Tajne poruke balkanskih „non-pejpera“

Za razliku od Trampa, koji je za svoje prvo inostrano putovanje izabrao susede i Severnu Ameriku, Džo Bajden se opredelio za Evropu kao tradicionalni izbor američkih predsednika.

On planira da prisustvuje samitu G7 u Kornvolu (Engleska), od 11. do 13. juna, a zatim da se u Briselu sastane sa liderima EU i učestvuje na samitu NATO 14. juna.

Postoje ozbiljni nagoveštaji da se, tokom evropske turneje, sretnu ruski i američki predsednik.

Američki i ruski zvaničnici rade na organizaciji samita Bajdena i Putina u nekoj trećoj zemlji.

Kao mogući domaćini samita već su se prijavile dve vojno neutralne zemlje – Finska i Austrija.

Državni sekretar Entoni Blinken ove nedelje boravio je u Londonu, gde se sreo sa britanskim domaćinima, ali i učestvovao na pripremnom sastanku ministara spoljnih poslova G7. Australija, Indija, Japan, Južna Koreja i Južna Afrika pozvane su da kao gosti učestvuju na sastanku.

Blinken je posetio i Ukrajinu.

Učešće na NATO samitu je prioritet jer, kako je najavio Blinken, SAD žele da obnove svoje partnerstvo, „pre svega sa našim saveznicima u NATO“, dok je izrazio čvrstu posvećenost Bajdenove administracije NATO savezu.

Ako je suditi prema saopštenju o Balkanu koje su usvojili ministri spoljnih poslova sedam najrazvijenijih država sveta, visoko mesto na Bajdenovoj turneji zauzeće i naš region.

Iako je Bajdenov nastup prema svojim glavnim spoljnopolitičkim neprijateljima veoma robustan (Putina je nazvao ubicom, a Sija čistim autokratom), on neće izbegavati bilateralne susrete, posebno u prvoj godini mandata, kad je predsednik SAD suštinski najmoćniji.

Iza takvog Bajdenovog nastupa nalazi se uverenje o nadmoćnosti američke pozicije i ispravnog pristupa lidera iz demokratskog sveta u susretu i dijalogu sa autokratama.

To ne znači da iz toga neće doći neko rešenje.

Bajdenu je trebalo svega nekoliko nedelja mandata da bez ikakve velike rasprave produži trajanje sporazumu START.

U Bajdenovoj pratnji stići će velika delegacija zvaničnika administracije, pa nije nemoguće da se neko od njih, ko direktno radi na balkanskom provlemu, odluči da poseti Beograd.

To bi mogli da budu Moli Montgomeri i Metju Palmer, koji bi jasnije definisali polazišta Bajdenove administracije prema Balkanu.

Gledano iz ugla Bajdenove posete Evropi, iznenadna poplava non pejpera o Balkanu i Kosovu može da bude pripremna operacija za susret čelnika EU sa američkim predsednikom.

Ipak je Balkan ušao u šest prioriteta američko-evropskih odnosa koji su definisani u telefonskom razgovoru američkog predsednika i nemačke kancelarke Angele Merkel.

Ostali krizni regioni su Avganistan, Kina, Iran, Rusija i Ukrajina.

Na kraju je završnu reč dao portparol Stejt departmenta Ned Prajs.

„SAD su spremne da podrže rad na sveobuhvatnom, obavezujućem sporazumu o normalizaciji između Kosova i Srbije, usresređenom na uzajamno priznavanje, koji postavlja temelje trajne saradnje i prosperiteta“, saopštio je Prajs.

On je osnažio vrednost Vašingtonskog sporazuma, pa se može zaključiti da će dalje američko delovanje, posle početnih bojazni o mogućnosti njegovog napuštanja, ići u skladu s njim iako on pripada Trampovom nasleđu.

Prajs je rekao da SAD podržavaju reforme izbonog zakona u BiH, ali i rad Visokog predstavnika.

Na kraju je ocenio da su u non-pejperima bile u pitanju „neopravdane spekulacije o promeni granica na Balkanu po etničkoj liniji“ koje „rizikuju da podstaknu nestabilnost u regionu i pobude sećanja na prošle tenzije“.

Zahvaljujući gotovo jednodušnoj osudi ideje o promeni granica u BiH i na Kosovu, ta ideja i njeni nosioci značajno su oslabljeni.

SAD su tako dobile skoro odrešene ruke za delovanje u BiH i na Kosovu tako što su dvojica eksplicitnih protivnika američkih planova, Milorad Dodik i Aljbin Kurti na kraju izjašnjavanja o granicama završili izolovani.

Drugo pitanje je, naravno, koliko je ko iskreno iznosio svoje stavove i da li bi ono što je javno rečeno doista i postalo stvarna politička opcija.

Odnos prema Balkanu biće u značajanoj meri definisan širim postavkama američke politike, prema Rusiji, Kini i Evropi.

Ukoliko ne bude daljih konfrontacija sa Rusijom i Kinom, verovatno je da će posredni sukob među njima na Balkanu biti blaži, a to znači da će doneti i povoljniju klimu za rešavanje balkanskih problema.

Postoje, istovremeno, bojazni da bi Bajdenova poseta mogla da zaoštri evropsko-ruske odnose.

Kopredsedavajući frakcije levičarskih partija, Martin Širdevan ukazuje da postoji opasnost da Bajden učestvuje na Samitu NATO, ne samo bi oživeo transatlantske odnose, već i da gurne NATO nazad u borbe iz doba hladnog rata.

Bajden je najavio da je potpuno jasno da predstoji borba između korisnosti demokratije u 21. veku i autokratija.

On je u tom kontekstu direktno pomenuo dvojicu šefova država, Vladimira Putina i Si Đinpinga. Za kineskog predsednika rekao je da je veoma neposredan, ali da nema nikakvih sklonosti ka demokratiji.

„On je jedan od momaka, poput Putina, koji misli da je autokratija talas budućnosti i da demokratija ne može uvek da funkcioniše u složenom svetu“, dodao je.

Takođe je govorio o tome kako će SAD pozvati savez demokratija da razgovaraju o budućnosti i potrebi da Kina odgovara ukoliko se ne pridržava pravila, bilo da se to „odnosi na Južno ili Severno kinesko more, ili njihov sporazum postignut na Tajvanu“.

Ocenio je, takođe, da će buduće generacije „raditi doktorsku tezu na temu ko je uspeo: autokratija ili demokratija?“ Po njemu je jasno „apsolutno je jasno – i većina stručnjaka sa kojima sam radio slaže se sa mnom da je ovo bitka između korisnosti demokratija u 21. veku i autokratija“.

Na kraju je dodao da se mora dokazati da demokratija deluje.

Bajden je na istu temu govorio i u svom nastupu na Evropskom savetu kad je podsetio šefove 27 država na „zajedničke demokratske vrednosti“, pozivajući ih da „demokratije, a ne autokratije uspostave pravila ponašanja u svetu“.

Opet, kad govori o savezu demokratija, američka administracija u prvom redu ima dve mete na umu, jednu veliku i drugu manju.

Prva je Kina.

Samit demokratije „koji bi težio uspostavljanju jasne alternative autokratskoj vladavini Pekinga“, kako govore viši zvaničnici Bajdenove administracije, u središtu je Bajdenove kineske politike.

SAD će takođe pokušati da organizuju manje grupe demokratija koje će se baviti određenim pitanjima kao što su napredne telekomunikacije i veštačka inteligencija.

Druga, manja meta je Evropa.

Bajden želi da se dokaže kao najevropskiji američki predsednik i ponovo izgradi srušene mostove koje je Tramp ostavio iza sebe, ali i da Trampovoj Evropi jasno stavi do znanja da vrednosti čine suštinu transatlantskog zajedništva, onako kako je to bilo u vreme poslehladnortovske euforije.

Evropljani, međutim, ne veruju previše u američki politički sistem.

Prema poslednjem istraživanju skoro sedam od deset ispitanika u 11 anketiranih zemalja veruje da je američki politički sistem potpuno ili donekle razrušen, a to je i stanovište većine u svim zemljama, osim u Mađarskoj i Poljskoj, gde 56 odsto Mađara i 58 odsto Poljaka veruju da američki politički sistem dobro ili, barem donekle dobro funkcioniše.

Dok Istočnoevropljani najviše veruju američkom političkom sistemu, na drugoj strani, upravo su oni meta najsnažnijih kritika koje dolaze iz SAD i Evrope zbog nedemokratskog i autoritarnog unutrašnjeg sistema.

Na konferenciji koja je održana ove nedelje o budućnosti odnosa EU i SAD, Timoti Garton Eš ocenio je da u Evropi postoji šokantna situacija.

Tokom 1990-ih verovalo se da se demokratija konsolidovala i da je Istočna Evropa definitivno prešla u evropski vrednosni sistem.

„Mađarska više nije demokratija, a Poljska više nema slobodne medije“, tvrdi Eš.

Zbog toga se Evropa ne suočava više samo sa spoljnim autoritariznom Rusije i Kine, nego i unutrašnjim izazovima.

Paradoksalno je da Evropa ima sve instrumente da definiše demokratiju, a nema ih da demokratiju održi.

Milioni i milijarde evra šalju se državama koje ih koriste za održavanje autoritarnih sistema.

Ono što sad rade mađarski i poljski lideri, nekadašnju britansku premijerku Margaret Tačer, koja je uzvikivala da želi svoje pare nazad iz Brisela, čini ljubaznom evrofilkom.

Populisti u Budimpešti i Varšavi ucenjuju EU vladavinom prava.

To ne može da se dozvoli da uspe, zahteva Eš.

Osim finansijskih sankcija za one koji ne poštuju evropske vrednosti, on traži i intervenciju američkog predsednika tokom njegovog boravka u Evropi.

U sličnom tonu govorila je i nekadašnja državna sekretarka Madlen Olbrajt, koja je za Orbana rekla da je bio naš omiljeni disident kojeg je i ona rado pozivala u Vašington.

Olbrajtova je posebno naglasila važnost Samita za demokratiju o kojem je govorio Bajden, naglašavajući da se već postavlja problem ko treba da bude pozvan, a ko ne.

Čelnik grupe evropskih narodnih partija, Manfred Veber rekao je da je njegova grupa pozvala predsednika Bajdena da se obrati plenarnoj sednici prilikom posete sledećeg meseca, iako to nije predviđeno u njegovoj agendi.

Širi auditorijum za Bajdena, čini se da bi koristio u nastojanju da se napravi zaokret u stavu evropskih građana prema Americi, koji se značajno razlikuje od briselske birokratije.

Čini se da percepcija mnogih Evropljana o američkom političkom sistemu kao razrušenom dovodi u sumnju da li će Amerika moći da povrati globalno vođstvo na način na koji je Bajden obećao kad je rekao da se Amerika vratila.

U 11 ispitanih zemalja u nedavno istraživanju Evropskog saveta za spoljnu politiku, 51 odsto ispitanika ne podržava stav da će, prema Bajdenu, SAD verovatno popraviti svoje unutrašnje podele i značajno uložiti napore u rešavanje međunarodnih pitanja kao što su klimatske promene, mir na Bliskom istoku, odnosi sa Kinom i evropska bezbednost. Šest od deset ispitanika misli da će Kina postati moćnija od SAD u narednih deset godina.

Stav da će Kina preteći SAD deli 79 procenata javnosti u Španiji i 72 procenta u Portugalu i Italiji.

Građani Mađarske i Danske najoptimističniji su u pogledu budućnosti američke moći, ali, čak i u ove dve države, 48 odsto ispitanika uvereno je da će Kina prestići Ameriku u sledećoj deceniji.

Zbog toga je Bajdenova poseta Evropi u prvom redu test za vraćanje evropskog poverenja u Ameriku i njene sposobnosti da sedi u čelu stola, kako je Bajden sam opisao svoje namere kad je izabran za predsednika.

Jer, opet, prema ispitivanju, samo devet odsto Evropljana veruje u Ameriku.