Tajni konkurs za protivkandidata

Do odluke poslanika i senatora češkog parlamenta – ko će pet godina, počev od 2008, biti na položaju koji sada zauzima Vaclav Klaus – ima još sedam meseci, ali se potraga za ličnošću koja bi ih pridobila i „osvojila Hrad“ zahuktava. Glavna karakteristika napora opozicionih socijaldemokrata i jedne od triju stranaka vladajuće koalicije, Zelenih, jeste želja da Klaus nipošto ne dobije još jedan mandat. Ali, za sada su jedinstveni samo u paroli „samo ne Klaus“, dok o kandidatima za protivkandidata, za koga bi bili sigurni da bi mogao da osvoji dvotrećinsku većinu u oba doma parlamenta, samo debatuju iza zatvorenih vrata.
Za razliku od Klausa, koji je još u februaru, na četvrtu godišnjicu preuzimanja funkcije, obnarodovao da želi da u još jednom mandatu bude „predsednik svih građana bez obzira na njihovo političko opredeljenje“, stranke koje žele suprotno nisu sigurne da mogu da ostvare taj cilj. Nijedan od političara koji se pominju kao potencijalni Klausovi protivkandidati, nema ni njegovu harizmu, ni njegovu biografiju. Toga su svesni i ti nesuđeni pretendenti na Hrad – bivši premijer, lider Socijaldemokratske partije Vladimir Špidla, koji je u međuvremenu otišao na funkciju evrokomesara, bivša ministarka prosvete iz iste stranke Petra Buzkova i predsednik ustavnog suda Pavel Rihetski.

U igri i Švarcenberg

Neki listovi agituju za sadašnjeg šefa diplomatije, plemića Karela Švarcenberga, s naglaskom da bi on jedini, kao Havel svojevremeno, svojom ličnošću „pridodao“ predsedničkoj funkciji. Nažalost, kako piše u blogu Lidovih novina povodom teksta „A zašto ne Švarcenberg?“ – „sadašnja konstelacija u parlamentu ne ide njemu u prilog“. Kad je posle duge političke krize najzad formirana sadašnja vlada Mireka Topolaneka, poslednja, jedva preskočena prepona bio je Švarcenberg. Koalicioni partneri jedva su se složili da dobije Černjinsku palatu, sedište ministarstva inostranih poslova.

Tako su glavni antiklausovci, lider socijaldemokrata Jirži Paroubek i lider Zelenih Martin Bursik, stigli do ličnosti izvan svojih stranaka – Jiržija Dinstbira. Mnogi veruju da Dinstbir, u Srbiji poznat kao specijalni izaslanik genseka UN za bivšu Jugoslaviju (1998-99), može da istrči trku s Klausom i iziđe kao pobednik.
Istina, bio je član KP Čehoslovačke, ali je u Praškom proleću bio osokoljeni dubčekovac, pa je, kad je posle intervencije nastupila „normalizacija“ bio isključen, to jest predodređen za disidenta, kao takav bio tri godine u zatvoru, pa portparol pokreta Povelja 77, jedan od osnivača Građanskog foruma u zoru plišane revolucije 1989.
To i još štošta govori da ima „biografiju“ koja zasenjuje i onu Vaclava Klausa, a to je ovima iz socijaldemokratije i Zelenih i najvažnije. Jer, ako i nije identična, onda je u dobroj meri nalik na životopis jednog drugog Vaclava, Havela, koji i posle četiri i po godine od okončanja dugog predsednikovanja i povlačenja iz politike, predstavlja uzor – kakav bi predsednik morao biti. Njegovog naslednika i potencijalne naslednikove naslednike procenjuju kroz Havela: da li, kao on, više dobijaju kad se nađu, u Hradu, ili više daju.
Dinstbir se izjasnio da bi prihvatio kandidaturu, ali pod uslovom da se obezbedi podrška većine poslanika i senatora, stranaka i poslaničkih klubova. Za razliku od Klausa, ne bi mu smetali ni glasovi komunista koji, uostalom, verovatno ne bi izoslati, jer je deklarisani levičar. Ali, da bi njegove šanse bile ozbiljne, socijaldemokratama i zelenima morali bi da se pridruže narodnjaci, drugi manjinski član sada vladajuće trojne koalicije. Oni su podeljeni. Ima ih koji bi prihvatili Dinsbira, dok njihov lider Jirži Čunek izbegava da se izjasni.