Šamar je pukao na Marakani i to pošto je Zvezda postala ligaški prvak Evrope.
Dragiša Binić, tada prvotimac tima LJupka Petrovića, u poslednjoj utakmici na ex-yu prostorima, usred Marakane kao igrač nasrnuo je na trenera Hajduka Stanka Poklepovića.
Zvezda je kao tadašnji prvak Evrope pobedila Hajduk sa 1:0. Bio je to početak onoga što kaže jedan od junaka TV serije Više od igre, snimljene mnogo ranije, „nas tek očekuje igra koja će biti više od igre“.
Događanja na stadionu u Maksimiru na utakmici Dinamo – Zvezda (13. maja 1990) bila su prolog onoga što će se desiti. Sve se odigralo samo deset godina kasnije u istom mescu, u Splitu, na stadionu Poljud (4. maja 1980), kad su fudbaleri Hajduka i Zvezde, na vest o smrti koju im je preko razglasa saopštio predsednik opštine Ante Skataretiko, zagrljeni na centru igrališta u suzama zajedno sa navijačima otpevati Druže Tito mi ti se kunemo…
Klub iz LJutice Bogdana, po svoju istorijsku ikonu u ex-yu fudbalu otputovaće u Bari, na stadion sa imenom svetitelja Nikole, „koga pola Srbije slavi, a pola odlazi u goste“.
Na povratku sa tog nečuvenog događaja sa nekoliko kolega kratko smo boravili na benzinsku pumpu iza Zagreba. Usred mamurnog jutra tada su nas neki ljudi zasuli kamenicama, ne zbog mržnje, već zbog spremnosti da rade za našu stvar. Slično kao i u Srbiji. Nacionalizam je jeftina roba za manipulaciju ljudima.
„Vraćamo se u Beograd osveženi jer nam vazduh nedozvoljava da osetimo miris još ne sasirene krvi“, pišem reči Mila Brajovića, mog saputnika iz Barija, dok napuštamo teritoriju Hrvatske.
Pre nego što će Zvezda otići na italijanski stadion po fudbalsku ikonu, u meču sa Olimpikom iz Marselja, desilo se poslednje finale Kupa Maršala Tita.
Na stadionu JNA igrali su Zvezda i Hajduk (8. maja 1991), pred samo sedam hiljada gledalaca. Pehar je pripao klubu iz Hrvatske, koji je pobedio sa 1:0. Sumnje da li će hrvatski tim doći u Beograd, bile su spekulacije koje su ubrizgavane iz nacionalističkih krugova srpske i hrvatske političke elite.
„Klupski lekar u Zvezdi, tada doktor Branko Nešović, posle Barija mi je govorio o tome da su igrači Zvezde bili spremani za finale, ali ne i za utakmicu sa Hajdukom, u poslednjem finalu Kupa Jugoslavije, pa im taj poraz nije teško pao, jer se nisu previše zalagali“, seća se Milojko Pantić, tada sportski komentator Radio televizije Beograd.
Iz ruku Vasila Tupurkovskog, tada člana Predsedništva SFRJ, na stadionu u Beogradu pehar Kupa Maršala, težak blizu 17 kilograma, podigao je kapiten Splićana Igor Štimac, koji je bio prethodno isključen zbog sukoba sa Sinišom Mihajlovićem.
„Osvajanje tog pehara u Beogradu za mene je najdraži trofej u karijeri. Ovo je za mene važnije od osvajanja trećeg mesta koje smo kao članovi hrvatske reprezentacije osvojili na Mundijalu u Francuskoj 1998. godine“, priča Slaven Bilić u dokumentarcu Hajdukov ratni trofej.
Štimac navodi to je pobeda kao „znak prkosa prema Zvezdi i svemu što se tada događalo“.
Punih sedamnaest godina od kad su fudbaleri Hajduka odneli pehar Maršala u Split nije se znalo gde se on nalazi. Danas je u klupskim prostorijama, jer ga je od ludila rata sačuvao ekonom Juko Strinić.
On je demantovao sve priče o prodaji, topljenju trofeja koji predstavlja unikatnu umetničku tvorevinu.
„To je Monaliza nestanka jedne države u kojoj je fudbal bio snaga integracije, ozbiljnosti i intelektualnosti ovoga sporta“, sada je jedan od posthumnih komentara sa različitih portala sa ex-yu prostora. „Pehar je bio na sigurnom mrstu, a to su znali i oni koji trebaju znati“, rekao je Strinić za Slobodnu Dalmaciju.
Priča o poslednjem peharu Kupa Maršala i njegovom čuvanju antipodna je epizodi iz 1930. godine, kad je dr Mihajlo Andrejević, fudbalski fanatik, zatražio podršku kralja Aleksandra za odlazak na prvo Svetsko fudbalsko prvenstvo u Urugvaju.
„Ja ti vašu avanturu neću podržati bez učešća hrvatskih fudbalera“, odbrusio je Andrejeviću kralj tadašnje države. Bez Hrvata srpska reprezentacija igrala je pod imenom Jugoslavija.
Sve je izgledalo kao improvizacija, a najviše su profitirali sama država i Andrejević koji će 1947. biti član komisije koja je donela odluku o ustonovljenju fudbalskog Kupa Maršala Tita.
Za Milojka Pantića vreme s početka 1990-ih govori o „jakom uticaju Državne bezbednosti na svaki klub, a pogotovu na Crvenu zvezdu“. I, pre, a naročito posle osvajanja Lige Evrope.
„Znate li samo koliko je bilo navijačkih frakcija na severu. A onda ih je ujedino jedan čovek – Željko Ražnatović Arkan. Nastala je jedinstvena navijačka grupa pod imenom Delije. Svim klubovima pa i Zvezdom upravljala je DB i njeni ljudi. Preko službe su Milošević i Tuđman koristili veliki javni prostor za mobilizaciju masa. NJima je to bilo potrebno i znalu su gde imaju taj rezervoar za svoje politike“, ocenjuje Pantić.
Navijači su postali ratnici, koji su krenuli sa skandiranjem Zvezda Srbija – nikad Jugoslavija, nastavljajući sa Živela, živela Kraljevina Srbija. Oni koji nisu bili na tribinama severa bili su u rovovima pod istim vođom.
Tajne službe u Srbiji i Hrvatskoj imale su direktan uticaj na klubove, dok su navijači dolazili na stadione samo da bi za 90 minuta plasirali virus nacionalne zaraze od Zagreba do Beograda, i u tome se uspelo, pre svega preko fudbala.
„Temeljni osnov igre je fer-plej. Kad se to izgubi nastupa obesmišljavanje same igre“, ocenjuje sociolog Ratko Božović.
On navodi da „kvarenje igre predstavlja nameru instrumentalizacije u pravcu koji kvari osnovu namere za igranjem i tvori se opasan malignitet koji nam se desio i koji je bio vrlo opasan i ne sme da se ponovi, samo uz veću količinu tolerancije za normalnost gde vam ne treba rezervni mozak ako ste nešto naučili“.
Poslednju u takmicu između Zvezde i Hajduka u Beogradu Milojko Pantić je tokom prenosa, koji nije emitovan direktno u Srbiji, već samo za Hrvatsku, izgovorio i rečenicu – „Dragi prijatelji iz Splita, vi niste došli u Beograd da čestitate prvaku Evrope, već da se tučete…“ Dobio je upozorenje od reditelja prenosa Veselina Grozdanića da ne govori istinu, te je taj deo u snimku koji je emitovala TV Beograd sklonjen, ali je uživo otišao u Hrvatsku.
„Dobro je da me i danas u Splitu, gde se viđam sa kolegama, dočekuju sa tom rečenicom. Bolje cveće nego sveće“, zaključuje Pantić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
