Tek petina građana u Srbiji veruje medijima: Marko Nedeljković, docent Fakulteta političkih nauka za Danas

Dakle, postojanje tabloida, lansiranje lažnih vesti i nekvalitetnih sadržaja kojima se ne može verovati, svetski su trend. Međutim, ono po čemu se Srbija zaista razlikuje od drugih zemalja u regionu, Evropi, pa i svetu, jeste to što među tolikim brojem medija odgovornih za plasiranje dezinformacija i jurenje senzacionalizma, ovde ne postoji dovoljan broj onih koji su na drugoj strani, koji se profesionalno bave novinarskim poslom, nude proverene i kvalitetne sadržaje kojima se može verovati, kaže docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Marko Nedeljković.

On dodaje da je to razlog što je njihov položaj veoma težak, a opstanak upitan, bez evidentne političke podrške, a time i uz manjak finansijskih sredstava koji bi im omogućili funkcionisanje.

– Zato je jedini put koji vodi opstanku, ali i osnaživanju u odnosu na većinske tabloidne i prorežimske medije, i to u vreme neminovnih tranzicionih transformacija ka onlajn izdanjima, zapravo oslanjanje na publiku. Publika je ta koja jedina u budućnosti može, privučena kvalitetnim sadržajem, da putem pretplate i drugih vidova finansijske pomoći, obezbedi preživljavanje profesionalnih medija, kojih, opet, u Srbiji ima taman toliko da se mogu prebrojati prstima jedne ruke. Ali, rad na privikavanju publike da kvalitetan sadržaj moraju da plate, morao bi da počne što pre, jer su mediji koji su u svetu pošli tim putem, to započeli pre pet ili deset godina, da bi ih pozitivni rezultati sačekali tek danas, ističe Nedeljković.

Kako navodi, podaci prošlogodišnjeg istraživanja Rojtersovog instituta za studije novinarstva koje je obuhvatilo 46 zemalja sveta, govore da je u 21 zemlji došlo do pada poverenja u medije, i to u poslednjih godinu dana.

– Najviše zabrinjava što u ukupnom uzorku samo 42 odsto ispitanika veruje medijima. Čak 38 odsto ispitanika je odgovorilo da svesno izbegavaju vesti, što je devet odsto više u odnosu na period od pre pet godina. Dakle, globalni trend je takav da je sve manje poverenja u medije i da je sve više onih koji svesno izbegavaju vesti. Ovo istraživanje nije obuhvatilo Srbiju, ali je 2020. kod nas rađeno istraživanje po istoj metodologiji, po kojem smo ubedljivo najlošiji od svih zemalja. Dakle, pratimo globalni trend, ali smo na začelju po poverenju u medije. Primera radi, najmanje poverenje u medije je zabeleženo u SAD i Slovačkoj, u kojima samo 26 odsto ispitanika veruje medijima, dok je u Srbiji taj procenat tek 20 odsto, objašnjava Nedeljković.

Prema njegovim rečima, takvi rezultati ne iznenađuju, ali je najproblematičnije to što se mi razlikujemo od drugih jer nasuprot tabloidima, nasuprot ogromnoj količini lažnih vesti i velikog nepoverenja u medije, u Srbiji imamo premalo kvalitetnih medija.

– I onda i taj mali deo populacije koji bi možda i platio medijima da ih prati, ne radi to jer je premalo takvih medija koji su, samim tim na posebnom udaru svih ostalih što otežava njihovo poslovanje. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi u kojoj ni jedan informativni medij nije uveo pretplatu na svoj online sadržaj. Ja verujem da u Srbiji postoji tri, četiri medija koji su informativnog karaktera, a koji imaju taj potencijal i to je to. Generalno 80 do 90 odsto medija u Srbiji je potpuno nezainteresovano za ovo o čemu razgovaramo, a to je da li postoje lažne vesti, da li postoji nepoverenje u medije, jer za njih publika nije bitna, bitni su oglašivači koji donose novac. Stoga ne čudi što većina medija svakodnevno objavljuje neproverene, lažne ili etički problematične sadržaje svesni da će izazvati još veće nepoverenje, da će izneveriti čak i ono što stoji u naslovu, da će manipulisati tim sadržajem. Dakle radiće sve ono što direktno dokazuje da im publika zaista uopšte nije bitna, već oglašivači, broj klikova i sve što sa tim ide. Posebno im je bitan odnos sa državom, jer je država najveći oglašivač generalno. Dakle, sve ovo o čemu mi sada razgovaramo je priča koja je relevantna za 10 do 20 osto medija u Srbiji koji su zainteresovani za kvalitetno novinarstvo, dok ostali jednostavno nisu. Da li je veliko ili malo poverenje u medije, koliko je kvalitetan sadržaj, da li ima lažnih vesti u njihovim medijima, to ih uopšte ne dotiče i to se neće promeniti ni u narednom periodu, jasan je Nedeljković.

To nepoverenje u medije, napominje naš sagovornik, kaže da je u političkom kontekstu posebno očigledno.

– Najveći problem sa ogromnim nepoverenjem u medije nastaje kada je nešto zaista ozbiljno, neki događaj, neko pitanje, neka tema, na primer korona. Korona je bila značajna za ispitivanje toga da li je poverenje u medije zaista bitno u jednom društvu, kao i da li pretplata na kvalitetna onlajn izdanja medija može da funkcioniše, jer je pandemija toliko ogolila tu situaciju i potvrdila da funkcija medija da o nekim bitnim temama izveštava kvalitetno jeste bitna. U ovim redovnim okolnostima, imam utisak da većina čitalaca ni sama ne veruje u ono što čita u tabloidima iako ih kupuje. I uprkos tome što daje neki novac za to štampano izdanje, to radi zbog zabave, da se pročita nešto što je interesantno kao tema za razgovor u društvu i to je to. Mislim da smo izgubili osećaj da mediji treba da utiču na to kako ćemo da donosimo odluke, na formiranje stavova, da budu korisni, kaže Nedeljković.

Naš sagovornik kaže da je svestan da je uticaj države na medije u Srbiji veći nego u drugim zemljama.

– Kod nas, primera radi, i dalje postoji mehanizam projektnog finansiranja koje dolazi iz državnih institucija, ministarstava i lokalne samouprave. To često previđamo kada govorimo o uticaju države, tj. nosilaca vlasti na nacionalnom i lokalnom nivou na medije. Najčešće govorimo o verbalnim vrstama pritisaka, u izjavama i slično, a projektno finansiranje je zapravo jedan veoma moćan mehanizam da se utiče na medije i da se oni kontrolišu. To su milijarde dinara koje se svake godine usmeravaju ka medijima. Mislim da su taj mehanizam projektnog finansiranja, kao i oglašavanje kompanija koje su u vlasništvu države ili država ima uticaj na njih, najefikasniji načini uticaja na medije. To su ogromne svote novca koje pod direktnim patronatom ili usmeravanjem države ulaze u medije i to je jedan ogroman potencijal za uticaj koji ne postoje u većini drugih zemalja, čak ni u regionu. Tako u praksi imamo medije koji su svesni da je njihov poslovni model da konkurišu na javnim konkursima i da na taj način dobijaju novac, tj. da je to najsigurniji način da zaokruže svoju finansijsku konstrukciju. To mogu da urade jedino ako izveštavaju na način koji je afirmativan po nosioce javnih funkcija. I tako danas u Srbiji dođete u situaciju da imate značajan deo medija koji se finansiraju prevashodno na taj način i kojima je suštinski najbitnije da imaju dobar odnos sa tim ko im dodeljuje sredstva, tj. sa državom ili lokalnim vlastima“, ističe Nedeljković.

S druge strane, kako kaže, imamo medije koji ne mogu samo na taj način da obezbeđuju prihode, pa su njima najbitniji komercijalni oglašivači, pa oni opet kreiraju medijski sadržaj tako da se dodvore tim oglašivačima, više nego što razmišljaju o publici.

„A država je opet i najveći oglašivač i to ne treba prevideti. I na samom kraju imamo jedan vrlo mali broj medija kojima je publika zaista bitna“, kaže Nedeljković.

On uz to napominje da je za neke svetske medije, poput Njujork tajmsa, rešenje bilo plaćanje onlajn sadržaja u formi pretplate, a da recimo za britanski Gardijan taj model nije bio rešenje, pa su se opredelili za donacije. U svakom slučaju, da bi bilo koji način zarade od publike zaživeo potrebne su godine ozbiljnog rada. Međutim, on napominje da kod nas u Srbiji pitanje nije samo koju vrstu naplate onlajn sadržaja će neki medij pokrenuti, već treba imati i stručne ljude koji će se baviti time, a zatim i podatke istraživanja domaće publike da bi znali u kom smeru treba ići.

– U uspešnim stranim medijima najviše cene iskusne novinare koji znaju da se bave kvalitetnim novinarstvom, a ne da robuju tehnologiji i po svaku cenu insistiraju na novim i atraktivnim vizuelnim formama. Dakle, kvalitetno novinarstvo je u osnovi uvek najbitnije, zaključuje Nedeljković.

Uticaj države

Veći uticaj države postoji i kada govorimo o regulatornim telima, pre svega preko REM-a, to smo svesni godinama unazad. S druge strane, Savet za štampu kao samoregulatorno telo dobro radi svoj posao, ali nema mehanizme da na neki ozbiljniji način sankcioniše medije kada utvrde da krše Kodeks. Država tu takođe igra značajnu ulogu jer ona može da obezbedi da uticaj Saveta za štampu bude veći, ali ga ona zapravo eliminiše. Recimo, na javnim konkursima bi formalno svako ko krši novinarski kodeks u određenoj meri morao da bude eliminisan, ali vidimo u realnosti da se to pravilo potpuno zanemaruje, posebno na lokalu. Tako se iz državnog budžeta nagrađuju upravo oni mediji koji najviše krše zakone i Kodeks. U tom smislu vidimo da postoji intencija da se država upliće i pita za mnoge stvari koje se tiču medija, a ne da se slede neka profesionalna načela, podseća Nedeljković.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Borba protiv lažnih vesti“ koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije, Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.