Tajanstvo koje privlači ljude

Pritom, ovo tajanstvo (Adorno u Estetičkoj teoriji govori o zagonetnosti umetničkog dela) se ne shvata kao nekakva večna, metafizička pojava. Pre bi se reklo da je ona efemerna, da nastaje i nestaje, i najzad, da često biva rasejana u ljudskoj ravnodušnosti… Ali kako je uopšte i moguća ta neumitna ravnodušnost koja tajanstvo/zagonetnost umetnosti raspršuje, prepušta zaboravu, gubitku u tragu koji, suviše često, iščezava u magli? To je jedno od pitanja kojim se Konstantinovićeva knjiga bavi, s uverenjem da se time podvrgavaju upitnosti sami granični uslovi postojanja umetnosti u nekom (oskudnom) vremenu.

Konstantinovićeva knjiga Duh umetnosti nastala je posthumno, zahvaljujući pre svega trudu Konstantinovićeve supruge Milice. U toj knjizi sabrani su tekstovi koji se bave pitanjima umetnosti i duhovnog statusa umetnosti. Jedan deo ovih tekstova objavljen je, svojevremeno, u raznim časopisima, a drugi, veći deo Konstantinović je, od 1966. do 1979, u seriji čiji naziv je Prelistavanje časopisa, emitovao na Trećem programu Radio Beograda. Samu produkciju časopisa, koje je u to vreme pratio, ovaj autor je shvatao kao izuzetno važan oblik u kojem jedna kulturna zajednica stiče svest o samoj sebi, o svojoj prošlosti i budućnosti, i naravno, o svojoj otvorenosti za nove i raznovrsne, evropske i svetske kulturne uticaje. Zato je svoja Prelistavanja časopisa Konstantinović prihvatio kao veoma odgovoran posao koji omogućuje kulturnoj zajednici da se otvori za uvek nova preispitivanja. Sličan stil preispitivanja i granične upitnosti prisutan je i u knjizi Duh umetnosti. Zato su tekstovi u toj knjizi podjednako aktuelni kao što je to i Konstantinovićeva Filozofija palanke, koja je, takođe, nastala u to vreme.

Pisac Duha umetnosti, po svom književnom i umetničkom opredeljenju bio je modernist, ali to je modernist koji ispituje i same granice modernizma. Dakle, on u književnom i umetničkom modernizmu nije video monotoni, jednoumni projekt koji skriva svoju neistovetnost sa sobom (neidentičnost) i svoje paradokse. U stvari, Konstantinović je modernizam u kulturi i umetnosti tumačio kao višeznačnu i višeglasnu duhovnu opciju koja se na svojim rubovima rasprskava, a ne kao autoritarni nalog bilo koje vrste. Zato je on vlastita tumačenja društvenih i kulturnih pojava uvek shvatao u ključu tolerancije i otvorenosti kojoj prethodi kritika plemenske, patrijarhalne, palanačke i svake druge zatvorenosti. Tragovi ovih shvatanja, kao i paradoksa koji im prethode, nalaze se i u Duhu umetnosti.

Ma koliko da je moguća, umetnost je u isti mah i nemoguća! To dolazi otuda što je ravnodušnost prema duhu umetnosti naličje strasti koja umetnost uopšte i čini mogućom. Delo je moguće, kaže Konstantinović, „samo kao izazivanje naše inteligencije koja pokušava da prodre svuda, a stepen njegovog značaja ravan je stepenu ovog izazivanja koje nam ono upućuje. U smrti smisla za nepoznato, u agoniji tajanstvenog leži i smrt umetnosti. Nije li Hegel, uostalom, sumrak umetnosti video u sumraku tajanstva?“. Pritom, naravno, Hegel je hteo da zaustavi nezaustavljivu činjenicu da se, kad jedno tajanstvo umre, drugo rađa. A možda se već i rodilo. Nema definitivne smrti tajanstva. Nema smrti umetnosti, pa ni filozofije! Zato se ni jedna od te dve veštine ne može definitivno emancipovati od tajanstva. A to znači i od nedovoljnosti i nedosežnosti. Danas ne samo što nije smanjeno tajanstvo umetnosti, nego je ono, štaviše, postalo – nepregledno.

Mi više ne znamo gde ćemo i u čemu ćemo njegove tragove u umetnosti otkriti. Velike institucije ništa ne garantuju. Nema garantovanog identiteta ničega, pa ni umetnosti. Sama umetnost je to ponajbolje shvatila. Ona je možda oduvek svaki identitet ili ono isto videla kao drugo. Pa je i samu sebe morala, ponajpre, da vidi kao raskid sa sobom, sa sopstvenim blindiranim identitetom. Zato je umetnost najbolja potvrda da „duh ume sam sebi da radi o glavi“. Ukoliko umetnost, duh, kultura ne rade sebi o glavi to je onda znak da su podložni fetišizmu. Ali čak i u situaciji samofetišizma, umetnost, duh i kultura ostaju nepomireni sa sobom, a to znači i da su nepomireni i sa fetišizmom bilo koje vrste i naročito sa fetišizmom palanačkog duha.

Sve u svemu, treba reći da tekstovi sabrani u knjizi eseja Duh umetnosti predstavljaju živo svedočanstvo Radomira Konstantinovića o tome da je istinska kultura i umetnost u izvesnom smislu neuništiva, te da zato zaslužuje prijateljstvo onih čitalaca koji, i u teškim vremenima, u nju ipak veruju.