Vest o neuspelom atentatu na papu Jovana Pavla Drugog, koja je 13. maja 1981. obišla svet, posle 32 godine ponovo se našla u srpskoj javnosti zahvaljujući izdavačkoj kući NNK Internacional, koja je nedavno objavila autobiografiju Mehmeta Ali Agdže, atentatora na 264. poglavara Rimokatoličke crkve pod nazivom Obećali su mi raj, čije delove Danas objavljuje kao feljton. Knjigu u kojoj Agdža negira sve dosadašnje verzije sa suđenja za pokušaj papinog ubistva i otkriva tajnu koju bi mogli da potvrde samo sada već pokojni papa i ajatolah Homeni, nedavno je objavio italijanski izdavač Kjareletere, a sa italijanskog na srpski prevela je Jelena Brković.
Surovo odrastanje u Turskoj u kojoj je rođen 1958, oštro oko i precizna ruka koji ga dovode u ultranacionalističku organizaciju Sivi vukovi, preko koje dolazi u vezu i sa ajatolahom Homeninijem, prema Agdžim tvrdnjama, glavnim naredbodavcem papinog ubistva, detalji priprema i samog atentata, izdržavanje najpre doživotne potom skraćene zatvorske kazne u Italiji, susret sa papom i njegovo hrišćansko praštanje koje je potaklo Agdžin prelaz iz islama u rimokatoličanstvo, tajna proročanstva, povratak u Tursku i još jedna robija zbog ubistva novinara, konačan izlazak na slobodu 2010. godine, sve to je sabrano u ovoj javnoj ispovesti. Ali Agdža javnosti nudi svoje viđenje turske stvarnosti u doba svoje mladosti i radikalnih islamskih pokreta, ne libeći se da govori i o evropskoj mreži tih organizacija, ali i o sudaru verskih i civilizacijskih obrazaca, koji na mahove imaju Denbarunovske elemente.
Svoje mesto u Agdžinoj autobiografiji našli su i mediji – način na koji se kreira i utiče na javno mnjenje sa obe strane zakona, manipulacija informacijama i njihovo korišćenje u dnevnoj i globalnoj geopolitici, ali i mnoge verske i političke ličnosti formata američkog diplomate Henrija Kisindžera, donedavnog iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada… Prava je šteta što u ovom izdanju knjige na politički najzanimljivijim mestima Agdžine ispovesti nedostaje nekoliko strana. Konačno Agdža govori i o putu svog verskog preobraćenja na kome kritike nisu pošteđene ni fatve ajatolaha Homenija, čije je, kako tvrdi, verske planove izvršavao tog 13. maja 1981. na Trgu Svetog Petra u Vatikanu.
– Neuspeo pokušaj atentata na papu Jovana Pala Drugog privukao je ogromnu medijsku i političku pažnju, dugo vremena davao povoda za različite spekulacije i omogućio pisanje većeg broja „ekspertskih“ i publicističkih radova posvećenih razjašnjavanju navodne pozadine ovog spektakularnog čina jednog enigmatičnog izvršioca. U celini, činjenica da je Agdža Turčin i musliman nije bitnije uticala na odnose između Vatikana, odnosno Rimokatoličke crkve i islamskog sveta, jer su, bez obzira na nacionalnu i idejnu provenijenciju atentatora, motivi napada više traženi u koordinatama tada zaoštrenog ideološkog sukoba između kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka – kaže za Danas islamolog i univerzitetski profesor Darko Tansković, nekadašnji ambasador SRJ u Turskoj i Vatikanu.
On kaže da „nije moguće s dovoljno pouzdanosti odgovoriti na pitanje kako se ovo naknadno Agdžino“ priznanje „da iza atentata na papu stoje ajatolah Homeini i Iran može tumačiti u sadašnjim međunarodnim geopolitičkim okolnostima i insistiranju na opasnosti od radikalnog islama, koji Zapad vezuje za Teheran“.
– Jedino Ali Agdža može sasvim tačno znati šta se, na njegovom nivou percepcije uloge koju je imao, stvarno dogodilo. S druge strane, apsolutno je nemoguće proniknuti u sve ono što se u međuvremenu dogodilo u glavi Alija Agdže, jer on je, svakako, danas bitno izmenjena ličnost u odnosu na trenutak kad je pucao na papu. Ipak, uz sve rezerve, teško je poverovati da su vođi Iranske revolucije naručili ubistvo poglavara Rimokatoličke crkve. Oni su tada imali preča posla. Sam Jovan Pavle Drugi ni na koji način, ni neposredno ni posredno, nije dao povoda da se ova verzija uzme u obzir – napominje profesor Tanasković.
On smatra da je u „Agdžinoj interpretaciji sve prilično pojednostavljeno i lično, uključujući i insistiranje na vezi između nacizma i radikalnog islama“.
– Između svih totalitarizama, a pogotovo onih koji posežu za nasiljem, postoje tipološke sličnosti i analogije, ali je bitna razlika između nacizma i radikalnog islamizma, pored ostalog, u tome što u ovom drugom potpuno odsustvuje ideja rasne i nacionalne superiornosti. Jedini kriterijum vrednovanja ljudi i naroda je njihova verska pripadnost – ističe sagovornik Danasa.
Upitan koliko su za razumevanje današnjeg odnosa Rimokatoličke crkve i islamskog sveta važni momenti iz istorije poput Krstaških ratova, ali i savremena činjenica da je pre desetak godina broj muslimana u svetu nadmašio broj rimokatolika, profesor Tanasković kaže da „na simboličkom planu značajni događaji iz prošlosti odnosa između katolika i muslimana imaju odraza i na savremene odnose, jer se indoktrinacijom i propagandom, zasnovanim na jednostranom sagledavanju prošlosti i apsolutizovanjem svoje istine, uzajamno stimulišu odbojnost i neprijateljstvo“.
– Promene relativnog demografskog odnosa suštinski su mnogo bitniji generator straha od „drugoga“ i realnog, životnog remećenja krhke ravnoteže među pripadanicima različitih religija, odnosno kultura. Masovno iseljavanje hrišćana s Bliskog istoka nikako nije predrasuda, nego realnost koja ozbiljno zabrinjava Rimokatoličku crkvu, ali svakako ne samo nju – ističe profesor Darko Tanasković.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
