Tama je postala sveobuhvatna

Svesni ste njenog postojanja, osećate njen potencijal, naslućujete značenje, prepoznajete put kojim je krenula i tada, baš u tom trenutku, ona nestaje, odlazi u sunovrat, ponire u najtamnije mesto vašeg razmišljanja.

U onaj deo svesti ispred kojeg je vaš duh izgradio zid nalik Alisinom ogledalu.

Na njeno mesto je pristigla neka druga banalna misao, baš kao ona koja vam govori da ste žedni, i bez obzira koliki napor činite da tu prvu jutarnju misao vratite ona je otišla bez povratka.

Iznenađeni, razočarani, čak prevareni, lagano posežete za čašom kako bi ugasili jutarnju žeđ.

Možda će se ponovo vratiti jednog jutra i opet vas uhvatiti nespremnog, iznova ćete doživeti njen bljesak, protrešće vas uzbuđenje nastajanja i onda će ponovo, poput komete na nebu, nestati.

Njen trag ostaje, ali je nedovoljan da stvorite celovitu sliku jednog nesvesnog mentalnog procesa.

Možda je to samo unutrašnji impuls, naznaka da ste postali spori i umorni, i da je svako jutro tek nagoveštaj jednog novog pada iz kojeg vas spašava obična potreba uobličena u misao obaveštenja – žedan sam.

Prednost života na moru i malim mestima je višak vremena koji osvajate činjenicom da put od tačke A do tačke B traje kratko.

Sedim u karantinu pokraj mora i pijem kafu.

Tačnije, sedim u novom hotelu Lazure u Meljinama, kraj Herceg Novog.

U 18. veku bio je to lazaret – bolnica, ali tačnije karantin sa kapelom i carinskom ispostavom.

Potom je bio austrougarska kasarna, pa kasarna Vojske Jugoslavije, jedno vreme dečje odmaralište i potom je iz privatizacije, posle nekoliko ruku, izašao kao vlasništvo ruskog državljanina.

Nekada je bio kulturno-istorijski spomenik. Kad u jednom dahu uhvatite par vekova zavrti vam se u glavi.

Da li opušteno sedim na mestu na kojem je, recimo 1760, neki mornar sa dalekog trgovačkog puta sedeo u karantinu, zaražen nekom nepoznatom bolešću, i razmišljao o tome da li će se ikad vratiti kući?

Ako je Marks bio u pravu da se istorija ponavlja dva puta – prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa, znači li da je taj mornar doživljavao tragediju, a ja konzumiram farsu?

Ovo je 182. dan u ovoj godini. Gotovo smo u samom središtu 2020.

Negde iza prve nule i druge dvojke. Odmah posle nule smo dobili dvojku. Ispali smo iz igre.

Petak, 31. jul

Godinama mi je petak veoma problematičan dan.

Ponekad ne postoji u sedmici, a ponekad je višak, umnožava se ili reprizira u varijacijama različitim do neprepoznatljivosti.

Tako drugi deo sedmice ponekad izgleda sreda-četvrtak-subota-subota-nedelja, a nekad sreda-petak-petak-subota-nedelja.

Ne može me niko ubediti da nije u pitanju neka zavera vremena po sebi.

Uključujem kompjuter i počinjem sa mazohističkim poniranjem u svet digitalnih informacija.

Nekad se moje razmišljanje opiralo pisaćoj mašini, potom i ekranu kompjutera, kao da je za dosledno i jasnije formulisanje bio neophodan taj podsticaj laganog kretanja desne šake preko glatke površine papira.

Taj ritam bio je uslov kontinuiteta razmišljanja.

I koliko je rukopis bivao tečniji toliko je i moje razmišljanje bivalo plodnije.

A svaka tačka je doista bila predah, pauza u kojoj se sabiralo i oduzimalo ono što joj je prethodilo i u kojoj se hvatao zamah za sledeću rečenicu koja je dalje produbljivala to razmišljanje i dovodilo ga do usijanja, do velikog finala u kojem je uobličena ta misao kojom se izriče poenta, gde sve utihne u opuštajućoj ravnoteži značenja.

U Traktatu o slikarstvu Leonardo da Vinči piše „Senkom, kao što kaže njeno ime, naziva se smanjenje svetlosti na površinama tela, čiji je početak na završetku svetlosti, a kraj u tami.

Između senke i tame razlika je u tome što je senka smanjenje svetlosti, a tama potpuno ukidanje svetlosti“.

Iako, faktički beleži svoja zapažanja vezana za slikarstvo taj umetnički aksiom mi se neodoljivo prenosi u stvarnost.

Prvo je demokratija bila u senci, a potom smo utonuli u tamu. Gde je nestala svetlost? Čini se da je kasno za to pitanje.

Tama je postala sveobuhvatna.

Subota, 1. avgust

Pomislim da bi bilo interesantno da dnevni zapis završim već ranog jutra, kao najavu, i da potom pred sam odlazak na spavanje proverim da li su moja očekivanja ispunjena.

No, moj se dan završava u trećem ili četvrtom satu narednog, toliko su isprepletani da ih je nemoguće razdvojiti.

Da li ti prvi sati pripadaju prethodnom danu ili snu narednog?

Ušli smo u mesec izbora.

Nakon Srbije i Hrvatske i crnogorske vlasti su zaključile da pandemija nema veze sa proverom izborne volje građana.

Definitivno vreme korone pogoduje izborima. Gotovo da sam ubeđen da su glasači imuni na ovaj virus, ali samo dok su u ulozi glasača.

Čim ponovo postanu građani odgovorni su za dalje širenje bolesti.

Balkanske plutokratije su definitivno vladari straha i sasvim je normalno da je ovde strah od kovida-19 samo prividno potisnuo ostale strahove.

Izbori ih ponovo izvući na površinu.

Većina autokrata poseduje prosečnu inteligenciju i nadasve oskudan osećaj za moral i to je osnovni razlog njihove krvožednosti.

Istorijski kontekst njihovog dolaska na vlast je uglavnom povezan sa trustnim događajima, velikim nemirima, ratom ili revolucijama, sa vremenom koje karakteriše manji ili veći stepen surovosti.

Reč je o vremenu koje karakterišu ishitrene odluke, operativno lako izvodive, sa velikim trenutnim utilitarnim efektom – najčešće nepredvidivim žrtvama i sa zlokobnim dugoročnim posledicama.

I upravo zbog takvih posledica tirani izbijaju na vrh, oni ne broje žrtve već ih proizvode, oni nemaju dilema, a neposredni pragmatični cilj jedino mogu da percipiraju.

A onda kada dođu na vlast i kada vreme pokaže tendenciju stabilizovanja, njihov jedini model vladavine jeste permanentna destabilizacija, proizvodnja neprijatelja, umnožavanje strahova…

Pred spavanje sam krišom i od sebe samog pojeo kocku čokolade. Zabranjeno mi je. Nije zdravo, ali je, mmmmm, zadovoljstvo.

Uopšte nije dobro biti zdrav i nezadovoljan!

Nedelja, 2. avgust

Nedelja je sasvim običan dan.

Ne sećam se kad je u mom životu dan za odmor postao prepun obaveza. Zapravo, uvek se dogodi da kad počnemo da osećamo posledice shvatimo da se ne sećamo nastanka njihovih uzroka.

Željko me redovno obaveštava o iščitavanju Pekićevog Zlatnog runa.

Kad ugledam njegovo ime na displeju telefona znam – sa druge strane će me zapljusnuti briljantna Pekićeva misao. Zvoni telefon.

Slušam: „Bez vojske ćemo možda biti izgubljeni, bez političke mašte, verovatno, ali bez morala svakako…“

Čini mi se da se ovo potonje na našim prostorima dogodilo prvo.

S obzirom na nedostatak morala, mašta, makar bila i politička nije nam ni potrebna.

Inače, već dugo se ne odvajam od Pekićevih Marginalija i moralija. U pauzama mogu da ih dohvatim i otvorim na bilo koju stranu.

Jednostavno – čitam.

Tako sebe održavam u kondiciji.

On me pretvara u jedan veliki upitnik.

„Da bi se utvrdilo šta je moralno a šta nemoralno, nije samo dovoljno utvrditi šta je korisno po naše živote nego šta treba učiniti da naši životi budu korisni“ (Političke sveske, Pekić).

Ponedeljak, 3. avgust

Izborna kampanja.

Postoje ljudi koji su izuzetno ubedljivi, njihovi stavovi su izričiti, u velikoj meri jasni, a snažni talas negativne energije koji ih prati, poput potmule pretnje, jednostavno ne ostavlja prostor za suprotstavljanje, osporavanje ili bilo kakvo dovođenje u sumnju.

Međutim, razgovor sa njima je ponajmanje komunikacija, pre bi se moglo reći da je u pitanju sačekuša, zamka za neupućene, priča čiji je kraj, već na samom početku, potpuno izvestan.

Završiće se kao udarcem maljem, on će izgovoriti svoj stav i staviti tačku, tamnu, tešku, poput crne rupe u koju će čitav razgovor utonuti kao u najdublju grobnicu.

Zapravo, razgovor sa takvim ljudima je poput sahrane, on je nalik posmrtnoj povorci u kojoj izgovorene reči sve sporije hodaju svesne da će ih uskoro pokriti vlažni pesak ljudske isključivosti.

Taj profil ljudi je neophodan svakoj političkoj grupaciji u radu na terenu. Nije izborna kampanja. Parastos slobodi je u pitanju.

Utorak, 4. avgust

Neke ljudi ne treba spašavati.

Oni su, jednostavno, postali zavisnici vlastitog straha. Ne mogu da žive bez njega. Dan bez straha doživljavaju kao nečiji tuđi iskorak u njihovu stvarnost, taj dan je promašen, bez snažnih emocija i nadasve tužan.

U njemu se osećaju izgubljeno, čak besmisleno, to je za njih dan bez zadatka koji je sastoji u jednostavnom nizu rutinskih radnji koje imaju za cilj da samo prividno prevladaju strah.

Odsustvo straha za njih je odsustvo rutine, odsustvo životnog ritma koji se poput talasa odbija o oštre ivice njihove stenovite, životne obale. Iznova i iznova.

Sreda, 5. avgust

Noćas se kiša baš ispadala. Sa balkona sam iz tame posmatrao kako lampa nad Jadranom.

Fascinantno.

Munje bi zaparale i rasvetlile nebo neverovatnim rasponom boja od blještavo bele, preko toplo žute do kraljevsko ljubičaste.

Percepcija događaja doista zavisi od mesta na kojem se nalazite.

Dok sam uživao u lepoti razarajuće snage prirode, neko je na moru doživljavao njeno drugo lice – paničan strah.

Jutros je na mojoj terasi procvetao hibiskus. Traje samo jedan dan. Dan koji mi je učinio lepim njegov je čitav život.

Autor je novinar i grafički dizajner