Tajne pejzaža i prostora

Aleksander Fjut: Prkosni autoportret Česlava Miloša (20)

Aleksander Fjut jedan je od najvećih poznavalaca dela Česlava Miloša. Njegova biografija sažima bezmalo čitav dvadeseti vek. U starosti je sam pokušavao da obuhvati svoj život, da odgonetne čudotvornu moć nepoznate sile koja ga je više puta spasavala, a istovremeno zadavala podmukle udarce. Knjiga „Prkosni autoportret Česlava Miloša“ (izdavač: Albatros plus, prevod s poljskog Ljubica Rosić), čije delove objavljujemo, jeste razgovor koji prati kazivanja ovog znamenitog Poljaka i predstavlja trajan intelektualni izazov i današnjem čitaocu.

M. Treba početi od neobično jednostavnih pitanja. Stranac koji dolazi u Pariz smesta ga organizuje prema osi Sene. Njegovu maštu organizuje, takođe, mreža metroa. Čini mi se veoma važnim da grad upoznajemo s planom u ruci, jer to mitologizuje prostor. Mitologizacija svaki put, takođe, zavisi od naše emocionalne i imovne situacije. Zato što se distance, u zavisnosti od toga koliko čovek ima novca u džepu, izdužuju ili skraćuju…

F. Francuska je, takođe, priroda makar ona u kojoj ste se osećali dobro: dolina Dordonje.

M. To je bilo mnogo godina kasnije, već posle prvog boravka u Americi. Meni se čini da svaki čovek traži prostor, pejzaže koji ga podsećaju na njegovo detinjstvo. Treba praviti razliku između divljeg i pitomog prostora. Dolina Dordonje, gde je stanovao čovek Kro-Manjon, vrlo je pitoma. Nedavno sam razgovarao o velikoj invaziji koja je izvršena četiri hiljade godina pre Hrista i koja je uništila čitavu staru evropsku kulturu. Kromanjonskog čoveka su pokorili i uništili osvajači. Civilizacija Krita je bila ogranak te uništene civilizacije. Znači, to su zavičajni predeli Evrope. Mislim da je Henri Miler pisao o Dordonji kao kolevci civilizacije, jer tamo je sve previše dobro uređeno da to ne bi bila. Tamo se čovek osećao dobro.

F. Karakteristično je da Vaš lični mit postaje Litvanija. Čak francuske pejzaže Vi vidite kroz prizmu litvanskih pejzaža

M. Tu nesumnjivo postoji izvesna mitologizacija. Čovek traži nekakav centar u sebi i izvan sebe, polaznu tačku. Ako te polazne tačke ne bi bilo, to bi čak biološki bilo pogubno. Mašta traži izvesnu stabilnost i sa proticanjem vremena ima sklonost ka većoj konkretizaciji izvesnih predela. Uzmite kao primer U potrazi za izgubljenim vremenom. Prust izlazi iz jednog mesta u detinjstvu i sve se slaže u odnosu na to mesto. Iako, kada je bio dete, to bilo nešto normalno, čemu nije pridavao nikakav značaj. Ali u sećanju to mesto postaje centar oko kojeg se sve unaokolo kreće. Prust je veoma dobar primer za to da je ljudska mašta čisto prostorna. Isto tako je vreme prevođeno na prostorne slike.

F. Mitologizujuću funkciju igra sećanje?

M. To je pitanje distance, čišćenja stvarnosti. „Distanca je duša lepote” rekla je Simona Vej, ali, takođe, čitava teorija Šopenhauera i njegovog učenika Ničea zasnovana je na distanci. Sećanje čisti, kondenzuje, izvesne crte ističe, a druge uklanja. Ako čitate Prusta i analizirate iz jednog ugla gledanja, videće se šta je eliminisano, a šta pojačano. Mislim da je pojačano sve ono što, jednostavno, omogućava lepotu. Stvarnost je prljava, zamršena, haotična, a tu dolazi do njenog oblikovanja. Distanca smanjuje osetljivost na bol, kao u Panu Tadeušu gde, u stvari, nema bola.

F. A kako je napredovalo Vaše osvajanje američkog prostora?

M. Počeću od pitanja o kojem nisam govorio, a koje je neobično važno. Moja zanimanja u ranoj mladosti sastojala su se uglavnom u pravljenju mapa idealnih zemalja i država. Te države imale su samo šume, tamo uopšte nije bilo obradivih njiva, a prevozno sredstvo bili su čamci kojima su samo ovlašćeni mogli da se kreću po rekama i kanalima. To su bile države – rezervati u kojima se živelo srećno u kontaktu s prirodom. Znači, bio sam preteča američkih zaštitnika prirodne sredine i pobornik života u prirodi. Ove mape idealnih država, samo za izabrane, kasnije su u velikoj meri uticale na mene. Kada sam došao u Ameriku, verovao sam da u njoj postoje devičanski prostori, naročito zato što je veliki uticaj na mene ostavila ogromna karta životinja Severne Amerike, koja je visila u našoj učionici. Dakle, tražio sam matičnjake prirode u Americi. Doživeo sam ogromno razočaranje kada sam se našao na istočnoj obali Amerike. Tražim te šume. Nema šuma, ima šumica. Čitava Nova Engleska, zajedno sa Mejnom, na jugu čak do Njujorka i dalje do Vašingtona, obrasla je samo žbunovima. Tek kasnije saznao sam da su, na primer, u Mejnu, tokom devetnaestog veka, šume potpuno posečene. Tako je moje traženje prave devičanske šume naišlo na razočaranje. Ali stalno sam je tražio, putovao sam u Mejn, Pensilvaniju. A kada sam dospeo u Kaliforniju, to je bilo nešto sasvim drugo. Za me-ne prirodu predstavljaju voda i šume. A u Kaliforniji su šume beskorisne, isušene i u izvesnom smislu kamene. Potpuno neobično.

Nastavlja se