Tamo gde istorija istoriju sustiže

Čini se kao da je sve zapravo napravljeno u slavu bivšim predsednicima. No, nisam ni sumnjala da zemlja koja se ubraja u najrazvijeniju, najmoćniju, model demokratije, i te kako mari za prošlost i slavne pretke. Na svakom koraku istorija istoriju sustiže. U Vašingtonu je sve kolosalno, monumentalno, impozantno. Napravljeno da čoveku zastane dah i da se divi imperiji.

Ljubazna Ting Vang, iz međunarodnog centra za novinare, koordinatora nedavnog putovanja urednika srpskih medija po Americi, dočekuje nas na međunarodnom aerodromu Duls u američkoj prestonici. Blještavo čist Vašington, savršen red i sklad dođu kao osveženje posle gotovo 11 sati leta iz Beograda. Naš obilazak američke prestonice započinje samo nekoliko blokova od Bele kuće, iz prelepog hotela „Rezident in Meriot“ u strogom centru Vašingtona, gde smo bili smešteni.

Američki Pariz

Okupana svetlošću, raznolika i pristupačna, prošarana širokim avenijama „punim vazduha“ ostavljajući velikodušan prostor za otvorene površine i mnogobrojne parkove, načičkane drvorede, nizove raznobojnog cveća, prestonica SAD po svom izgledu neverovatno podseća na neke evropske. To je bila i namera trećeg predsednika SAD Tomasa Džefersona koji je nastojao da učini Vašington „američkim Parizom“.

Džefersonov memorijal, pa Linkolnov mauzolej, Vašingtonu, Kapitol hil, Bela kuća – prepoznatljivi su simboli Vašingtona. Smešteni su u strogom centru uz brojne zgrade savezne administracije besprekornih fasada, gotovo ujednačene visine sa velikim prozorima i ogromnim vratima. Jedna po jedna ostavljaju poseban trag u sećanju. Dok se branim od slabe kiše kišobranom naslonjenim na ramenu, obema rukama pokušavam fotoaparatom i kamerom da ovekovečim trenutak. U kadar mi ulaze raskošna, procvetala stabla japanske trešnje. Eh kad bi i njihov miris mogao da se zamrzne i sačuva…

Žuti šator

Tog dana Amerika je obeležavala Memorijalni dan, kada se cela nacija seća žrtava ratova, prošlih i sadašnjih. Saznajem da neformalno ovaj praznik označava početak leta. Na ogromnoj spomen ploči uklesano je na hiljade imena izgubljenih ljudskih života. Svuda sveće i venci, razne poruke. Duh praznika osetio se i ispred Bele kuće. Ne uspeh da utvrdim da l’ beše u pitanju ekskurzija nekog izviđačkog odreda ili nešto drugo, tek ispred doma porodice Obama beše čitav red dece u vojničkim uniformama. Sem nas turista, na vidiku samo pokoji policajac. Ne primećuje se čak ni tako jako obezbeđenje oko belog dvorca. Reklo bi se da je prvi par sa decom otišao na godišnji odmor. Preko puta žuti šator, oblepljen raznim protestnim porukama, parolama. Njegov gazda godinama stanuje na ovoj adresi. Nije bučan, ne ometa javni red i mir, ali se ni na njega niko ne obazire, sem nas.

Putovanje po istoriji zemlje nastavlja se ulaskom u zgradu Kongresa. Posle neformalnog razgovora sa Lin Vejl, iz Komiteta za spoljne poslove Predstavničkog doma, dugačkim hodnikom stižemo do lifta. Nekoliko spratova niže, posle bezbednosnih provera, sedamo u prevozno sredstvo nalik kabriolet vozu. Eto nas u odajama Predstavničkog doma. Hodamo po izrezbarenim pločicama presvučenim sjajnim lakom, koji sprečava da prošlost izbledi.

Gde su ljudi

Prolazimo pored kancelarije predsednice Predstavničkog doma Nensi Pelosi, na putu ka unutrašnjosti kupole Kapitol hila, u kojoj svaki delić zida priča o davnim vremenima. Mešaju se glasovi vodiča. Među posetiocima primećujem čak i majke sa bebama. Lavirinti ovog zdanja vode dalje ka prostorijama Senata.

Zureći kroz prozor spejs šatla, kako smo u šali nazivali superšatl (minibus) kojim smo obilazili „muzej na otvorenom“ na um mi pada misao: Idealnog li kvarta za intelektualce. Kafe šopova na svakom ćošku, gde svraćaju vladini službenici u pauzi za kafu. Tu se, kažu, mogu čuti najsvežiji politički tračevi. Ali, nedostajao mi je onaj realni život, saobraćajne gužve, galama. Nigde čak ni prodavnice u blizini.

Kako su nam objasnili domaćini, zbog povećane stope kriminala mnogi ljudi – pogotovo belci i bogatiji crnci – tokom poslednjih decenija odselili su se u predgrađa. Na licu mesta sam se uverila da ako neko kaže da živi u Vašingtonu, to može značiti i Merilend, Virdžinija, takozvana „metropolitanska područja“ Vašingtona. Shvatih da se u dušu Vašingtona može zaviriti jedino obilaskom čuvenih predgrađa, gde je svakodnevica drugačija od intelektualnog, može se reći i snobovskog centra grada. Sledeća stanica je Džordžtaun.