„Za sve je kriv Zakon gravitacije…“: Tekst o nadstrešnici koji Inženjerska komora nije objavila

„Zadnjih decenija građevinska industrija u Srbiji trpi značajne promene. Cenu tih promena platile su skoro sve domaće firme koje učestvuju u građevinskoj industriji. Rezultat ovih promena je kolebanje vrednosti tržišta građevinskih proizvoda, i neretko kolaps mnogih učesnika ove industrijske grane. Posledice ovog kolapsa vidljive su u svakom gradu Srbije: pad cena nekretnina, neprimereno loš kvalitet građevinskih proizvoda (uključujući samourušavanje objekata), drastično probijanje rokova proizvodnje (uključujući obustavu radova) i dolazak stranih konkurentskih firmi na domaće tržište. Ovaj sramotan pad ne govori o nestručnosti inženjerskog kadra, jer on ni ne učestvuje u političkim odlukama koje su dovele do njega, već o činjenici da inženjerski kadar trpi posledice takvih odluka: od zemlje koje je bila uzor neimarstva, promene su dovele do toga da je inženjerski kadar toliko potcenjen, da inženjerske odluke prestaju da budu važne. Mnoge firme su platile i plaćaju visoku cenu takvog razmišljanja“.

Očigledno da ovaj članak nije imao uticaja na većinu učesnika građevinske industrije, ili nije shvaćen ozbiljno. Zbog toga, neophodno je da proširim i pojasnim prethodno rečeno. Pre svega, šta znače „promene nastale poslednjih decenija u građevinskoj industriji“, šta znače „političke odluke koje su dovele do kolapsa građevinske industrije“, kao i „potcenjenost inženjerskog kadra“ koje sam pomenuo u predmetnom članku?

Ozbiljnost situacije u kojoj smo se našli posle samourušavanja nadstrešnice u Novom Sadu, osnovni je motiv autora da napiše ovaj članak. Pored želje da branim diplomu koju imam i koju sam zaslužio velikim radom, ipak ne mogu i ne želim da branim one kolege koji ponižavaju vrednost stečenih diploma zbog karaktera koji imaju (odnosno zato što prodaju diplomu bez uloženog rada).

Sistem vrednosti je ozbiljno narušen. Strah i pohlepa kao osobine nadjačali su sve vrline koje baštini naš tradicionalni sistem vrednosti. A koren svih obmana leži u ljudskoj pohlepi.

Korupcija je materijalizacija pohlepe. Mera korupcije se uglavnom opaža kao davanje novca. Međutim, ako se detaljno analizira postupak korupcije, dolazi se do drugačijeg pogleda: korupcija je isto tako i nedavanje novca. Šta to znači?

Osnovni predmet trgovine je da se uradi obim posla O (gde ulaze svi resursi i materijali) koji košta D dinara. Trgovci pokušavaju da, ako može, O/2 posla da se plati sa D/3 (ili još bolje sa D/4 dinara)? Na ovaj način opisana, česta je pojava prenosa rizika, odnosno mehanizam u kome poslodavac želi da od podizvođača napravi svog investitora, a sve to na uštrb kvaliteta koji se isporučuje korisniku.

Nažalost, decenijama i s desetinama mešetarskih tehnika građevinska industrija je građena i izgrađena na ovom štetnom i ponižavajućem konceptu. Obe strane su svesne svojih pozicija: prva zasnovana na političkoj i finansijskoj moći, a druga na podaničkom očaju i poniznosti. Pri tome očajni podizvođači (uglavnom zanatlije) moraju da veruju u laži da će se već nešto dogoditi, a najčešće da će O/2 da pređe u 2*O, a D/3 bar u D…

Vremenom su sva znanja i iskustva drastično opali, a zanovljeni zakoni su pratili taj pad. U ovom trenutku ni naručilac ni izvođač ne samo da ne znaju, nego ni ne razumeju od čega se sve sastoji organizaciona i stručna aktivnost da bi se realizovao O, pa samim tim i značenje troškova D. Prethodna rečenica zvuči tragično, a zapravo se radi o nezainteresovanosti, nemaru, nehatu ili nameri.

Posledica ovakvog pada dovela je do toga da građevinska preduzeća (posebno inostrana preduzeća) ne znaju da rade posao (od interesa je samo D, a o O niti brinu niti razumeju od čega se sve sastoji). U međuvremenu, domaća operativa formirana je od privatnika koji jednostavno nemaju znanje i obrazovanje neophodno za uspešno upravljanje građevinskim projektima (UGP). Tačnije, i naručioca i izvođača interesuje samo novac. A novac treba da bude posledica stvaranja (na osnovu veština stečenih tokom školovanja i rada u struci), a ne uzrok. Eto, to je koren pohlepe i korupcije.

Promene nastale poslednjih decenija u građevinskoj industriji

Da bi bilo moguće praćenje tranzicije koja se dogodila u Srbiji, izdvojio sam bitne prekretnice koje su uticale na naš „evropski put“:

1. Uvod:

• Pad berlinskog zida 1989.
• Blokada isplate „stare“ devizne štednje, sankcije UN 1992.
• Agresija NATO na SRJ 1999.
• Promena vlasti 2000.

2. Osnivanje Agencije za privatizaciju 2001.
3. Masovno gašenje 4 najveće banke u Srbiji 2002.
4. Gašenje SDK 2002.
5. Osnivanje Inženjerske komore 2003. („tehničarska družina“ je osnovana 1868.).
6. Uvođenje PDV-a 2004.
7. Osnivanje APR-a 2004.
8. Primena bolonjske deklaracije u obrazovanju od 2005. (formalno uvođenje odseka za „management“ Građevinskog fakulteta).
9. Usaglašavanje Instituta za standardizaciju sa EN od 2006. (komitet za normalizaciju je osnovan 1934.)
10. Rekonstrukcija sudstva 2008, 2009, 2010, 2011, 2013, 2015, 2016, 2017, 2018.
11. Konverzija zemljišta iz prava korišćenja u pravo svojine 2009.
12. Sukcesivno uvođenje i primena FIDIC ugovora od 2009. (osnivanje ACES, neusklađenost sa postojećim zakonom, kao i „Posebnim uzansama o građenju“ iz 1972.).
13. Izmene Zakona o izgradnji (2009, 2010, 2011, 2012, 2013, 2014, 2018, 2019, 2020, 2021, 2023.).
14. Izmene Zakona o vodama (2010, 2012, 2016, 2018.).
15. Izmene Zakona o javnim nabavkama 2012, 2015, 2019, 2023.
16. Masovno gašenje najvećih građevinskih preduzeća (od 2001, zaključno sa 2024.).
17. Ukidanje srednjih građevinsko-zanatskih škola zbog pada interesovanja od 2001. (armirači, tesari, zidari, keramičari …).
18. Nagli „uspon“ i „pad“ politički obojenih preduzeća (Gemax, Deneza, Monterra, Inter-Kop, Bauwesen…).

Uložio sam napor da izdvojim najznačajnije događaje koji su uslovili promene u građevinskoj industriji. Iako je kriza gradnje postojala i u 80-im godinama, pad Berlinskog zida označava i početak konačnog kolapsa građevinske industrije u Srbiji, a posebno od uvođenja sankcija UN.

Očigledno je da su navedene promene pre svega političke, ali i geopolitičke prirode. Figurativno rečeno, oni koji su „prodavali benzin“ 90-tih (odnosno trgovci), kupili su šljunkare i betonjerke i „postali“ građevinci. Inženjeri su se zapošljavali kod njih, prilagodili su svoj vokabular i znali su ko je gazda… Sa druge strane, „gazde“ da bi opstali, nisu mogli da budu domaćini. Ipak, uspeli su da naprave lobije u različitim pratećim industrijama: šljunkare, ciglane, gvožđare, betonjerke, plastičare i slično.

Političke odluke koje su dovele do kolapsa građevinske industrije

Relativno mali broj diplomiranih inženjera građevine (DIG) je imao preduzetničku ulogu u vremenu tranzicije. Političkom odlukom za uvođenje bolonjske deklaracije ozbiljno je degradiran obrazovni sistem. Stariji inženjeri i zanatlije koji znaju kako se radi posao, polako odlaze u penziju. Tržište je ostalo „gladno“ dobrih zanatlija, brigadira, poslovođa i inženjera. Kriterijumi akademskih studija svedeni su na praktični nivo (strukovni master), i ako se ne zaustave započeti procesi, uskoro će diploma građevinskog inženjera da se stiče na tromesečnom kursu na MIT-u!

Taj opšti pad obrazovanosti politički je morao da bude propraćen pisanjem novih zakona, podzakonskih akata, pravilnika i standarda koji treba da zamene sve one knjige i vežbe koje je inženjer morao da nauči da bi dobio diplomu. Standardi koji do tada nisu pokriveni JUS-om, jednostavno su uvezeni iz EU (tzv. SRPS-EN linija standarda), čime je nastala potpuna konfuzija na našem tržištu. Tako je došlo do toga da se kvalitet inženjera više vrednuje poznavanjem zakona nego poznavanjem otpornosti materijala ili betona. Na taj način degradirani su svi profesori koje je inženjer morao da „prođe“ do dobijanja diplome. Drugim rečima, kao u narodnoj priči: „pustio bih ja njega, ali neće on mene“!

Organizacija i tehnologija građenja je takođe morala da bude praćena novim ugovornim formama. Pre svega, postojeći „Savez inženjera i tehničara“ (naslednik „tehničarske družine“ iz 1868.) je zvučao retrogradno i tako je nastala Inženjerska komora. Inženjerska komora je uložila ogroman napor da se uvedu „svetske“ forme ugovora sa nazivom: FIDIC (postoji takozvana „crvena“, „žuta“, „bela“ i „zelena“ varijanta FIDIC ugovora). Prema informacijama koje imam, konkretan projekat je rađen prema „žutom“ FIDIC-u, odnosno Izvođač je istovremeno i projektant (mi smo to zvali „ključ u ruke“).

Iz zakonske definicije ugovora o građenju sledi da su FIDIC bitni elementi prema našem pravu: a) predmet ugovora; b) cena; v) rok; g) pismena forma.

Međutim, građevinska industrija Srbije se i danas nalazi u „pravnom vakuumu“ u odnosu na FIDIC ugovore, jer „pismena forma“ po našem zakonu podrazumeva upis u „Građevinski dnevnik“, dok FIDIC forma podrazumeva slanje izveštaja o neusaglašenosti izvršenja radova. Sa tim elementima je prilagođen i Zakon, pa prema tome, stručni nadzor nema moć da obustavi radove dok se neusaglašenost ne ispravi, već prema pravilniku mora „bez odlaganja da obavesti investitora i Izvođača“ da je došlo do odstupanja. Jedino republički inspektor ima pravo da obustavi predmetne radove (što je proces koji može da traje više meseci). Naravno, obustava radova bi koštala (finansijski, a posebno politički), i zato se obustave radova po pravilu ne primenjuju na infrastrukturnim objektima, a funkcija stručnog nadzora je potpuno degradirana. Izvođač to jako dobro zna, i nesmetana je njegova samovolja na gradilištu.

Navešću primer jednog „malog“ četvorospratnog objekta u Višnjičkoj Banji, za koji je opštinski inspektor „progledao kroz prste“. Oslonac je pokriven stiroporom, izvedena je fasada koja pokriva 20cm nedostajućeg betona, zgrada je sada useljena i u njoj živi 16 porodica. Oni i ne znaju da žive u „mrtvačkom kovčegu“.

Ceo tekst čitajte na sajtu Forbes Srbija.

Autor je diplomirani inženjer građevinarstva