Ovo proleće jeste „otpočelo s kišom“ kao u onom romantičnom pesmuljku Ksenije Erker. Nikako da se skrasiš između zraka željenog sunca i kapi uporne kiše. Ali kad maj osvane sunčan, to je dovoljno za pomalo „hlebinski“ optimizam. Svakako, važno je odabrati i put. Taj put nije ni veliki, ni mali, a ja volim kad je uzvodno. Uzvodno je potraga za početkom.
Idemo, dakle, na Alipašine izvore. Sunce je raskošno, ali vetar donosi miris snega od koga se bele vrhovi Prokletija. To je jedna od najimpresivnijih slika Alipašinih izvora. Dolina, sva ozelenila, prepuna maslačaka koji se žute kao bezbroj sićušnih sunaca, a iznad snežne planine. Kao večita straža. Ili kao šlag na maštovitoj torti. Voda je svuda okolo. Teško je napisati kako „zvuči“ potpuna tišina. Samo se čuje voda. Podno stene, gotovo neprimetno, ledeni izvori polako se stapaju i postaju voda koja se razliva poljem. Alipašine izvore i čini niz od 25 kraških vrela na skoro hiljadu metara nadmorske visine. Izvori koji će malo kasnije postati Lim. Bistra voda mami, ali od nje zubi trnu, a tabani pucaju. To se dešava onima koji bi da malo probaju Lim. Ovde je temperatura vode, vele, jedva tri-četiri stepena. Mali restoran „Vodenica“ koji pamtim kao ukras predela, koristio je nekada tu pogodnost, te su konobari pivo posluživali izvađeno iz – vode, ohlađeno do idealne temperature.
U stvari, Alipašini izvori ožive na početku avgusta, kada na teferič dođe i po nekoliko desetina hiljada ljudi. Plav i Gusinje danas zajedno nemaju više od dvadesetak hiljada stanovnika, ali zato, na taj dan teferiča, stiže jedna od brojnijih „dijaspora“. Naime, Gusinje, mestašce od nekoliko kafana i sokačića ima jedva 8000 stanovnika, ali zato četiri puta više Gusinjana radi u inostranstvu. Od toga polovina je u Njujorku. Da tamo negde neki rade vidi se po kućama. Kućama?! To su gabaritna utvrđenja najrazličitije „izlomljene“ arhitekture. Kakav je to kontrast sokačićima i kućama orijentalne arhitekture koje kao da vas žele uvesti u kakvu priču o minulim vremenima, valjda onim kad su ovim prostorima dvesta godina upravljali članovi porodice Šabanagić, čiji je poslednji potomak bio upravo Alipaša. Ovaj obrazovani čovek, koji je završio visoke škole u Stambolu, bio je najpre kajmakan u Sarajevu sredinom 19.veka, a onda se vratio u svoj rodni kraj kao okružni namesnik i na tom mestu proveo trideset godina. Gusinje je nekada bila važna varoš na karavanskom putu. U doba Nemanjića povezivao je Kotort i Skadar sa Dečanima, Skopljem i Carigradom. Na početku prošlog veka imao je duplo više stanovnika nego Podgorica. Danas, šćućuren u tišini velike doline, okružen Prokletijama, to je gradić-muzej. Iz njega nema puta. Osim do izvora Lima.
Prateći limski put, dođete do Plavskog jezera. Jezero budi čudne emocije. Uostalom, Plavsko jezero je bilo drugo po veličini, ali kažu i najlepše ledničko jezero na prostorima one nekadašnje zemlje. Voleti jezero znači voleti osamu, voleti tajanstveno i pomalo melanholično. Jezero je zato drugačija metafora od mora. Velika voda tišine. Plavsko jezero je ispunjeno trskama i malim, neuglednim čamcima koji isplovljavaju za nekih dana kad vetar ne baca uporne i brbljive talase. Voda je od talasa sivkasto-plava. Lepota prirode nije uvek u skladu sa življenjem, koje ovde mora biti teško kad napadaju veliki snegovi i kad fijuče vetar sa planine koja ima tako negostoljubivo ime.
Ali majski je dan, a tada je sneg kao šlag. A jezero je voda, koja pod naletima upornog severca, liči na zgužvanu satensku posteljinu…
Legenda o Narcisu, lepom mladiću koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru, je priča koja se završava smrću mladića koji se u jezeru udavio, sluđen sopstvenošću. Ali čarobni Oskar Vajld upravo tu svoju priču nastavlja. On veli da su došle šumske nimfe i da su zatekle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza. Pitale su jezero zašto plače, a ono reče da plače zbog Narcisa.
-To nas ne čudi, rekoše nimfe. Iako smo mi često pričale sa njim u šumi, ti si bio jedini koji je imao priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.
-A zar je Narcis bio lep, iznenadilo se jezero.
-A ko bi to od tebe mogao bolje da zna, kazaše nimfe.
-Ja plačem za Narcisom, ali nikad nisam primetio da je Narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam uvek, kad bi se on nadneo, mogao u dnu njegovih očiju da vidim odraz moje sopstvene lepote“.
Eto, dakle, priče koju je ceo svet čitao u popularnoj knjizi „Alhemičar“. Kao alhemija i jeste lepota skrivene doline, prepune maslačaka u dane ranog maja, okružene svojim večnim čuvarima sa raskošnim belim kapama, čuvarima koje zovu Visitor i Prokletije. Sve to čuva tajnu jezera. A gore, lincura i borovnice, kad im nastane vreme.
„Najmudrije je ići za trenutnim raspoloženjem, s nekim ciljem koji se ima na umu. Ništa ne vredi više od toga“, kaže u svojoj priči „Jezero“ Džordž Mur.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
