Tasić: Romi su uvek bili na strani Srba i delili su njihovo stradanje

Na prvom internacionalnom okupljanju predstavnika romske zajednice iz četrnaest zemalja sveta, koje su inicirali jugoslovenski Romi, doneto je nekoliko važnih odluka.

Usvojen je međunarodni naziv Rom, što na romskom znači čovek, za sve pripadnike ove nacionalne zajednice, a za himnu je izabrana pesma „Đelem, đelem”, što prevedeno na srpski jezik znači „Išao sam, išao”, čiji tekst opisuje stradanje Roma i Romkinja tokom Drugog svetskog rata.

Takođe, doneta je odluka da romsku zastavu čini plavo-zelena dvobojnica sa crvenim točkom u sredini. Plava boja je simbol neba, slobode i bezgraničnog prostranstva, zelena predstavlja travu, put, život obeležen putovanjima, dok crveni točak označava simbol stalnog kretanja.

Obeležavanje 08. aprila kao međunarodnog dana Roma ima za cilj da ukaže na činjenicu da se Romi i Romkinje širom sveta nalaze u znatno nepovoljnijem položaju u odnosu na većinsko stanovništvo u gotovo svim oblastima društvenog života, kao i da su izloženi diskriminaciji i duboko ukorenjenoj socijalnoj isključenosti.

Biljana Tasić je izvršna direktorka Romskog kulturnog Centra Romag. Studirala je grči jezik i književnost, a danas predaje romski jezik u školi za osnovno obrazovanje odraslih „Branko Pešić”.

Kako kaže, svojim ličnim primerom i angažovanjem pokušava da približi pripadnike romske nacionalne manjine i većinsko stanovništvo.

„Svesna sam i to sam davno prihvatila, da ne može ništa da se učini na globalnom nivou. Odlučila sam da krenem od nekog svog mikro sveta i da ono što uspem, prelijem na ljude oko sebe i da pokušam na taj način da unesem neke promene koje su pozitivne, koje su dobre i pre svega koje su na dobrobit ljudima, kako pripadnicima romske nacionalne manjine, tako i pripadnicima većinskog stanovništva”.

Zadatak koji je sebi zacrtala nije lak, ističe ona i dodaje da to, ipak, lakše podnosi budući da ima podršku porodice.

„To je trnovit put, pun iskušenja, ali nekako je lakše zato što imam veoma veliku podršku porodice, pre svega svojih sestara Nataše i Tanje, kao i moje mame, ali i svog tog mikro sveta koji sam stvorila, koji čine moja braća, prijatelji. To je nešto što mi da je snagu”.

Kroz smeh priča angedote koje proživljava sa svojom porodicom i prijateljima u svakogdnevnom životu i dodaje da joj takve stvari iznova dokazuju kako su „sve ove brige, nekako, male”.

„Druga stvar koja me drži i koja mi je sidro, drži me stvarno u mestu, to je pravoslavlje. To je nešto što mi pomaže da shvatim da su sve brige prolazne. Pravoslavlje me je naučilo prolaznosti i ciklusu života. Naučilo me je da si danas car, sutra prosjak, kao i da sve što se ovde dešava, na planu večnosti je malo. Čovek, koliko god može, treba da se potrudi i da se izmesti na taj ‘nivo večnosti’.”

U novembru 2019. godine, Biljana je u razgovoru za dnevni list “Danas” istakla da problem diskriminacije leži u „tome što se mi kao komšije koje zajedno žive od 13. veka i dele sve probleme i radosti, ne poznajemo”, te da se postavlja pitanje „ko koga ne želi da upozna i zbog čega”. Danas, kaže, situacija se malo popravila.

„Prisutan je pomak, ali mali. Pričala sam sa kolegom sa kojim radim u školi koliko je diskriminacija prema romskoj deci zastupljena u školama, bila sam jako tužna. Rekao mi je: ‘Pa dobro, Biljo, ali pogledaj koliko se situacija promenila u odnosu na poslednjih deset godina. Ranije su učitelji i nastavnici mogli da obaraju učenike romske nacionalnosti i da ponavljaju razred samo zato što ne vole Rome. Sad već to ne smeju.’ Gorko me je nasmejao. Moramo da sagledamo i tu činjenicu. Ministarstvo prosvete se potrudilo da zaštiti romsku decu i učenike na taj način, kakav – takav”.

Da postoje pomace, sitni, ali da ipak postoje, kaže Biljana i ističe da je potrebno više primera kao što je Nataša Tasić Knežević, njena sestra, operska pevačica, za koju kaže da je nezvanični ambasador romske kulture i žena Romkinja.

„Volela bih da ljudi razumeju da civilna udruženja ne mogu sistemske probleme da rešavaju. Ljudi nekada imaju prevelika očekivanja od udruženja, da uzmemo za primer ‘Romag’ ili od pojedinaca kao što je gospođa Nataša Tasić Knežević. Mi ne možemo sistemske probleme da rešavamo. Ne možemo svima da pomognemo da nađu posao, ne možemo da izgradimo nekome kuću, ne možemo da prikupimo neke velike donacije. Mi možemo onoliko koliko je u našoj moći, ali zajedno sa državmo…”

Ističe da saradnju sa državom neguju od samog početka, ali i da ljudi ipak imaju nerealna očekivanja, te da nije jednostavno razočarati ih kada se ta očekivanja ne sretnu sa realnim mogućnostima.

„Da li se situacija promenila? Promenila se u smislu što se više ljudi javlja da želi da nauči romski jezik”, dodaje Biljana kroz smeh i naglašava da je to posledica ralzičitih kampanja od kojih ne odustaju.

Kao jedan od koraka u pravcu napretka vidi upravo i korekcije u načinu vaspitanja dece, ali i svojevrsno prevaspitavanje roditelja.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dnevni list Danas (@danas.rs)

„Ono što ne možemo da promenimo i zbog čega je možda situacija tako loša, jeste zbog načina na koji roditelji govore svojoj deci o Romima. Dete kad je malo, to je objasnio dobro Tomas Harison, jedan od začetnika transakcione analize, ono može da razilkuje šta je dobro, a šta je loše, ali ono činjenice ne može da proverava. Ako mu roditelj govori: ‘Sad će da dođu Cigani da te ukradu jer si to i to uradio’ ili ‘Vidi kako su prljavi, skloni se od njih’, ono ne može da proveri tu činjenicu, da li je ona tačna ili nije. Ono to usvaja, jer mu to, neko ko je autoritet, u ovom slučaju otac i majka, govore kao nešto što je apsolutna istina. Poznato je da se deca vezuju za roditelje i prihvataju ono što im roditelji kažu i vrlo teško kasnije menjaju stavove, skoro nemoguće. Kada odrastu, njima to ostane i hteli ili ne prihvataju kao činjenicu.”

Neophodno je da, kada govorimo o menjanju, promenimo i način na koji roditelji percipiraju Rome, odnosno kako to prenose na svoju decu, ističe Biljana.

„Moram da pohvalim naše institucije u jednom smislu. Pre dvadesetak ili više godina, bilo je nemoguće videti Roma u nekom ministarstvu ili u nekoj državnoj instituciji. To je bilo jako teško.”

Kao jedan od problema koji su se pojavili kada su institucije počele da se otvaraju za romsku nacionalnu manjinu, bilo je i zapošljavanje u sektorima za koji nisu bili školovani, odnosno, kako je Biljana objasnila, umesto kao filologa, nju bi možda zaposlili u sektoru za ljudska i manjinska prava.

„Ne možemo Rome uzimati u institucije samo zato što su Romi koji su završili fakultet. Moramo da vidimo gde oni stvarno pripadaju i na kojoj poziciji mogu svojim znanjem i stručnošću da pomognu.”

Ministarstvo prosvete je pohvalila za način na koji su se postavili prema romskoj nacionalnoj manjini kada je izbila pandemija, te na ažurnosti i obezbeđenim tabletima i računarima za one koji nisu imali mogućnosti da prate nastavu u novonastalim okolnostima.

„Vidimo da institucije reaguju i prepoznaju, da su ažurnije, da postoji pomak. Sad, što ne može sve i ne može odjednom, šta da radimo osim da nastavimo dalje. Bitno je da čuju glas nevladinog sektora. Spremni su da razgovaraju. Da li je rasizam prisutan? Jeste. Da li diskriminacija postoji? Postoji.”

Kada bi mogla na jednu stvar da utiče, to bi bilo zapošljavanje. Kako kaže, razmišlja se između obrazovanja i veće ponude na tržištu rada.

„Smatram da je ključno da Romi dobiju više radnih mesta, da se još više zapošljavaju. Vidim po Romkinjama koje žive u naselju. Putuju po sat, dva ili tri kako bi išle negde da čiste, da rade i da se izdržavaju. One su pokretači tih promena. Vidim da postoji ta želja i osvešćenost. Samo malo podrške bi nam trebalo, da imaju neku sigurnost i da postoji veća lepeza izbora.”

Pandemija nam je još jednom pokazala da nepokode ne poznaju razlike na kojima se bazira diskriminacija. Međutim, stanovnici romske zajednice, kako kaže Biljana, žive u neformalnim naseljima, često bez osnovnih uslova za život.

„Tamo nema vode, struje, pa je to bila dodatna, otežavajuća okolnost. Bila je to katastrofa u najavi, ali su uspeli da to prevaziđu. Druga stvar koja ih je snašla je bilo to što je postojala mogućnost da ostanu bez socijalne pomoći i nacionalne kuhinje. Ljudi to ne shvataju, njima to život znači. Oni ako ne dobiju tu hranu, nemaju šta da jedu.”

Kao jednu od stavki koju smatra da je neophodno u što kraćem roku sprovesti, smatra vakcinaciju.

„Predsednica Vlade Republike Srbije, Ana Brnabić je najavila da će doći mobilni medicinski timovi u naselja, da će uraditi kampanju i da će tom prilikom popisati zainteresovane pripadnike romske zajednice za vakcinaciju. Nadam se da će to biti što pre, jer vakcina imamo i to bi njima značilo život. Oni su izolovani, nemaju prave informacije, svašta čuju, svašta vide. Bitno je da im se nekako objasni šta je korona, šta je vakcina, odnosno da nema razloga za brigu, da je to potpuno bezbedno i da će im to olakšati život”.

Dometi većinskog stanovništva u pogledu romske kulture često su ograničeni samo na romsku narodnu muziku. Međutim, Biljana objašnjava da je romska kultura daleko šarenolikija, od pesnika, muzičara, glumaca, pa sve do hemičari i fizičarki.

“Imamo zaista Rome koji su i te kako ovaj svet učinili boljim, lepšim i zanimljivijim. O tome se malo zna, zato što postoje predrasude. Mi pokušavamo nekako da ih umanjimo time što hoćemo da pokažemo koliko su u stvari Romi doprineli i koliko su značajni i za svetsku i za srpsku kulturu i baštinu.”

Kao još jedan način na koji bi se doprinelo stvaranju lepše slike o Romima vidi potrebu da se više priča o stradanjima Roma, koji su, kako kaže, uvek bili na strani Srba i delili njihovo stradanje.

„Međunarodni dan Roma je jedinstvena prilika da skrenemo pažnju na situaciju u kojoj se nalazimo, na naše probleme, izazove, ali i uspehe koje ostvarujemo i da apelujemo na državu i na institucije da nam pomognu u rešavanju ili da nam se priključe u rešavanju nekih ključnih stvari.”

Ovogodišnja svečana akademija povodom Međunarodnog dana Roma, u organizaciji udruženja „Romag“, 8. aprila u 18 časova na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu, nosi naziv „Romi koji su učinili svet boljim mestom“.

Tasić je navela da se “Romag” zahvaljuje predsednici Vlade, Ani Brnabić, kao i ministarki kulture i informisanja Maji Gojković, ministarki za ljudska i manjinska prava Gordani Čomić, poverenici za zaštitu ravnopravnosti Brankici Janković i šefu kancelarije Saveta za regionalnu saradnju Orhanu Useinu.

“Zahvaljujemo se Narodnom pozorištu u Beogradu koje je prepoznalo značaj ovakve institucije i ustupilo nam scenu, logistiku, pružilo nam pomoć. To je stvarno velika stvar, budući da je Narodno pozorište jedna od najstarijih i najznačajnijih kulturnih institucija.”

Svečanu akademiju sponzoriše projekat Saveta za regionalnu saradnju za integraciju Roma koji finansira Evropska unija i Fondacija otvorenog društva.

Šta kažu zvanični podaci?

U Republici Srbiji, prema podacima popisa stanovništva iz 2011. godine, živi 147.604 lica romske nacionalne pripadnosti, što čini udeo od 2,05% u ukupnom stanovništvu.

Međutim, s obzirom na činjenicu da prema Ustavu Republike Srbije građani i građanke nisu u obavezi da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti, pretpostavlja se da je broj Roma i Romkinja zapravo znatno veći od onoga što zvanična statistika pokazuje, na šta ukazuju i procene različitih organizacija.

Socijalno uključivanje Roma i Romkinja prepoznato je kao jedan od prioriteta Vlade Republike Srbije u ključnim strateškim dokumentima u procesu evropskih integracija, a pre svega u Akcionom planu za Poglavlje 23 (Pravosuđe i osnovna prava).

Vlada Republike Srbije usvojila je i Strategiju za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u Republici Srbiji za period od 2016. do 2025. godine.

Kako se Zapadni Balkan postavio prema problemu diskriminacije Roma?

Romska zajednica predstavlja najveću etničku manjinu u Evropi, gde prema nekim procenama živi između 10 i 12 miliona Roma i Romkinja.

Pobošljanje položaja Roma i Romkinja deo je evropske političke agende.

Usvajanjem Deklaracije partnera Zapadnog Balkana o integraciji Roma u okviru procesa proširenja Evropske unije na Šestom samitu zemalja Zapadnog Balkana u okviru Berlinskog procesa u poljskom gradu Poznanju 2019. godine, države su se obavezale da će uložiti napore kako bi se povećala stopa zaposlenosti, legalizovala neformalna naselja i poboljšali uslovi stanovanja, povećala stopa upisa i završetka osnovnog i srednjeg obrazovanja, osigurao potpuni obuhvat zdravstvenim osiguranjem, upis u matične knjige i nastavila borba protiv diskriminacije Roma i Romkinja.

Takođe, od velike su važnosti nacionalne strategije kojima se postavljaju ciljevi i prati napredak u pogledu poboljšanja položaja Roma i Romkinja u pojedinačnim državama, uzimajući u obzir nacionalne specifičnosti i prioritete.