Nekadašnji profesionalni jahač, instrukor jahanja, učesnik snimanja mnogih filmskih koprodukcija sa Nemcima i Italijanima zlatnih šezdesetih Radovan Pepić, ponosni je vlasnik retke rase konja u Srbiji, ali i u Evropi. Reč je o tarpanu, skoro iščezloj rasi poludivljih konja sa prostora evroazijskih stepa.
Nekadašnji profesionalni jahač, instrukor jahanja, učesnik snimanja mnogih filmskih koprodukcija sa Nemcima i Italijanima zlatnih šezdesetih Radovan Pepić, ponosni je vlasnik retke rase konja u Srbiji, ali i u Evropi. Reč je o tarpanu, skoro iščezloj rasi poludivljih konja sa prostora evroazijskih stepa.
– Do Riđanke sam došao na zanimljiv način. Pre nekoliko godina sam kod trgovaca konjima video i nju. Ne znajući kakvu dragocenost poseduju, prodali su mi je za skromnu svotu. Iz literature sam znao šta sam pazario, pa je ona, eto, sada kod mene na salašu. Sada je ne bih prodao ni za suvo zlato – kaže zaljubljenik u ovu plemenitu životinju. Tarpan je vrsta konja koja je poslužila za stvaranje skoro svih poznatijih vrsta toplokrvnih konja, od arapsko-engleskih do lipicanera. Skiti su ovu rasu pripitomili još pre tri hiljade godina, a naseljavala je stepska prostranstva. Širenjem ljudskih naselja, primerci su često ubijani zbog „šteta’’ koje su nanosili poljima sa usevima. Poslednji čistokrvni primerak je uginuo u Poljskoj 1919. godine. Konj se odlikuje dlakom boje dima, visine je oko 130 centimetara. Naporima nemačkih zoologa rasa je donekle obnovljena, tako da je Pepićeva Riđanka genski više od 80 odsto tarpan.
U svetu postoji svega oko sto ovih grla, a od tog broja pedesetak ih je na tlu Amerike. U Srbiji nema više primeraka ovog konja.
– Narav joj je dosta čudna, ima neku „žicu“ poludivljeg konja, ali uspeo sam da je istreniram. Svojeglava je, neki put ne sluša šta joj se kaže. Mogu vam reći da je verna životinja, a svoju ljubav mi često iskazuje grickanjem po leđima.
Bivši jahač kaže da deca obožavaju Riđanku, ali se ne usuđuje da ih podučava zbog lošeg zdravlja. Svako popodne je pušta da se istrči, udalji se od salaša i pase, galopira ili trči kasom. Pepić kaže da se ne boji da će je neko ukrasti, jer samo on ume i zna sa njom. Inače, ovo grlo treba da se oždrebi za šest meseci.
– Sparena je sa lipicanerom i želja mi je da ždrebe odgajam kako znam. Ako mi finansije dozvole, planiram da odem u Poljsku i da je tamo sparim sa čistokrvnijim primercima tarpana. Kada stvorim neku manju ergelu, želja mi je da ih, uz pomoć opštine ili zainteresovanih zaljubljenika u konje, pustimo u ograđenu peščaru, pa neka tamo žive svoj „konjski“ život. Bila bi to i turistička atrakcija i jedini rezervat ili prostor na kome bi ljudi mogli da vide ovu rasu – kaže Pepić.
Iako je pokušavao da stupi u kontakt sa ljudima koji bi mu mogli pomoći, čini se da niko nije zainteresovan za ideju ovog zaljubljenika. Šansa postoji, jer ovo grlo ne može van granica Srbije. Lipice u kojima je Pepić proveo godine života i rada samo su uspomena. Riđanka je stvarnost. Da li ima i budućnosti?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
