Tamna strana hleba

Sve je počelo u maloj pekari u sremskom selu Šuljmu gde je Radovan Novković izučio zanat kod dobrog majstora, a onda su se nanizale godine sa noćima od testa. Ni danas ne zna baš pouzdano šta ga je to opredelilo da umesto da ode da uči za popa, što mu je bila dečačka namera, ode u pekare. I evo do dan-danas svako veče ide na posao i tako skoro četiri decenije. Sada pedesetosmogodišnji Rada, kako ga svi zovu i znaju u Šuljmu, odakle potiče i gde je učio prve veštine i tajne pekarskog zanata, kaže da je pekarski posao „težak lebac“ i da bez ozbira na to što ga ne bi menjao ni za kakav drugi, svojim unucima ne bi savetovao da se njime bave, iz prostog razloga „što si osuđen da celog života menjaš dan za noć“.

Sve se okrenulo tumbe

Da su se vremena promenila i da je sve drukčije, počev od tehnologije pravljenja pekarskih proizvoda pa do cena, kao i da se mnogo toga okrenulo „na tumbe“ svedoči i podatak da je, prema Radovanovim rečima, kila brašna nekada bila skuplja od kilograma hleba. Danas je kilo brašna 30 dinara, a hleba čak i 70 dinara. O kiflama i pecivu da se ne govori. Jedna kifla danas staje 20 dinara.

– Nije samo teško to što spavaš kad svi rade ili obrnuto, već što ceo život moraš drukčije da organizuješ. Ne možeš da budeš aktivno uključen u odrastanje vlastite dece, u njihovo vaspitavanje, probleme, školu, kao ni u druženja sa prijateljima i rodbinom. Jer, kada oni imaju vremena da dođu u posetu – ja nisam tu već na poslu, a kada sam kod kuće, onda spavam, No, nekako ti to pređe u naviku. I dan-danas posle toliko godina rada, kada imam slobodan dan ja se isto ponašam kao da radim. Ne mogu da legnem da spavam kao normalan svet, priča Rada, koji punih 35 godina radi u sremskomitrovačkom „Žitoprometu“.

Od „makar čega“ nema pogače i peciva

– Dok sam bio mlad pravili smo uglavnom burek, kifle i peciva, dok su hleb radili majstori. Cenili su nas kao dobre radnike i kao majstore. Danas se sve drukčije radi, mašine to odrade umesto tebe, a onda smo sve ručno mesili. Osim toga, ondašnji kvalitet brašna je bio drukčiji. Danas od svega prave i hleb i pecivo. A tajna dobrog peciva ili bureka je upravo u dobrom brašnu i siru. Od „makar čega“ ne možeš napraviti dobar proizvod. Danas mnogi prave hleb i peciva od lošeg brašna i trpaju svašta. Naizgled to je možda lepo, ali je kvalitet lošiji. I sad pamtim miris nekadašnjih kifli, priča Radovan Novković .

Kao mladić otišao je da uči zanat kod pekara Slobodana Jurišića u Šuljmu, koji je bio dobar majstor kakvih danas malo ima. Uz to, majstor je bio samo osam godina stariji od Radovana, tako da su na neki način brzo postali drugari.
-U pekari majstor Slobodana ispekao sam zanat i radio jedno vreme. Čak sam, nakon njegovog odlaska u inostranstvo dve godine vodio pekaru. Onda mi se ukazala prilika da radim na moru. Tražili su duž celog Jadrana tih godina pekare. Tako sam se obreo u Puli. Imao sam samo 17 godina i kako nisam bio punoletan, nisu mogli da me prijave, pa sam radio „na crno“. Bila su to dobra vremena. Mada smo radili i po 15 sati dnevno, ipak je bilo lepo. Stizali smo i da se okupamo i da se zabavimo. Ništa ti nije teško kada si mlad. Mogao sam da spavam i na plaži jer mi to nije bilo važno. Teraj samo – nek se radi! Ostao sam tri i po meseca u Puli, a posle još malo produžio boravak na moru. Bogami lepo se i zarađivalo. Kasnije sam radio u Makarskoj, Rovinju i još nekim mestima. Onda je došlo odsluženje vojnog roka, a potom se ukazala prilika da se zaposlim u državnoj pekari u Mitrovici.
– Došao sam u „Žitopromet“ i tadašnja šefica tehnolog Svetlana Latković mi je predočila da se radi po smenama, ali sam tražio da radim treću smenu koja počinje oko osam sati, mada smo uvek tamo već u sedam i onda do tri-četiri ujutro. Od tada, nizale su se noći, meseci, godine i evo naposletku i decenije, tako da sam u „Žitoprometu“ punih 35 godina.Tih godina, kada sam počeo da radim u „Žitoprometu“ je bio samo stari mlin i deo pekare. Onda su došle godine intenzivne gradnje. Napravljena je nova moderna pekara, mlin, silosi… Čudo božije. Plate nisu bile loše, ali se i stalno ulagalo u razvoj. Osim toga, u gradu nije bilo mnogo pekara, a danas ne znaš ni koliko ih ima. Čini mi se da ih u opštini ima više od pedeset. Još uvek radim na pecivu, mada smo, odmah u početku, od starijih učili da pravimo burek i sve ostalo. Nije lako po celu noć raditi i mislim da je noćni rad kod nas malo plaćen. Nekada je bilo drukčije. Sada zaradim mesečno 26-27.000 dinara. Ali šta je-tu je. Navikao sam na ovaj posao, bez obzira na sve. Uostalom, još malo pa će i penzija, navodi Rada.
Kako kaže nije za sve ove godine ni pomišljao da otvori svoju pekaru.
– Pekara mora da ima gazdu, ali traži radnika. Ja ne bih mogao samo da sedim i ne radim. Ubacio sam se nekako u taj fazon i guram. S posla dođem kući i onda odmah jedem. Nekako ne mogu u pekari da jedem iako je izobilje peciva, kifli, bureka. Valjda je to kao i ona priča da ko radi u fabrici čokolade ne može ni da je vidi, a kamoli da jede. Kad ustanem oko deset-jedanaest sati provodim malo vremena sa svojom porodicom, koja je za sve ove godine, ipak, bila uskrećena zbog tog mog posla. Posle ručka obavezno spavam i onda dođe vreme da se spremam za posao. Obe kćerke su završile pekarsku školu, ali nijedna od njih ne radi taj posao. I bolje što je tako. Zato svojim unucima kažem da idu i u čobane, samo ne u pekare. Preteške su, brate, te noći, ispričao je Radovan Novković, uz opasku da je pravih majstora sve manje, jer mladi neće da uče za pekare pre svega zbog čestog noćnog rada i nespavanja.