su izmeštani leševi pobijenih u druge masovne grobnice uz ostavljanje u primarnim rakama manjeg broja umorenih kako bi se doveli u zabludu istraživači da je broj žrtava daleko manji… Masakr je planirana vojna operacija što je zaključeno na osnovu nađenih dokumenata brigada koje su učestvovale u zločinu. Nema dokaza da su u njemu učestvovale policijske jedinice.

Tekst Ksavijea Bugarela iz Instituta CNRS se bavi debatom u Skupštini BIH o odgovornosti bosanske strane za zločin u Srebrenici održanom 1. avgusta 1996. Da li je odbrana Srebrenice namerno ostala bez pomoći? Da li se trgovalo Srebrenicom, Žepom i Goraždem? Da li su opravdane optužbe da je Srebrenica prodata za delove Sarajeva? Bugarel analizira i dugo izbegavanje Alije Izetbegovića da se sastane sa ženama izbeglim u Tuzlu iz Srebrenice. Navodi se i pisanje sarajevskog Oslobođenja da je skupštinska debata 1996. bila „kolektivno pranje ruku“ koje nije stavilo tačku na sumnje i rasprave o padu Srebrenice.

Potpredsednica Višeg pariskog suda Mišel Pikar i Asta Marija Zimbo iz NVO opisuju uzroke i posledice izveštaja Vlade Republike Srpske iz juna 2004, kojim se prihvata postojanje masakra u Srebrenici. Piter Lagru sa Slobodnog univerziteta u Briselu analizira naručeni izveštaj od strane Vlade Holandije o padu Srebrenice objavljen 2002. Podsetimo se da je objavljivanje ovog izveštaja izazvalo pad Vlade!

Dve činjenice su već potpuno sigurne. Većina od 7.500 do 8.000 ubijenih Bošnjaka nisu stradali u borbama sa srpskim snagama, već su hladnokrvno ubijeni posle zarobljavanja i grupisanja u Bratuncu. Na glavnim mestima za egzekuciju odnose se stotine ubijenih, a u Petkovcima i Branjevu više od hiljadu. Takođe je utvrđeno da je ubijanje zarobljenika vršeno sistematski, što podrazumeva značajnu organizaciju i logistiku, kao i veće vojne jedinice od onih iz Srebrenice. Prema tome, masakr ni u kom slučaju ne može da bude posmatran kao akt osvete ili neokontrolisanog povećanja nasilja.
Da li je za kvalifikaciju zločina neophodno znati precizan broj stradalih?
– Tačan broj žrtava ne menja u suštini, sa stanovišta prava, kvalifikaciju kao ni moralnu težinu zločina. Haški sud smatra da su svi stanovnici srebreničke enklave žrtve nasilne deportacije, a Organizacija za zaštitu ljudskih prava BIH smatra da su i porodice nestalih takođe žrtve jer su izgubili svoje najbliže.
U izdanju Fabrike knjige izašao je srpski prevod vaše knjige „Bosna, anatomija rata“ koja se bavi ratom u BIH, a ne samo Srebrenicom. Da li je po Vama moguće uspostaviti vezu između pada Srebrenice u julu 1995. i ofanziva Hrvata i Bošnjaka u avgustu i septembru iste godine?
– Želim da naglasim da se istraživanja Haškog suda, kojima smo se mi bavili u knjizi „Srebrenica 1995 – uporedne analize istraživanja i izveštaja“, odnose samo na događaje u julu 1995. te će moj odgovor biti moje lično mišljenje. Nema sumnje da su se linije fronta u periodu od maja do oktobra 1995. iznenada i značajno menjale i da su ta prekomponovanja olakšala zaključke Dejtonskog sporazuma. Međutim, nema dokaza da su te izmene fronta, od kojih je Srebrenica najkrvavija, rezultat prećutnih nagodbi. Promena teritorija tokom 1995. koje su držale suprotstavljene strane, rezultat je, pre svega, izmene odnosa snaga i diplomatskih odnosa koji su primorali protagoniste rata da redefinišu ciljeve i strategiju na terenu. Dakle, nema spremljenog ili napisanog „scenarija“ unapred, ni međusobnih dogovora, što pokazuje neuspeh bošnjačkih snaga da razbiju opsadu Sarajeva maja 1995. ili početak hrvatske ofanzive na Krajinu pre nego što je Mladić stigao da prikupi svoje snage u regiji Bihaća.
Kome odgovara da se širi ta priča o unapred dogovorenom ishodu rata i ukalkulisanim žrtvama?