Takvo ponašanje

Petak, 7. jun 2019.

Čitavog dana su mi dve teme u glavi: jedna je vezana za Srđana Valjarevića, a druga je muzika Van Morisona.

Njih dvojica uvek idu zajedno.

U nekom ranijem životu, tamo iza 2000. godine, kada je izgledalo da nam tako dobro ide, da je budućnost blizu, provodili smo noći na šanku uz muziku Van Morisona. I to onda kada bi se Srđan iz Zlatnog opanka prebacio u Vonder bar, pa bismo ostajali do jutra.

To je bilo pre Koma, pre Dnevnika druge zime, njegovih „proza„ koje će učvrstiti njegovo mesto, kultno mesto, među onima koji znaju da čitaju srpski.

Srđan je i tada bio legenda, voleli smo njegove pesme, voleli smo njegovu „poeziju gubitnika„ koji se ne predaje. Džo Frejzer, to je bio njegov alter ego, čovek koga pamte po mečevima sa Alijem. Zimski dnevnik Srđana Valjarevića bila je knjiga koja se nosila kao Biblija ako si hteo da razumeš Beograd u devedesetim.

To je beogradski GOT dve decenije pre čuvene svetske serije.

Valjarević je nezgodan tip. Ne voli glupe šale. Ne priča puno, moraš da mu kidaš reči. Ponekad ga odobrovoljimo uz Van Morisona. Morison, kao i Valjarević na srpskom, napisao je neke od najlepših ljubavnih pesama na engleskom u pop muzici. Sedimo, slušamo ga, pijemo, i pitamo šta će da radi sa Gojkom i Dobrilom. To je serijal genijalnih minijatura koje je objavljivao u to vreme baš u Danasu. Možda je sad vreme da se ti tekstovi ožive i možda bi Srki pristao da piše nešto tako. Ne mora ko Basara svakoga dana. Ali, jednom nedeljno, jednu šlajfnu, to bi bilo baš, baš dobro.

Danas je uveče u CZKD-u slavio rođendan. Pola grada je došlo. Svi su nekako bili dobre volje i niko se nije žalio na komarce. 22 godine su iza ovih novina, nadamo se da će i oni koji su se tad rodili imati veru u ove novine i gurati ih da traju još dugo.

Subota, 8. jun

Vikendi su da se posao izbegava.

Ritam je uobičajni: taksiranje po gradu, dečji rođendani u prvom vrelom danu ove godine u Beogradu. Sedimo sa društvom na Donjem gradu Beogradske tvrđave i vidimo svu aljkavost ove uprave grada koja nije u stanju ni da valjano pokosi travu. Preko puta se zida neki novi stambeni blok. BIRN je pisao o tome ko i kako zida. Kao sve u poslednjih šest godina: sve se radi da se usreći „privatni investitor dok javne površine ostaju zapuštene i uništene“.

U Beogradu nema javnog prevoza, nema parkinga, nema ulica. Beograd je jedno veliko gradilište i smetlište, ali ne na jedan urban i uređen način. Ne. On se pretvorio u predgrađe Kaluđerice simbola divlje gradnje, simbola naselja koje se pravi od krova kao u onoj priči DŽonatana Svifta iz Guliverovih putovanja. Da li je to iz te knjige?

Ponekad kažem sebi, sve je u redu. Imaš vodu sa slavine, grejanje postoji kad je zima, struje ima. Od ovih i ovakvih, od ove poplave pohlepnih amatera koji su udavili sve institucije, očekujem samo toliko, ali je pitanje koliko će ovaj grad koji je svašta istrpeo moći OVO da podnese.

Uveče, fudbal. Kolege pričaju o taktici, a ja velim, koja bre taktika kad nemamo trenera ajde, bre.

Nedelja, 9. jun

I ovaj je kao onaj pre 20 godina kada je prestalo bombardovanje, toga se uvek setim, a bilo bi dobro da ga pamtimo po tome da je Danas počeo da izlazi baš na taj datum 1997. godine.

Podsećam se toga dok primam nagradu u prostorijama novina koje čitam od prvog broja, u kojima sam objavio čak i neke priloge pre nego što sam postao novinar (znate, ono, rubrika Dopisnica) i sedim sa ljudima koje čitam, a sad mi oni daju nagradu za koju se veruje da je možda najvrednija nagrada u srpskom novinarstvu.

Došao je i Joca iz Bezistana, doneo mi dres i dve knjige Pera Zlatara. To je posebna čast.

Tanji i meni daju nagradu za hrabrost, za posvećenost poslu koji gubi dah, koji posustaje i koji izgleda kao da bi brzo mogao da se preseli u muzeje.

Jedino što nas brani je vera da je ljudima potrebna istina, odnosno, da im je potrebno da traže istinu. Pokušavam da to objasnim svojoj deci, deset i sedam godina, dok docnije idemo kod prijatelja na Kosmaj, ali mi baš i ne uspeva.

„To je neproizvodna delatnost“ kaže mi nešto tako moj stariji sin. Kod mene to najpre izazove smeh, a onda pokušam da mu objasnim da su novine proizvod, kao cipele, kao sladoled i da su ljudima jednako potrebne.

Nisam ga baš ubedio, diploma im se svidela, verovali su da ću da dobijem medalju. Kao Ronaldo te večeri kada je Portugal osvojio Ligu nacija.

Ponedeljak, 10. jun

Danas u zgradi nekadašnje srpske skupštine pričamo o Izveštaju o napredovanju, anamnezi života u Srbiji iz ugla EU.

NVO svitu iz svih krajeva Srbije počastio je svojim prosustvom i predsednik Srbije lično. Bila je i predsednica skupštine Maja Gojković, bili su ministri i ministarke. Samo Ane nije bilo. Valjda joj više ništa nije zabavno.

Vučić ko Vučić. Od celog vremena predviđenog za „razgovor“ on je pojeo tri četrvrtine i, razume se, nije rekao ništa što već nije sto puta ponovio. Pored toga, pitanja su mogli da postave samo oni koji su se „prijavili“ tako da sam ja otpao, a baš sam hteo da ga pitam kako je, je li sve u redu.

Popodne, u društvu ljudi iz policije, tužilaštva, Agencije za borbu protiv korupcije pričamo o Izveštaju i poglavljima 23 i 24.

Vlada se hvali, tumači Izveštaj kao dobar. Stranci koji sede u prvom redu se smeju i prevrću očima. NVO sektor pladnuje. Na kraju, vrlo dobra rasprava. Šta da se kaže kada ljudi aktivnost vide kao cilj?

Utorak 11. jun

Danas sam bio u Nišu. Razumete, novinari i tako ne mogu da vam kažu više o tome zašto su i gde bili. Ovde bih da kažem da vredne ruke domaćih radnika u putarskoj industriji rade neprekidno da bi se autoput doveo u red koliko-toliko na ovoj, najstarijoj deonici. Od Beograda do Niša, iako je ograničenje 130 km/h nema puno deonica gde se sme bezbedno voziti tom brzinom, ali, čemu žurba, gde gori?!

Niš je uvek dobar izbor. Mesto u kome se najbolje jede i vode najopušteniji razgovori sa sjajnim ljudima. Pričamo o medijima, razume se, i kako pomoći kolegama na lokalu. Uf, preterao sam u otkrivanju detalja.

Uveče, opet fudbal. Robert Prosinečki i BiH sjajni u prvom poluvremenu protiv novog tima Italije. Robi se nagojio, ali je uvek bio i ostao, po meni, najveći igrač Crvene zvezde.

Sreda 12. jun

Ceo dan „posao“.

Ali pored uobičajnih stvari, desio se i jedan događaj koji me je naterao da se zamislim da li treba da ostanem da živim ovde i kako to da uradim.

Kao član Saveta škole, u koju idu moja deca, tražio sam od uprave, mejlom, na grupi na kojoj su svi članovi Saveta, da direktor obrazloži odluku o načinu rada škole u narednoj školskoj godini.

Na moju molbu reagovao je jedan roditelj koji me je optužio da sam špijun, Haradinajev čovek i da ako mi ovde ne valja idem sa decom u Prištinu.

Direktor je potom mene optužio u razgovoru da „vodim politiku u školi“ što je nedopustivo, da je „on mene gledao na televiziji i da se slaže sa mnom“, ali da ovde „nema mesta takvom ponašanju“.

Zaprepastio sam se. Neki tip mene izvređa, a direktor mene optuži da sam ja to ustvari radio. Koje su nam opcije?

Dan se završava na Šljunkari, na basketu sa decom. Čemer umesto znoja izlazi kroz pore.

Četvrtak 13. jun

Nasmejala me je naslovna strana Politike gde je top priča da je Vučić otvorio „fabriku budućnosti“.

Toliko mi se svidela ta fraza! Šta TO znači? Super uslovi za radnike? Plate kao u „Nemačkoj“? Sve automatizovano bez ljudi? Šta to uistinu znači?

Ah, da, Vučić je zapravo fabrika budućnosti, to je ono što radi poslednjih sedam godina, sve sa idejom da se prošlost zaboravi, izbriše, jer prošlost je samo za protivnike, za mrzitelje, za one koji ne vide kako Srbija srlja u nešto mnogo bolje.

Moja budućnost kreće u subotu kada odem na odmor. Jeste malo navrat-nanos, jeste da ima još posla, kao što ga uvek ima, ali, proleće je bilo pretrpano i treba mi da se izmestim na neko vreme.

Pre toga završavam trista drugih stvari, pravim rasporede. Razmišljam, uvek je bolje praviti raspored nego spisak.

Kao u školi, predmet po predmet, čas po čas i budućnost je već tu!

Autor je urednik BIRN-a i novinar Vremena iz Beogada