Tamo gde je Duško Popov postao Džejms Bond: Kako izgleda život u zemlji u kojoj „pet minuta“ znači 20, ali u koju se uvek vraća (FOTO)

Upravo zato profesor geografije, ali sada u ulozi turističkog vodiča, Dušan Ivanović, ne voli da daje pauze duže od 15 minuta, znajući da je na kraju ustvari nebitno da li odmor traje 10 ili 30 minuta. Za kafu ili čaj, čak i u kafiću udaljenom nekoliko metara od autobusa, to je naprosto prekratko vreme.

Na primer, prosta računica iz prethodne polusatne pauze u Alkobasi kaže da je konobaru da došeta do stola i primi porudžbinu, u skoro potpuno praznoj bašti kafića, trebalo pet minuta. Pa još pet minuta da otkuca poruke na svom mobilnom telefonu pre nego što uđe unutra i želje gostiju prosledi šankeru.

Zatim još pet minuta da se vrati kako bi proverio da li je naručen espreso ili kapućino, a uz to još i crni ili zeleni čaj. Pa kad se i ta dilema razreši, još deset minuta da donese porudžbinu. Preostalih pet minuta potrošeno je na čekanje da donese račun. I tako, pola sata prođe očas posla, kao da ih nikad nije ni bilo. A vrela kafa i čaj ostanu nepopijeni. U to nije uračunato par vrućih gutljaja posle kojih se više ne oseća jezik naredna tri sata.

Dule zato iz pauze u pauzu objašnjava turistima da nije bitno koliko će trajati, nego kako će biti iskorišćena. Pokušava da natera grupu da bude ekspeditivna, sa što kraćim zadržavanjima, ne bi li ispričao što više istorijskih priča i pokazao što više Portugala.

Vabi turiste klasičnim „vodičkim trikovima“ da će ako se na vreme vrate u autobus videti i neke lokacije koje nisu predviđene programom. Za razliku od većine drugih vodiča, svako svoje obećanje ispunjava.

Ponekad se zanese, pa ispunjava i pojedinačna obećanja turistima koji „moraju“ da vide plažu u Kaškaišu ili zaliv Boka di inferno ili traže da ih odvede do „Hard Rock caffea“. Kolateralna šteta je vozač iznajmljenog autobusa kome se plan puta menja prema željama turista i koga često grupa zadrži duže od predviđenog vremena.

Magični talasi Nazarea

Najteže je turiste odvojiti od Atlantika u Nazaeru. Tu ni sat vremena nije dovoljno. Veliko plavo-zeleno-sivo prostranstvo hvata one koji mu priđu nekim nevidljivim magnetom i naprosto im ne dozvoljava da se odvoje od njega.

Inače, u pitanju je čuveno surfesrsko mesto gde je Garet Meknamara 2011. postavio svetski rekord hvatajući talas visine 33 metra, a dve godine kasnije uhvatio je čudovište od čak 52 metra (postoji i interesantan HBO dokumentarni serijal o takmičenju u ovom mestu i Meknamarinom rekordu).

Turisti se, naravno, vode u mirniji deo Nazarea, gde talasi u odnosu na Meknamarin deluju kao patuljci. Ali, to je samo optička varka. Crvena zastavica na obali upozorava da i ove „mališane“, koji po slobodnoj proceni idu do metar i po (možda i puna dva metra), treba ozbiljno shvatiti. Zato Dule kao papagaj ponavlja da je dovoljno samo okvasiti tabane, eventualno se umiti i ne izazivati veliko slano čudovište.

Ali ne vredi, jedan turista je još pre nego što je završio rečenicu uskočio u okean u kupaćim gaćama tvrdeći da „sigurno ne može biti hladniji od Tare“. Drugi je okrenuo leđa talasima hodajući unazad u pokušaju da napravi što bolji selfi, a trećeg je jedan od morskih garagana preklopio i celog ga u majici i farmerkama okupao jer nije na vreme uspeo da pobegne u plićak (a nije čak ni dobio fotografiju kakvu je želeo).

Kako nema pištaljku, kakve obično koriste profesori na ekskurzijama kada hoće da đake isteraju iz vode, Duletu ne preostaje ništa drugo nego da i sam zavrne pantalone, skine patike i krene od turiste do turiste u okeanu ne bi li im pomogao da što brže naprave tu tako željenu fotografiju sa talasom iza sebe i tako ih na elegantan način ubrzao da izađu napolje.

Nema ručak-stop nego samo foto-stop pauze

Ali, vratimo se na početak i na Portugalce. „Ti Dule praviš samo foto-stop pauze, a nikad ručak-stop pauze“, žale se iz pozadine autobusa dve mlade devojke. „Nismo došli u Portugal da bi sedeli po ručkovima. Valjda treba da obiđemo što više, napravimo uspomene, a posle sami idite na večeru u Alfamu ili Baira Alto ili u neki od restorana na Avenidi“, odgovara Dule profesorskim tonom.

One nastavljaju da negoduju da su gladne, dok istovremeno na svojim telefonima prelistavaju selfije ispred bajkovitih zamkova Sintre (koje Dizni redovno rabi u svojim crtaćima), s kraja sveta zvanog Kaba di Roko (najzapadnija tačka Evrope), preslušavaju snimak kako im uživo peva Žoao Paulo Fereira, operski pevač koji goste u Alkobasi dočekuje sa besplatnim mini koncertom nekih od najpoznatijih arija, a posle potpisuje svoje kompakt diskove…

Prelistavaju i zadovoljno komentarišu fotografije i sa mesta koja nisu predviđena za obilazak programom izleta, ali im ih je vodič omogućio upornim „gonjenjem“ da umesto pauze treba da vide još ovo ili ono. Trud mu se svaki put isplati jer gunđanje na kraju uvek zameni zadovoljni žamor o utiscima fantastičnih prizora Lisabona i okoline.

Vreme je relativna stvar

Oni koji su sat vremena u Nazareu pokušali da iskoriste za ručak mogli su da u najboljem slučaju pojedu neku „fast food“ hranu. Autora ovog teksta je grupa čekala zato što je u jednom od plažnih barova naivno poverovao konobaru da će topli sendvič dobiti za pet minuta.

Na portugalskom nekada pet u prevodu znači 20 minuta. Isto važi i za prodavnice i supermarkete. Kasirka će čak i kada je red od desetak kupaca kucati pet istih artikala jedan po jedan, umesto da otkuca jedan, pa unese na tastaturi cifru od pet istih komada. Potom će se sa kupcem ispričati. Ta priča otprilike zvuči: „kako su tvoji, jesu svi dobro, a i kod mene sve isto, nema ništa novo, pozdravi ovog-onog“…

Čak nije bitno ni da li poznaje mušteriju. Namrštiće se ako shvati da kao turista žurite i samo želite da vam što pre izda račun. Ako pristanete da proćaskate (nema veze što ne znate portugalski) – ne brinite, niko se iz reda se neće buniti što čeka zbog vas. Lokalci će uredno sačekati da dođu na svoj red za ono što amerikanci zovu „small talk“ (mali razgovor). To je ovde jednostavno običaj.

Ko to ne shvati, verovatno nikada neće ni moći da razume Portugalce. Strpljenje je uz hrabrost osobina koja ih je izgradila kao naciju. Henrik Moreplovac, Vasko de Gama (zvučaće smešno kada ga Portugalci izgovaraju Vaško de Gama), Bartolomeu Diaš, Fernando Magelan i ostali velikani ne bi se nikada ni otisnuli jedrima ka velikom plavetnilu da nisu bili spremni da danima, nedeljama i mesecima strpljivo gledaju samo sivo nebo i providnu vodu.

Njihov duh tako živi i u portugalskim restoranima. Tradicija je da gost čeka hranu, a ne hrana gosta. Romantika i žurba ne idu zajedno, pa planirajte samo romantiku, čak i ako u užurbanom Lisabonu sednete na večeru.

Najbolje je da časovnik ostavite kod kuće, a bespotrebno je i virenje u moblini telefon sa željom da se sazna koliko je sati. Ne bojte se, nećete ostati gladni. Konobar će vas tokom čekanja na glavno jelo zamajati sa sirom, maslinama i vinom.

Nema žurbe čak ni ako je restoran krcat, a potencijalni gosti odlaze jer vide da nemaju gde da sednu. Oni koji su prvi došli imaju pravo da uživaju, a niko ih od osoblja ni u kom slučaju neće ni jednim gestom požurivati. Što se njih tiče, gost ima pravo da ako želi pije jednu čašu vina tri sata.

Balkanci ili mediteranci?

„Ovi Portugalci su k’o Balkanci. Sporiji su i od Grka i Crnogoraca“, dodaje ista ona turistkinja što se žalila na prekratku pauzu od pola sata. „Nisu, samo imaju mediteranske manire“, odgovara joj saputnica na putovanju. I zaista je tako. Deluje da su Portugalci nacija koja se još uvek uspešno odupire tempu koji nam svima nameće 21. vek i na koji smo ćutke, bez borbe, skoro svi pristali.

Nekadašnji najveći kolonizatori znaju za „jadac“ i svesno pokušavaju da uspore talase života i uživaju u vremenu koje se ničim ne može ni kupiti, niti vratiti unatrag.
Za lepote Portugala je verovatno (pre)malo i mesec dana. Samo u Lisabonu trebaju dani da se upoznaju sve prelepe ulice, parkovi i zavučene bašte od Trga Markeša de Pombala do Prasa di komersija.

Jedan (ceo) dan je neophodan da bi se prošetali novim Lisabonom (metro stanica Oriente) koji na prvi pogled po koncepciji podseća na Beograd na vodi. Ali, već drugi pogled otkriva da ovaj Lisabon na vodi ima kilometarsko šetalište sa drvećem koje pravi bogovski hlad, pa je onda ista ta staza prošarana modernim parkovima sa mini jezerima i fontanama koje daju svežinu, pa zatim iza toga dolazi red modernih sajamskih zgrada i objekata kulture i umetnosti građenih za „Expo 98“. Pa tek onda, tamo negde iza širokog bulevara, dolazi veliki tržni centar „Vasko de Gama“ i niz stambenih zgrada koje, za razliku od beogradskog pandana, ne zaklanjaju pogled na estuar – ušće reke Težo u Atlantski okean.

Nekima je jedan dan (pre)malo i za obilazak Lisabonskog okeanarijuma (koji nije kao u Valensiji, ali je ipak dovoljno impresivan). Jedan dan je prekratak i za izlete u Sintru, Obidoš, Kašakaiš, Eštoril, Alkobasu, Batalju i druge znamenitosti na potezu od Lisabona ka Ljeiriji i Portu.

Zemlja Žozea Saramaga i Žozea Murinja

Upravo zato će ta portugalska, nazovimo je grubo „usporenost“ (mada to nije adekvatan izraz) na svakom koraku podsećati turiste da ovo nije zemlja ekspres turizma po sistemu – „dođoh, videh, fotografisah se“. Ovo je zemlja koja se gustira lagano – kao vino.

Zemlja Žozea Saramaga, Fernanda Pesoe i Kristijana Ronalda, svakog od njih majstora u svojoj grani umetnosti. Zemlja u kojoj se može obići i čuveni Kazino Eštoril u kojem je tajni agent Duško Popov igrao svoje dvostruke igre između nacista i zapadnih službi, a na osnovu kojeg je Ijan Fleming stvorio lik Džejmsa Bonda.

Zemlja u kojoj ćete sresti najlepše žene (Srpkinje izvinite, ali zaista je tako) i muškarce sveta. Zemlja u kojoj ćete sresti navijače Sportinga i Benfike kako zajedno putuju metroom na utakmicu svojih klubova, a svako od njih ima vidna obeležja kluba za koji navija i niko nikoga zbog toga ne pokušava da linčuje, niti bilo ko ima strah da će mu se išta ružno desiti.

Među njima su tinejdžeri, roditelji s decom, žestoki momci s tetovažama, devojke sa šminkom u zeleno-beloj ili crveno-beloj boji…

I na kraju, zemlja koja je sačuvala svoj šarm i izgled zahvaljujući i tome što stotinama godina nije videla rat, a čija lepotica zvana Lisabon ima dva i po veka stare, a još uvek moderne ulice i trgove. Žoze Saramago je u jednom od svojih dela napisao: „U Lisabon se ne dolazi – u Lisabon se vraća“. Nema dileme da će se u Lisabon skoro svako zaljubiti na prvi pogled, a Portugal će ga verovatno „držati“ celog života i terati ga da mu se kao talasi ka obali stalno vraća.

Metro ide kao metak

Za razliku od usluga koje su mahom spore, postoje u Lisabonu i stvari koje su (pre)brze, a jedna od njih je Lisabonski metro. Vozovi na četiri međusobno ispreplitane linije idu na svaka dva do tri minuta. Vikendom, posle 22 časa, može se desiti da voz čekate „čak“ celih sedam-osam minuta.

„Metro ide kao metak, brže ćete s njim stići nego sa taksijem bilo gde, a jeftinije će vas koštati“, prva je praktična preporuka vodiča po dolasku u Lisabon. I zaista. Svaka čast Parizu, Moskvi, Beču, Londonu, ali daleko mlađi lisabonski metro (građen od 1960. godine) učio je na svim njihovim manama i stvorio jednostavan sistem koji je najbliži savršenstvu.

Metro stanice su priča za sebe i svaka od njih sadrži umetnička remek dela oslikana na pločicama, čuvenom „azuležu“, a za koje su se pobrinuli neki od najpoznatijih svetskih umetnika. Metroom za recimo distancu od Trga Markeš de Pombal do Entre Kampoša treba tri-četiri minuta, dok bi automobilom kroz lisabonsku gužvu bilo potrebno najmanje 15 minuta (moguće i duže). Čak i ako uračunate da vam je voz pobegao ispred nosa, uz čekanje od par minuta opet biste u svakoj varijanti metroom brže stigli.

Bogohulni gastronomski meni

U nacionalnoj kuhinji Portugala skoro da ne postoji jelo bez morskih plodova. Ribu, naročito bakalar, zateći ćete u svemu, pa čak i u pekarskim kroasanima. Portugalci čak i junetinu, svinjetinu ili piletinu mešaju s ribom. Zato oni koji ovo smatraju „bogohulnom kombinacijom“ treba da budu oprezni čak i kada im konobar saopšti da je jelo od teletine, pošto uvek postoji „opasnost“ da tu ima i bakalara. Oni to naprosto ne smatraju ribljim jelom.