Telo i revolucija

 Jedan od načina da se to kaže jeste, naprosto, da mediji vizuelno i zvučno proširuju tu scenu i da učestvuju u njenom razgraničavanju i prenosivosti. Da kažemo to drugačije, mediji konstituišu tu scenu u vremenu i prostoru, što podrazumeva njeno lokalno otelovljenje i prevazilazi ga. Iako je ta scena zasigurno i naglašeno lokalna, oni koji su na nekom drugom mestu imaju osećaj da dobijaju direktan pristup putem slika i zvukova koje primaju. To je tačno, ali oni ne znaju kako se odvija montaža, koja scena se prenosi i putuje, a koja pak uporno ostaje izvan tog okvira.

Kada ta scena putuje, ona je i tamo i ovde, i ukoliko se ne proteže na obe lokacije – zapravo, na mnoštvo lokacija – to neće biti scena kakva zaista jeste. NJenu lokalnost ne poriče činjenica da je ona preneta izvan sebe i da je tako konstituisana u globalnim medijima; ona zavisi od tog posredovanja da bi postala stvarni događaj. To znači da se ono što je lokalno mora preraditi izvan sebe kako bi se uspostavilo kao lokalno, a to znači da se ono što je lokalno može uspostaviti, i da se tamo zaista nešto može dogoditi, samo posredstvom globalizovanih medija.

Naravno, mnoge stvari se događaju van okvira kamere ili drugih digitalnih medijskih uređaja, i mediji ih podjednako lako mogu cenzurisati, ali se cenzuri mogu i suprotstaviti. Ima mnogo lokalnih događaja koji nikada nisu ni snimljeni niti emitovani, i za to postoje neki važni razlozi. Ali kada događaj putuje i kada uspe da pokrene i održi globalno negodovanje i pritisak, što uključuje moć zatvaranja tržišta ili prekidanje diplomatskih odnosa, onda se ono što je lokalno stalno iznova mora uspostavljati u jednom kruženju koje ga u svakom momentu prevazilazi.

Međutim, tu ostaje nešto što je lokalizovano, što ne može putovati i ne putuje na taj način; i scena ne može biti ta scena ukoliko nismo shvatili da su neki ljudi u opasnosti, i da opasnost preti upravo tim telima koja su na ulicama. Ako se ona transportuju na jedan način, sasvim sigurno su i dalje na tom mestu na drugi način, držeći kameru ili mobilni telefon, licem u lice sa onima kojima se suprotstavljaju, nezaštićena, povrediva, povređena, uporna, ako ne i buntovna.

Važno je to što ta tela nose mobilne telefone, prenoseći poruke i slike, tako da kada su napadnuta, to najčešće ima nekakve veze s kamerom ili video rekorderom. Možda je reč o nastojanju da se uništi kamera ili onaj ko je koristi, ili to može postati spektakl za medije kada se proizvede kao upozorenje ili pretnja.

Ili to može biti način da se zaustavi dalje organizovanje ljudi. Da li je delovanje tela odvojivo od tehnologije koju koristi, i zar tehnologija ne pomaže u uspostavljanju novih oblika političkog delanja? Kada su cenzura ili nasilje usmereni na ta tela, zar nisu tada, takođe, usmereni na njihov pristup medijima, hoteći da uspostave hegemonu kontrolu nad time koje slike putuju, a koje ne?

Naravno, dominantni mediji su vlasništvo korporacija i oni praktikuju vlastiti oblik cenzure i provokacije. Pa ipak, i dalje se čini da je važno potvrditi kako je medijska sloboda izveštavanja i emitovanja s tih mesta po sebi upražnjavanje slobode, i da je stoga i jedan od načina upražnjavanja prava, posebno kada je reč o subverzivnim medijima, kada su na ulici, dok izbegavaju cenzuru, kada je aktivacija tog instrumenta deo samog telesnog delanja.

Nema sumnje da su se zbog toga najpre Hosni Mubarak, a zatim i Dejvid Kameron u razmaku od osam meseci založili za cenzuru društvenih mreža na internetu. Makar u pojedinim trenucima, mediji ne samo da izveštavaju o društvenim i političkim pokretima koji na različite načine traže pravo na slobodu i pravdu; oni takođe upražnjavaju jednu od sloboda za koje se bore i ti društveni pokreti. Tvrdeći to, ne želim da sugerišem da su svi mediji uključeni u borbu za političku slobodu i socijalnu pravdu Tela u savezu i politika ulice (naravno, znamo da nisu). Razume se, važno je koji globalni medij izveštava, i na koji način. Hoću da kažem da ponekad sredstva privatnih medija postaju globalna, upravo u trenutku u kojem prevazilaze različite vidove cenzure da bi izveštavali o protestima, i samim tim postajali deo tih protesta.

Ono što tela rade na ulici dok demonstriraju, na temeljan je način povezano s onim što sredstva komunikacije i tehnologije rade dok „izveštavaju“ o tome šta se na ulici dešava. Reč je o različitom delanju, ali oba zahtevaju telo. Kada jedno od delanja upražnjava slobodu, to je povezano s onim drugim, što znači da su i jedno i drugo načini na koje se upražnjavaju prava, i da zajedno dovode do nastanka prostora pojavljivanja i obezbeđuju da on bude prenosiv.

Iako bi se neki mogli opkladiti da se upražnjavanje prava odvija u velikoj meri na račun tela na ulici, tvrdeći da su Tviter i druge virtuelne tehnologije dovele do rastakanja javnog prostora, unekoliko se ne bih s tim složila. Moramo misliti o važnosti medija koji se „drže u ruci“ ili mobilnim telefonima koji se „drže visoko“, proizvodeći neku vrstu kontranadzora u odnosu na vojne i policijske akcije. Mediji zahtevaju da ta tela budu na ulici kako bi to za medije bio događaj, kao što i tela na ulici zahtevaju medije da bi postojala u globalnoj areni.

Ali u uslovima u kojima se ljudi koji imaju kamere ili kojima je dostupan internet, pritvaraju, ili muče, ili deportuju, korišćenje tehnologije zaista implicira telo. Ne samo da nečija ruka mora da dotakne ekran da bi se poslao neki sadržaj, već je, ako se slanje otkrije, njegovo/njeno telo u opasnosti. Drugim rečima, lokalizacija se teško prevazilazi upotrebom medija koji sve mogu da prenose globalno. Ako to ukrštanje ulice i medija konstituiše vrlo savremenu verziju javnog prostora, onda se o telima koja su izložena opasnosti mora misliti kao o telima koja su i tamo i ovde, sada i onda, prenosiva i statična, s vrlo različitim političkim posledicama koje proističu iz ta dva modaliteta vremena i prostora.

Važno je kada su javni trgovi dupke puni, kada ljudi tamo jedu i spavaju, pevaju i odbijaju da predaju taj prostor, kao što smo imali prilike da vidimo u prvim okupljanjima na trgu Tahrir, a viđali smo i kasnije, u drugim delovima sveta. Takođe je važno to što su pod opsadom bile javne zgrade obrazovnih institucija u Atini, Londonu i Berkliju. U univerzitetskom kampusu u Berkliju studenti su zauzeli zgrade, a odgovor na to su bile novčane kazne za neovlašćeni upad na tuđi posed. U pojedinim slučajevima, studenti su bili optuženi da uništavaju privatnu imovinu.

Upravo su te optužbe iznudile pitanje da li je univerzitet javan ili privatan. Studenti koji su zauzeli zgradu i u nju se zatvorili, naveli su da je cilj tog protesta svakako bio sticanje jedne platforme kao puta ili načina za obezbeđivanje materijalnih uslova za pojavljivanje u javnosti. Takve akcije se, uopšteno uzevši, ne dešavaju ukoliko su delotvorne platforme već dostupne. Studenti su na Berkliju, a nešto skorije i u Ujedinjenom Kraljevstvu, zauzimali zgrade da bi pokazali da polažu pravo na zgrade koje bi na odgovarajući način, sada i u budućnosti, trebalo da pripadaju javnom obrazovanju.

To ne znači da je svaki put kada su zgrade bile zauzimane to bilo i opravdano, ali treba da budemo svesni šta je ovde ulog: simboličko značenje opsade zgrada je u tome što te zgrade pripadaju javnosti, javnom obrazovanju, a pristup javnom obrazovanju upravo je to što se podriva zbog uvećanih troškova studiranja i školarine, kao i zbog rezanja budžeta.

Telo na ulici opstaje, ali ono takođe nastoji da pronađe uslove vlastitog očuvanja. Ti uslovi su, bez izuzetka, društveni i zahtevaju da oni čija je egzistencija ugrožena radikalno reorganizuju društveni život. Ako dobro mislimo, i ako smo zahvaljujući tom mišljenju predani očuvanju života u nekom obliku, onda taj život koji treba očuvati uzima telesni oblik. To posledično znači da život tela – njegova glad, potreba za skloništem i zaštitom od nasilja – postaje glavno pitanje politike.

Štaviše, i one odlike našeg života koje su najviše date i koje nismo izabrali, nisu naprosto date; one su date u istoriji i u jeziku, u vektorima moći koje niko od nas ne bira. Jednako je tako istina da dato telo kao svojina ili niz određujućih karakteristika, zavise od kontinuiranog istrajavanja tela. U tom smislu, one najnužnije i u velikoj meri nevoljne dimenzije naših života u koje spadaju glad i potreba za skloništem, medicinskom brigom i zaštitom od nasilja, nametnute od prirode ili čoveka, od ključnog su značaja za politiku. Ne možemo pretpostaviti jedan ograđen i uhranjen prostor polisa u kojem su se za sve materijalne potrebe pobrinula neka bića s nekog drugog mesta, čiji ih rod, rasa ili status prikazuju kao nepoželjne za javno prepoznavanje i priznanje.

Naprotiv, ne samo da materijalne nužnosti tela treba da donesemo na trg, već te potrebe treba da učinimo i središnjim mestom u zahtevima politike.

Da li u demonstracijama, u kojima ljudi pevaju i govore, ali takođe organizuju medicinsku negu i obezbeđuju provizorne socijalne usluge, možemo odvojiti vokalizaciju koja izvire iz tela, od onih drugih načina na koje se ispoljavaju materijalne potrebe i nužnosti?

Uostalom, u tim prilikama u kojima su demonstranti spavali i obedovali na javnom trgu, konstruisali toalete i različite sisteme potrebne u tom prostoru koji se deli, oni ne samo da su odbijali da nestanu, da odu ili da ostanu kod kuće, i nisu samo za sebe zahtevali polaganje prava na javni prostor – delujući zajedno pod uslovima jednakosti – nego su sami sebe održavali na način istrajnih tela, sa svojim potrebama, željama i zahtevima: arentovski, i kontra- arentovski, sigurno, jer ta tela koja su organizovala svoje osnovne potrebe u javnosti takođe su apelovala na svet da registruje ono što se na tim demonstracijama dešava, i da obznani svoju podršku i na taj način i sam stupi u revolucionarno delovanje.

Tela su delala koordinisano, ali su takođe spavala u javnom prostoru, i u oba slučaja ne samo da su bila ranjiva nego su bila i zahtevna, prepuštajući političku i prostornu organizaciju elementarnim telesnim potrebama. Na taj način, tela su formirala slike koje je trebalo projektovati svima koji su gledali, pozivajući nas da ih primimo i reagujemo, i da na taj način angažujemo medijsko pokrivanje koje će sprečiti da taj događaj bude prećutan ili zanemaren.

Spavanje na pločniku nije bilo samo način da se zatraži pravo na javnost, da se ospori legitimnost države, nego je to takođe, sasvim jasno, bio način da se telo izloži opasnosti u svom insistiranju, tvrdoglavosti i prekarnosti, prevazilazeći razliku između javnog i privatnog u vreme revolucije. Drugim rečima, tek kada su potrebe koje je trebalo da ostanu privatne, izašle na svetlost dana i u noć na tom trgu, formirajući sliku i diskurs za medije, tek tada je konačno postalo moguće proširiti prostor i vreme događaja s istrajnošću koja će oboriti režim.

Napokon, kamere se nikad nisu gasile; tela su bila i tamo i ovde; nisu prestajala da govore, čak ni dok su spavala, i nije ih bilo moguće ućutkati, prisvojiti ili poreći – revolucija se ponekad dešava zato što svi odbijaju da odu kući, deleći pločnik kao mesto svoje konvergentne i privremene kohabitacije.

„Ka performativnoj teoriji okupljanja“

„Ka performativnoj teoriji okupljanja“ – naslov je knjige filozofkinje DŽudit Batler koju je na srpskom jeziku objavio Fakultet za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum (FMK, Beograd 2019). U centru autorkine pažnje su protestni javni skupovi i, posebno, značaj savremenih medija u širenju pobune protiv diskriminacije, ekološke devastacije i prekarnosti, odnosno u zalaganju za pravedniju i ravnopravniju budućnost.

U dogovoru sa izdavačem Danas donosi odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.