Tamara Tripić: Ja sam dete šezdesetosmaša

Mene je na svet donela i odgajala generacija šezdesetosmaša, oslobođena konzervativizma, uz mnogo muzike i dobrih vibracija sa radio Luksemburga, generacija koja je svoju slobodu živela u punom kapacitetu uz duga leta u Istri, dobre koncerte i celovečernje priče o političkim i kulturnim dešavanjima širom sveta.
***
Bila sam prvo dete u njihovom društvu, a naša mala garsonjera pored XIV beogradske gimnazije beše redovno mesto okupljanja tada mladih u Beogradu. Bila sam najidealniji argument da se policiji objasni da u stanu nije glasna muzika jer tu, zaboga, spava i jedna beba.
***
Prva sećanja vezujem za baku koja je ostavila trajan pečat na moje detinjstvo, naučila me sve pesmice Čika Jove Zmaja i bila do kraja njenog života dobra senka mog odrastanja. Pored nje, moj život su obojili osmesi i toplina ujaka koji je uvek slušao kvalitetnu muziku, nosio dugu kosu i crtao interesantne karikature – kao i tetka koja je vozila nekog crvenog fiću i vodila me da krišom zajedno gledamo horor filmove po beogradskim bioskopima.
***
Iako rođena u srcu Vračara, provela sam pet godina u Bloku 45 i zato volim da kažem da sam ja Vračarka sa temperamentom blokova. Mi smo živeli na ulici, a lopta i bicikl bili su nam svakodnevni rekviziti bez kojih nije počinjao dan.
***
Tata je voleo da čita stripove, a ja sam zahvaljujući tome naučila rano da čitam, pa su stripovi obeležili moje sazrevanje. Od Mister Noa, Modesti Blejz do kasnije ozbiljnijih ostvarenja poput DŽeremaje i Korto Maltezea bili su okosnica imaginarnog sveta koji je neophodan svakome u tom periodu za upoznavanje sopstvenog ja.

***
Nedeljni ručkovi su okupljali celu familiju i služili su kao izgovor za priče i rasprave o svim aktuelnim dešavanjima u koje sam se aktivno uključila tek sa godinama koje su donele i neke stavove.
***
Moja porodica nije podržavala režim Josipa Broza Tita, ali nikada nije relativizovala istoriju i kolaboraciju sa nacistima. To će i kasnije stvarati probleme kad god su ljudi pokušavali da me smeste u neke svoje banalizovane podele.
***
Slobodana Miloševića sam upoznala kad sam imala šest ili sedam godina jer su oni živeli u stanu ispod nas. Oni Miloševići, mi Miloševići pa nam se pošta stalno mešala, a ja sam bila izaslanik familije za razmenu pisama.
***
Sećam se da je ceo komšiluk pričao o čudnoj ženi sa cvetom u kosi koja je tek kasnije dobila uloge i biografiju koja je bitno uticala na mrak koji će uslediti devedesetih.
***
Skoro me je jedan prijatelj iz osnovne škole podsetio da sam iako super đak, uvek bila drveni advokat onih koji su trpeli neku nepravdu. Mi smo se kao klinci međusobno pomagali. Ja sam rešavala drugima zadatke iz fizike i matematike, a drugi su meni crtali radove za likovno i štrikali šalove za domaćinstvo.
***
Mi smo bili prva generacija koja je polagala prijemni za srednju školu i sećam se kako je cela porodica čekala i bodrila me iz Kalenića da završim polaganje. U to vreme XIV beogradska gimnazija nije bila na nekom glasu, zvali su je „kaubojska gimnazija“, ali je kod nas u kući imala poseban status jer su i mama, i tata, i ujak išli u tu školu. Čekam da vidim da li će tu tradiciju nastaviti i moje potomstvo.
***
Moje godine odrastanja obeležiće mračne devedesete. Tata se odmah po osnivanju uključuje u Demokratsku stranku, a mama ubrzo za njim. U kući se manično slušaju slobodne radio-stanice, a nedeljni ručkovi prerastaju u višesatne rasprave o događanjima u zemlji koja se raspada.
***
Devojčice pronalaze uzore u nekim pevačicama sa margine društva a moda se banalno vezuje za količine zlata koje neko uspe da stavi na svoj vrat. Sve je prenaglašeno – i ritam mašina, i dekoltei, i kapaciteti za uvlačenje džempera u farmerke.
***
Nas je u tom periodu sačuvao Dragiša Mitić, mladi profesor matematike koji nas je odvlačio na svirke bluza u KST i bio uz nas u tim najosetljivijim godinama. Mi smo se onda ohrabrili da je to što smo manjina u stvari naša snaga, pa nam je bunt postao izvor samopouzdanja.
***
Sećam se da je na početku na medijima izveštaj sa ratišta započinjao imenima nekih stradalih ljudi, a kako je vreme proticalo, oni su postajali brojevi nakon čega je išla vremenska prognoza. Taj momenat navikavanja na nasilnu smrt je trenutak koji me je jako uplašio jer sam shvatila da su ljudi u stanju da se naviknu na sve, ma koliko u izmenjenim okolnostima na iste situacije reagovali burno.
***
Tokom zime 1992. godine skupljala sam potpise za maminu kandidaturu odbornice na opštini Vračar i tada upoznala Srđu Popovića, koji me je uvukao u političke priče i u Demokratsku stranku. Sve je to tada bilo lako jer sam među mladim ljudima u DS pronašla tu manjinu kojoj sam već odlučila da pripadam. Nisam imala jasne predstave o ideološkim podelama, ali se jasno razaznavala želja za boljim društvom, modernijem pristupu državi, toleranciji koja je u tim vremenima bila gotovo nepostojeća kategorija.
***
Bila sam ubedljivo najmlađa osoba na Terazijama 3 i Zoran Đinđić mi je rekao da može sve pod uslovom da škola ne trpi, i nije trpela. Moje gimnazijske dane obeležile su stalno neke demonstracije, profesori u školi su znali gde idemo jer sam se aktivirala u DS.
***
Svoj prvi govor u javnosti održala sam na obeležavanju 9. marta na Trgu republike. Zoran mi je rekao da moram da se obratim mladima i ja sam celu noć pred taj događaj provela u centrali DS šetajući sa telefonskom slušalicom kao mikrofonom vežbajući govor. Nikad posle nisam imala tako veliku tremu kao taj dan. Kada je događaj počeo, rekla sam Zoranu da ipak ne mogu, a on mi je rekao da će me držati za ruku, da ne brinem i da će sve biti dobro – i bilo je dobro.
***
Demokratska stranka je polako rasla i imala sam čast da slušam ideje i rasprave verovatno najumnijih ljudi u našem društvu u tom periodu. Tu sam se navikla na metod borbe za svoju ideju čak i kada nemaš podršku većine, jer je to bio ambijent u kom je to bilo moguće, čak poželjno.

foto privatna arhiva

foto privatna arhiva

***
Dočekivali smo izbeglice i promovisali razum iako razuma nije bilo ni na vidiku. Mama Milena je u međuvremenu izabrana za predsednicu opštine Vračar, koja je bila jedna od retkih opština u kojoj SPS nije mogao godinama da osvoji nijedan mandat. Tek godinama kasnije postaću svesna što je ostavila za sobom jer je u to vreme ona za mene bila samo mama, moja mama.
***
Godine 1996. opozicija konačno pobeđuje u mnogo opština i gradova u Srbiji, ali vlast negira tu pobedu. Izlazimo na ulice nesvesni veličine događaja u kojima učestvujemo. U početku nas je bilo malo, prepoznajem sva lica u masi, ali onda kreće da se omasovljuje protest i ostvarujemo sinergiju građana u borbi za svoj glas o kojoj se i danas priča.
***
Kao studentkinja išla sam na demonstracije i studenata i partija, i niko više nije mogao da zaustavi taj talas promena. Pobedili smo i pobedu smo odbranili.
***
U nekom trenutku otišla sam kod drugarica u Njujork i izvukla se iz dnevnopolitičkih dešavanja. Te 1998. već je krenulo da miriše na bombardovanje, ali smo se svi nadali da je nemoguće da se desi na kraju 20. veka. Kada sam shvatila da će se neminovno desiti, spakovala sam kofere i vratila se u moj Beograd da sa svojima dočekam neizbežno.
***
Doskora sam mislila da bombardovanje nije ostavilo nikakvog traga. Svaki dan smo se okupljali na klupicama u parku, išli na krovove da gledamo PVO i smejali se kao da sutra ne postoji. Tek kasnije kada sam čula zavijanje sirene i osetila teskobu koju izaziva, shvatila sam kako smo verovatno sve nedaće potisli duboko u sebe da ih i sami zaboravimo.
***
Početkom 2000. Zoran Đinđić me pozvao da pomognem u kampanji za izbore te jeseni. Upoznaje me sa Čedom Jovanovićem, koji je tada vodio Izborni štab. Vrlo brzo nakon toga interventna upada u zgradu sa nalogom za moje hapšenje, ali dragi komšija Zoran Cvetanović, fudbaler Partizana, javlja mom tati Miodragu šta se dešava, te tata pomaže da izbegnem hapšenje.
***
Potom smo krenuli u kampanju po zapadnoj Srbiji i tada ja naučim koliko se razlikuju Beograd i Srbija, i koliko je nas je veliki grad štitio od samovolje vlastodržaca. Ono što pamtim iz tog perioda jeste potpuna uverenost da smo nosioci dobre ideje, da idemo ka svetlu na kraju tunela i da nosimo nadu u bolje sutra.
***
Pobedili smo, ali je bio potreban 5. oktobar da tu pobedu i verifikujemo. Sećam se gumenih metaka kod RTS i kako se nismo plašili, prosto, nije bilo straha.
***
Posle 5. oktobra sam mislila da je moja uloga u DS završena, pa sam poželela da bavljenje politikom nastavim samo na nedeljnim ručkovima. Ali, Gorica Mojović me je ubedila da ostanem „još malo“ dok se ne sredi nova demokratska vlast.
***
Euforija promene nosila je sa sobom i nerealna očekivanja da sve nagomilano tokom devedesetih može da se sredi za par meseci. Sloboda medija se definisala odnosom prema aktuelnoj vlasti i svi su se utrkivali u komentarisanju poteza tadašnje vlade kao da je to referentni sistem u odnosu na koji mediji definišu svoju nezavisnost.

***
Zoran je trčao za sve nas, čak i za one koji su ga osporavali, kao da je znao da mu nije ostalo mnogo vremena. Nažalost, nasleđe prošlosti prethodnih decenija platio je svojim životom. Čovek za kog sam bila ubeđena da može sve da preživi – nije preživeo metak.
***
Demokratska stranka oslabljena kampanjama po medijima ulazi u proces pregrupisavanja nakon tragičnog gubitka svog lidera. Skupili smo se i zalegli za kampanju Borisa Tadića, Demokratska stranka ulazi u Parlament, a Boris, pola godine kasnije, biva izabran za predsednika Srbije.
***
U nemogućim uslovima kohabitacije, uz proglašenje nezavisnosti Kosova i tanku većinu u Skupštini, gutale su se neke žabe koje su, gledano sa ove distance, bile prevelike za održivost DS na vlasti. Ta cena je na kraju plaćena 2012. godine.
***
Kako je vlast trajala, tako su jačale i strukture unutar DS koje ohrabrene samom činjenicom da su na vlasti, postaju uverene da mogu bez drugih. Mnoge je ljude zajedno držala sama činjenica da imaju vlast u državi. Negde su i građani osetili to stanje, taj nespokoj te su uskratili poverenje Demokratskoj stranci na izborima 2012. godine. Od tada je krenuo sunovrat u DS koji, nažalost, i danas poprilično boji odnose u opoziciji.
***
U tom periodu dobila sam poverenje da predstavljam DS u Parlamentu od 2012. do 2014. godine i tada sam učestvovala u formiranju Ženske parlamentarne mreže koja je imala kapacitet da pomera dobre ideje iako smo bili opozicija. Ali, Demokratska stranka je kopnila, a talas mržnje i frustracije lošim izbornim rezultatima uzimao je svoj danak. Svakodnevno su hapšeni ljudi iz DS, provlačeni kroz tabloide, a osećaj solidarnosti i zajedništva je nestajao.
***
Režim Aleksandra Vučića je sve svoje kapacitete usmerio na uništenje DS, znajući da bi jaka DS mogla da se odupre njegovom nerazumu. LJudi su ostavljali DS i odlazili za svojim životom, a progresivne ideje koje su nas krasile postaju suviše „osetljive“ da ih javno propagiramo. Neki su potražili mogućnosti za svoje ideje u drugim organizacijama, a neki su se samo tiho povukli iz političkog života.
***
Na neposrednim izborima u DS 2016. godine izabrana sam za potpredsednicu stranke kao druga od 15 kandidata. Tada sam za svoju kampanju izabrala jednu osetljivu temu – registrovano istopolno partnerstvo – dokazujući da svaka dobra ideja može da dobije podršku ako je objasnite na dobar način građanima.
***
Nažalost, loša atmosfera u DS se nastavila, a nošena našim porazima i mene je na kraju istisnula i iz politike, i iz Demokratske stranke.
***
Paralelno sam tim potonućem DS moj prijatelj Mihailo, koji se vratio sa studija iz Amerike, i ja krenuli smo da pravimo razgovore u podrumu vračarskog odbora DS. Ideja nam je bila da u ludilu nepoverenja i međusobnih optužbi radimo nešto korisno za promociju vrednosti u koje verujemo. Želeli smo da povežemo obične građane sa „neobičnim“, odnosno javnim ličnostima koje imaju šta da kažu i koje, na neki način, i govore u njihovo ime.
***
Tako je, od jedne lokalne, naša ideja narasla do činjenice da smo sada prisutni svuda po Srbiji i da ljudima pružamo mogućnost da razmene misli sa onima koje najčešće vide samo na televiziji. Tako je nastala Mreža za demokratski dijalog.
***
Danas iza sebe imamo i okupljanje demokratski orijentisane opozicije kroz Sporazum za odgovornu Srbiju, pa mladih političara iz opozicije, kao i promociju ideje Pravedne tranzicije kroz sve pore našeg društva.
***
Uz veliku podršku prijateljica iz regionalne mreže CEE Network koje su me svojim radom podsetile da solidarnost prevazilazi granice država, rasle su naše ideje, kao i prostor gde smo promovisali promene. Danas gradimo našu organizaciju kao mirnu luku za sve ljude koji se bore za bolje društvo, bez obzira kojoj organizaciji pripadaju. Partneri smo evropskim parlamentarcima i svim domaćim aktivistima i političarima koji hrabro zastupaju ideje koje mogu Srbiju da odvedu u porodicu modernih evropskih država.

O sagovornici

Tamara Tripić je rođena u Beogradu 1975. godine. Završila je XIV beogradsku gimnaziju i diplomirala na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bila je članica Demokratske stranke od 1993. do 2020. godine. Tokom članstva bila je sekretarka, a potom i potpredsednica DS i poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Tokom devedesetih bila je aktivna učesnica svih političkih delovanja opozicije i studenata. Sada je predsednica UO Mreže za demokratski dijalog. Autorka je “Razgovora” i koordinatorka specijalističkih studija “Pravedna tranzicija na Zapadnom Balkanu”. Članica je Borda CEE GENDER NETWORK. Govori engleski. Udata je, majka troje dece – gospođice M, malog gospodina V i malog gospodina S.