Tadićeva bitka za Vračar 1Foto: FoNet/ Aleksandar Barda

Boris Tadić na sadašnjim izborima za beogradsku opštinu Vračar može elegantno da testira kakve su mu šanse za predsedničku trku 2022. godine.

Tačnije da li je palo pomirenje sa belim listićima tako da najpoznatiji predstavnici ovog neformalnog pokreta iz 2012, poput Vesne Pešić ili Srbijanke Turajlić, mogu posle osam godina opet da glasaju za njega.

Takvo pomirenje, iako bi bilo meta ruganja i potcenjivanja, pokazalo bi političku zrelost, da se najzad odmakne od uzajamnog okrivljavanja ko je doveo naprednjake na vlast.

Ne zato što posle osam godina to treba zaboraviti i, je li, gledati samo ko može da smeni SNS, nego zato što jednostavno nije ni tačno.

Jer, isto kao što iskustvo pokazuje da se vlast u Srbiji menja samo na predsedničkim izborima, isto tako pokazuje i da se menja samo kad se desi savez liberalno građanskih i desno konzervativnih birača.

Kao što su se Aleksandar Vučić i beli listići 2012. našli na istoj strani, i jedni drugima bili spremni da mnogo toga progledaju kroz prste, da bi se vlast promenila, nešto slično bi moralo da se dogodi i u slučaju smene SNS.

Bojkot izbora kao metod za pravljenje takvog savezništva oličenog u Savezu za Srbiju, koji je koalicija DS i njenih izdanaka i dverjanina Boška Obradovića, nalazi se u fazi poraza.

Koliko teškog, videće se nakon dana glasanja 21. juna. Meru tog poraza odrediće i to da li će drugi iz opozicije uspeti da nešto urade na lokalnim izborima. Paradoksalno, što više gradova i opština opozicija uspe da uzme, time će poraz Saveza okupljenog oko Dragana Đilasa biti veći, i to bez obzira na broj izašlih glasača.

Savezu će u tom slučaju ostati uloga žrtve u kojoj će moći da tvrdi da je eto upravo to što su oni ostali dosledni i nisu predali liste za opštine i Narodnu skupštinu pomoglo uspehe na lokalu.

A kandidata za te uspehe ima dosta i to jakih – Saša Paunović, Nebojša Zelenović, Milan Stamatović, Aleksandar Šapić, Dragan Jovanović…

Tu još nedovoljno vidljive građanske grupe pripremaju izlazak a nisu Ne davimo Beograd i NDB lojalne članice Građanskog fronta.

Kako je Savez uspeo da se dovede u takvu poziciju, naročito zato što je imao na raspolaganju vreme tokom korona pandemije za prestrojavanje, jeste pitanje koje ponovo otvara problem liderstva u opoziciji.

Da i Tadić, koji je davno otpisan u skladu sa monarhističkom prirodom srpskog društva, gde kralj može biti ubijen (Ivan Stambolić), svrgnut (Slobodan Milošević), abdicirao (Tomislav Nikolić), ali nikako ponovo krunisan, deluje ponovo prihvatljiv.

Nedoumica je međutim da li se treba nadati da je ta ponovna prihvatljivost Tadića izraz pomenute političke zrelosti i svesti da Republika znači da se predsednici nisu kraljevi, i da mogu biti ponovo izabrani.

Tadićeva bitka za Vračar 2

Vračar će zato biti odličan test. Tadić nije za razliku od Saveza, koji je za svoju oglednu opštinu izabrao Lučane 201, mesto gde ne može da pobedi.

Niti je preduzeo akciju poput štrajka glađu Boška Obradovića ispred Skupštine koja nikud ne vodi. Koliko pre dve nedelje činilo se da je vođa Dveri zaseo na stepenice nošen impulsom da se svojim jačim hrišćanskim postom nametne kao glavni opozicioni događaj u kampanji.

Činilo se da je pozadina tog čina ili odluka da samostalno ode na izbore i preskoči tri odsto, čineći uslugu i Vučiću i Đilasu.

Vučiću da najzad penzioniše Vojislava Šešelja i radikale i ostavi ih ispod cenzusa, a Đilasu da ga se reši kao teret za građanske birače opozicije, neprihvatljivog ultradesničara.

Ništa od toga, Obradović je, kako se tvrdi, samo članovima svog Starešinstva Dveri morao nakon burne sednice, održane veče pre nego što je zaseo na stepenice, da dokazuje da je i dalje lider.

Tadić je krenuo pak od Vračara, gde ne samo da je najjači nego i jedino postoji, ali koje mu može otvoriti prostor za širenje. Predstavio je izbornu listu smišljeno.

Prvi na listi je Konstantin Samofalov iz njegove stranke, koji je sam klasična vračarska priča – potomak ruske belogardejske porodice.

Pored Samofalova je mladi Pavle Grbović iz Pokreta slobodnih građana, a ne Sergej Trifunović, čiji nevaspitani ispadi nikako ne idu uz Tadićev uvek pristojan stil. I najzad tu je i Aris Movsesijan iz stranke Zorana Živkovića da se pokaže kako mogu zajedno i oni koji to nikad nisu mogli.

Da je izlaz u pomirenju unutar Srbije, baš kao što i Tadić i Živković opet mogu zajedno. (To što je pomirenje iz interesa, pa svi imamo interese, je li tako?) Tadić je, treba li podsećati, smenio Živkovića u DS, nakon što je stranka izgubila vlast posle vanrednog stanja zbog ubistva Zorana Đinđića 2003. godine.

A Živković se nakon Tadićevog uspona povukao i bio običan član, da bi ponovo postao poslanik na listi DS 2016. Ipak, ovo nije prvo zajedničko pojavljivanje Tadića i Živkovića na izborima.

Oni su zajedno i lično nastupali u beogradskoj kampanji 2018. kao podrška gradonačelničkom kandidatu DS Draganu Šutanovcu, koji je pretrpeo izborni debakl.

Za razliku od tadašnje slike tri stranačka lidera koji su pobedili lične sujete, sada je koncept drugačiji. Tu je Tadić kao stožerni iskusan i pouzdan lider, dok su istureni mlađi ljudi, jedva poznati, samim tim i nekompromitovani.

I zaista Tadić nije bez šansi, naročito ako se ima u vidu kako su naprednjaci i 2016. preuzeli Vračar. I tada, kao i sada, oni su na opštini poznatoj po skupim nekretninama i tradicionalnom glasanju protiv radikala i protiv socijalista poslali svoj prvi ešalon.

Na listi su se i tada i onda našli Vučićev generalni sekretar Nikola Selaković, operativac za Kosovo Marko Đurić, sadašnji zamenik gradonačelnika Goran Vesić…

Vlast je SNS na Vračaru preuzela pre četiri godine tako što je Čedomir Jovanović praktično žrtvovao stranku zbog Vučića i od tada postoji samo kao pojedinac na čelu grupe onih koje SNS mora bogati da zbrine.

Naime, tada je predsednik Skupštine Vračara postao jedan jedini odbornik Jovanovićeve LDP od ukupno 45 koliko broji opštinski parlament.

Taj liberal je u toj trci pobedio Branimira Kuzmanovića iz DS i Ivana Kljajića iz DJB, ali zahvaljujući tome što je iza njega stala grupa odbornika SNS na čelu sa Uglješom Mrdićem, bivšim novinarom i tadašnjim šefom kabineta Nikole Selakovića.

Najzad, na strani Tadića je sada između ostalog i to da li bi Dragan Đilas, osnivač Saveza za Srbiju, ali i birač sa prebivalištem na opštini Vračar, sada glasao za svog bivšeg predsednika i njegovu listu. Ili ostaje kod kuće i pri bojkotu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari