Jedna od najlepših istorijskih priča, o kojoj se nedovoljno zna, vezana je za čuvenu Cersku bitku i peškire koje je vojnik Mileta Milutinović, uzeo iz kovčega sa devojačkom spremom iz jedne kuće u selu Tekeriš kod Šapca, kako bi previo rane. Verujući da su mu upravo oni spasili život, po završetku rata, sačuvani peškir vratio je porodici Stevanović. Danas se Tekeriški peškir nalazi u Narodnom muzeju u Šapcu, kao deo stalne postavke.
Neverovatna priča o poštenju srpskog vojnika, prema nekim zapisima, odigrala se u noći između 14. i 15. avgusta 1914. godine.
Vojnik Mileta Milutinović iz sela Sedlara kod Svilajnca, barjaktar Drugog prekobrojnog puka Kombinovane divizije, braneći jedan od strateških vrhova na Ceru, ranjen je gelerom u obe noge.
Teško povređen, u toku povlačenja, stigao je do kuća u selu Tekeriš.
Meštani su se sklonili, ostavljajući sve za sobom.
Da bi zaustavio krvarenje i spasao sebi život, ušao je u jednu kuću, pronašao drveni sanduk u kome se nalazila devojčka sprema i uzeo dva vezena peškira sa kojima je previo noge.
Mileta je uspeo da se oporavi i nastavi borbu, prešao je Albaniju i učestovao u probijanju Solunskog fronta.
Dočekao je kraj rata, vratio se kući u rodno selo, sačuvavši jedan od dva peškira.
Prilikom obeležavanja šest decenija Cerske bitke, vratio se u selo Tekeriš, i potražio kuću Tihomira Stevanovića, iz koje je peškire uzeo.
Saznao je da su pripadali Persi Spajić, kojoj na žalost, nije uspeo da ih vrati, jer je veoma mlada umrla od turbekuloze.
Iza nje su ostali potomci koji i danas žive u šabačkom kraju, a Tekeriški peškir može se videti u Narodnom muzeju u Šapcu.
Iako ni Perse Spajić ni hraborg Milete Milutinovića više nema, ova priča je svedočanstvo o jednom vremenu, herojstvu i poštenju srpskog vojnika.
„Nekadašnji japanski ambasador bio je veoma ganutom ovom pričom, kada smo mu prilikom posete Šapcu, pre desetak godina, poklonili Tekeriški peškir“, seća se Miroslava Savković, predsednica Gradske organizacije invalida rada i osnivač tkačke radionice „Stari zanati“, koja izrađuje replike peškira.
Svaki primerak ima dizajniranu ambalažu, kao i prevod na više stranih jezika, na kojima je ispričana priča o Spajića devojci i njenoj venčanoj spremi koja je spasila život jednom vojniku.
„Amabasador se naklonio dvadeset puta, i nije mogao da sakrije oduševljenje. Slično reaguju i ostali, jedan Tekeriški peškir uručen je svojevremeno unuci čuvenog Luj Franše d’Eperea, jednog od najpoštovanijih generala Prvog svetskog rata”, kaže Savković.
Više od 30 replika otišlo je u različita mistarstva i ambasade a poslednja četiri, odneta su nedavno u japanski grad Fuđimi, sa kojm se Šabac pobratimo 1982. godine.
“Jedan od njih uramljen je u staklu i izložen u ambasadi Srbije u Tokiju kako bi ga mogli videti gosti ambasade“, objašnajva Savković.
Tekeriški peškir je, uz deset drugih iz šabačkog kraja, zaštićen oznakom geografskog porekla kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine, a nalazi se i na Međunarodnoj listi kulturne nematerijalne baštine.
“Oni su planirani za protokolarne poklone, i kao zaštićeni, trebalo bi da dobiju veći značaj od lokalne smouprave i države, imajući u vidu njihovu vrednost, neprolaznost i tradiciju. To je nešto što je prepoznatljivo kao deo kulturne baštine ovog kraja i želeli bismo da budemo vidljiviji na nacionalnom nivou“, kaže naša sagovornica.
Na ovaj način podržao bi se i rad tkačke radionice, budući da je za izradu tri peškira, jednoj tkalji, potrebno mesec dana, ukoliko radi osam sati dnevno.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.