Tanja Ignjatović: Postoje tendencije da se prava žrtava nasilja umanje

Tanja Ignjatović ukazuje na sistemske i pravne neregularnosti, koje unazađuju već nezavidan položaj žrtvi nasilja i koje im otežavaju donošenje odluke o traženju pravne pomoći.

A pored sistemskih, ona uviđa i društveno kulturne manjkavosti, nejednakosti i neravnopravnosti koje su kod nas sveprisutne. U tom kontekstu, Ignjatović uzrok nasilja vidi i u zloupotrebi moći, kontrole i dominacije muškaraca nad ženama.

– Nasilje nije posledica samo individualnog odnosa, već istorijski nejednake distribucije moći i resursa između polova. Status žena, u svim društvima, uključujući i savremeno, zavisi od statusa muškaraca i odražava višestruki odnos podređenosti žena. Na početno asimetrične pozicije žena i muškaraca, dodaje se niz drugih međusobno isprepletanih faktora koji ih održavaju ili pojačavaju – pojašnjava Ignjatović.

Ti faktori su kaže, pre svega kulturni u najširem smislu reči, i određuju vrednosti, stavove, uverenja, poželjne modele i uloge. Tu spada niz socijalnih i ekonosmkih faktora, od strukture društva, ekonomije i domaćinstva, koji privileguju muškarce u odnosu na žene, sve do okolnosti kao što su krize, katastrofe, sankcije, ratovi, koje uvećavaju siromaštvo i ukupno nasilje, koje posebno pogađa žene kao grupu koja ima manje resursa.

Zatim, tom nizu Ignjatović dodaje i faktore koji se odnose na pravila, kažnjivost ili toleranciju nasilja prema ženama, kao što su zakonska rešenja ili njihovo odustvo, insitucionalne procedure, obučenost i profesionalnost postupanja nadležnih službenika.

Uz sve navedeno, kaže psihološkinja, stoji i niz individualnih i psiholoških faktora koji mogu uticati, iako nisu uzrok za nasilno ponašanje.

Osvrćući se na institucionalna zakazivanja, ona ističe da se u našoj zemlji već godinama ne mogu uspostavi službe za podršku žrtvama krivičnih dela u okviru pravosudnog sistema.

– Državni plan je da u narednom periodu one budu formirane u 20 viših sudova, iako se najveći broj žena sa iskustvom nasilja u porodici nalazi pred osnovnim tužilaštvima i sudovima. To znači da žrtve neće dobijati pravovremene i potpune informacije o svojim pravima i postupcima, a posledično to će uticati da znatan broj žrtvi odustane od učešća u njima – objašnjava Ignjatović.

Na sve to, ona dodaje da je i zaštita žrtava koje učestvuju u postupcima nedovoljna, jer one retko dobijaju status posebno osetljivog svedoka, koji im omogućava da se u sudnicama ne susreću sa učiniocima nasilja.

– I pored toga, postoje i tendencije da se ova prava umanje, davanjem dodatnih prava okrivljenima, kao što je pokušano poslednjim izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, dok je sama kaznena politika neodgovarajuća, sa najčešće uslovnim kaznama bez ikakvog nadzora – ističe Ignjatović.

Pomoć i potršku potražiti putem besplatnih telefona i ženskih organizacija

Ipak, ona savetuje žrtve nasilja da potraže pomoć i podršku, pre svega u svom najbližem okruženju od osoba koje ih razumeju i u koje imaju poverenje. Zatim i preko besplatnih telefona, specijalizovanih ženskih organizacija od kojih žrtve nasilja mogu da dobiju podršku i informacije o bezbednim načinima prijavljivanja nasilja, nadležnostima i procedurama u institucijama.

– U pitanju je podrška u poverljivoj formi, žene mogu da ostanu anonimne, tako da ne treba da postoji strah od eventualnih posledica – objašnjava sagovornica.

Ono što je bitno, kaže Ignjatović, čak i najvažnije jeste prijaviti nasilje na bezbedan način, kako bi se izbeglo da se nasilje pojača ili da nasilnik izvrši svoje pretnje.

– Kada se nasilje dešava žrtve treba da pozovu policiju sa sigurnog mesta, a ne ispred učinioca nasilja. Policiji treba da navedu važne informacije na osnovu kojih mogu da procene rizik i hitnost intervencije. To uključuje adresu gde se nalaze, svoje i ime učinioca nasilja, navedu da li on ima oružje ili mu je ono na drugi način dostupno. Potom da kratko opišu šta se desilo, posebno da li je bilo pretnji ubistvom i samoubistvom, davljenja ili gušenja, da li je učinilac alkoholisan ili pod dejstvom narkotika. Takođe, da li su deca bila prisutna prilikom nasilja ili je ono vršeno i prema deci. Bitno je napomenuti i da li je ranije bilo poziva policiji zbog nasilja ili izrečenih mera zaštite, krivičnih postupaka i kazni i da li se vodi neki drugi sudski postupak – savetuje psihološkinja iz AŽC.

Kako prijaviti seksualno nasilje i silovanje

Kada je reč o seksualnom nasilju i silovanju, iako bi prva reakcija mnogih žena bila to da se skine odeća i istušira, sagovornica savetuje žrtve da to ne rade, jer će uništiti dokaze.

– Važno je da kada se takvo nasilje prijavljuje policiji žena ne treba da priča šta se desilo dežurnoj službi ili policijskoj patroli, već inspektoru zaduženom za seksualne delikte. Može da traži da razgovara sa policijskom službenicom, ako joj je neugodno da priča muškarcu. Ako se nasilje ne prijavljuje policiji važno je da se obavi ginekološki pregled, a ako je moguće i sudsko-medicinski pregled, da bi se dokumentovale povrede, ali i zbog prevencije trudnoće i polno prenosivih bolesti – objašnjava Ignjatović.

Potreban sistemski pristup, a ne kampanjske akcije države

Ignjatović smo upitali i šta Srbija kao država treba da preduzme kako bi se nasilje minimalizovalo i idealno u potpunosti iskorenilo iz našeg društva. Te, prema njenim rečima, Srbija bi morala da preduzme mnogo aktivnosti, imajući u vidu da nikada nije usvojen akcioni plan za strateški dokument za sprečavanje i borbu protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period 2021-2025.

Sve u svemu, kaže stručnjakinja, to znači da treba da se unapredi stanje u četiri oblasti: u prevenciji nasilja, merama podrške i zaštite za žene, u istragama i kažnjavanju, kao i u koordiniranoj politici države, što uključuje bolju saradnju između sistema i službi, više finansijskih i ljudskih resursa, bolju administrativnu evidenciju, javno dostupne izveštaje o rasprostranjenosti svih vidova nasilja prema ženama i periodična istraživanja na reprezentativnom uzorku. Sve to treba da se sprovede kako bi se povećalo znanje o pojavi, pratila primena zakona i drugih propisa i postigla promena.

– Potreban je sistemski pristup, a ne povremene, kampanjske akcije – naglašava Tanja Ignjatović.

Takođe je, dodaje on, potrebna i jasna odgovornost nadležnih službi i profesionalaca koji postupaju u svakom konkretnom slučaju prijavljenog nasilja za učinjene propuste, nepostupanje ili neodgovarajuće postupanje.

– Država ne preduzima odgovornost da nadoknadi žrtvama tako nastalu štetu. Imajući u vidu da su usluge podrške za žrtve nasilja najvećim delom u nadležnosti lokalnih samouprava, bilo bi važno da se uspostavi dostupnost i priuštivost svih usluga za sve žrtve na teritoriji cele države, a ne da njihovo postojanje zavisi od toga da li je reč o bogatoj ili siromašnoj opštini i da li lokalna vlast uvažava ili ne, obaveze u odnosu na žrtve nasilja – ističe Ignjatović.

Ona dodaje i to da nam je nužan dobro integrisan preventivni sadržaj za sve oblike rodno zasnovanog nasilja na svim nivoima obrazovnih aktivnosti, od vrtića do fakulteta. Međutim i na žalost, kako kaže, od 2016. kada su zaustavljeni preventivni programi seksualnog zlostavljanja dece, nema inicijative da se ovo pitanje unapredi.

Prema njenim rečima, takođe je važna dobra obuka na osnovnim studijama za buduće stručnjake, ali i stalno kvalitetno, multidisciplinarno stručno usavršavanje tokom procesa rada, kvalitetna supervizijska podrška i nadzor rada. Jednako je bitno i nužno obezbediti i unapređenje propisa u skladu sa promenama i novim formama nasilja, kao što je digitalno nasilje, dodaje stručnjakinja.

– I dok, na primer, radna grupa za izmene Krivičnog zakonika odbija da neovlašćeno deljenje intimnih fotografija i snimaka postane krivično delo, Evropska unija, čija bi članica bar deklarativno želela da bude i naša država, u novoj Direktivi predviđa čak četiri takva dela – pored deljenja intimnog i manipulisanog materijala bez pristanka, tu su još proganjanje na internetu, uznemiravanje i podsticanje na nasilje i mržnju na internetu – ističe psihološkinja.

Niste krive, nasilje je odgovornost onoga ko ga čini

Upitana da posavetuje i ohrabri žrtve, Ignjatović kaže da je pre svega, važno da sve žene znaju da one nisu kriv za nasilje kojem su izložen.

– Nasilje je isključiva odgovornost onoga ko ga čini, bez opravdanja da nije hteo, nije znao, bez optuživanja da je žena ili neka druga okolnost kriva, da je izazivala i slično. Žene ne treba da se stide, jer se nasilje ne dešava samo njima, već je iskustvo mnogih drugih žena – ukazuje naša sagovornica.

Jedan dan pažnje ne menja godinu ćutanja! MaxBet i Danas u mesecu kada se obeležava Međunarodni dan žena, 8. mart, donose niz tekstova i razgovora sa stručnjacima u cilju podizanja svesti i smanjenja broja žrtava nasilja.