Telo u Beču, srce u Mađarskoj

Tom činu prisustvovao je veliki broj ljudi, uključujući predstavnike plemstva. Poštu Otu fon Habzburgu, između ostalih, odali su švedski kralj Karl Gustav sa suprugom, veliki vojvoda Anri od Luksemburga sa suprugom, knez Hans Adam od Lihtenštajna, predsednik Gruzije Mihail Sakašvili, hrvatska premijerka Jadranka Kosor, makedonski premijer Nikola Gruevski, bivši bugarski premijer Simeon II, jordanski princ Hasan i mnogi drugi. Kada je reč o Austrijancima, počast mu je odana uz prisustvo predsednika republike Hajnca Fišera,kancelara Vernera Fajmana i članova vlade, kao i mnogobrojnih lokalnih političara.

Pošto je fon Habzburg preminuo u ponedeljak 4. jula u 98. godini života u vili Austrija na Štamberskom jezeru u nemačkoj pokrajini Bavarskoj, njegov kovčeg je bio izložen u maloj mesnoj crkvi. Uz bavarske državne počasti prenet je u Minhen gde mu je odata počast od predstavnika nemačkog plemstva, prijatelja i političkih kolega – kao počasnom predsedniku evropske Pan-Unije i dugogodišnjem evropskom parlamentarcu. Posle mise koju je služio kardinal Rajnhard Marks i koji je Fon Habzburga opisao pred više od 700 gostiju kao „velikog hrišćanina i velikog evropejca“, uz pozdav odreda bavarske i tirolske nacionalne garde i ispaljenog plotuna, kovčeg sa telom Ota Habzburškog je u utorak 12 jula uveče, prenet u austrijski manastir Marijacel. Tu se, pored njegovog, našao i kovčeg njegove, pre godinu dana preminule supruge Regine, kraj kojeg su, odeveni u carske gardijske uniforme iskićene ordenima nekadašnje monarhije, počasnu stražu držali sedokosi Austrijanci.

Na čelu sa najstarijim sinom i „naslednikom“, Karlom, tu su se našli i ostali članovi Habzburške dinastije. Među brojnim srednjoevropskim i istočnoevropskim biskupima, kao „lični izaslanik“ pape Benedikta XVI, došao je da oda poštu i kardinal Kristof Šenborn. Posle rekvijema koji je služio biskup Kapelari, preludijumu na orguljama, i uz stihove carske himne, kovčezi Ota i Regine Habzburg su u predvečernje sate prevezeni u prestioni Beč, u kapucinersku crkvu.

Pretendent na dva prestola

Nakon smrti cara Franje Josifa (1916) put se otvorio Oto fon Habzburgu da nasledi krunu. Naime, sin Franje Josifa i njegove supruge carice Elizabet (čuvene Sisi), krunski princ Rudolf koji je pod pritiskom roditelja bio venčan sa princezom Stefani, kćerkom belgijskog kralja Leopolda II, je 1889 godine, kada je imao samo 30 godina u svom lovačkom dvorcu Majerling, zajedno s ljubavnicom baronesom Marijom Vetsera, izvršio samoubistvo, mada postoje i tvrdnje da je reč o političkom ubistvu. Bočni srodnik Franja Josifa nadvojvoda Franc Ferdinand, je sa suprugom Sofijom pao kao žrtva atentata u Sarajevu što, kako su neki isoričari zabeležili, nije nikada posebno ni pogodilo cara koji nije mogao da prihvatio brak Franca i Sofije koja je dolazila iz „nižeg sloja“. Onda je na presto stupio Karl I Habzburški, unuk brata Franja Josifa, Karla Ludviga. Ličnost kojoj sudbina kao da nije bila naklonjena i na koga je ubistvo njegovog strica Franca Fedrinanda ostavilo jak pečat. Tokom kratkotrajne vladavine, u ratne okršaje je uveo najnovija oružja za masovno uništenje, među kojima je odobrio i upotrebu otrovnih gasova.

Po okončanju Prvog svetskog rata, Austrijanci nisu bili voljni da ih i dalje vodi monarhija pod kojom su doživeli katastrofalan poraz i gubitak države koja se prostirala dobrim delom Evrope. U revolucionarnim previranjima, mlada, tek uspostavljena republika odlučila je da se radikalno obračuna sa carem Karlom I i svim članovima habzburško-lotarinške dinastije. Oduzeto im je državljanstvo i bivaju proterani, a njihova imovina je konfiskovana. Bez krune je ostala šest vekova stara habzburška dinastija, koja je kroz venčanja došla i na čelo Španije, i pod Karlom V, vladala je imperijom u kojoj sunce nikada nije zalazilo.

Kritičar Hitlera i antikomunista

Pošto je Karl I 1922. godine preminuo siromašan i bolestan u izgnanstvu, presto nepostojeće monarhije je nasledio najstariji od osmoro braće i sestara, desetogodišnji Oto. S krahom prve republike, tada 24-godišnjem Otu, uz podršku monarhista polazi za rukom da mu 1936. bude vraćen deo carske imovine. Uživanje u blagostanju, uz nadu da će u daljim previranjima biti ponovo uspostavljena monarhija, bilo je kratkog veka. Kritikuje Hitlera, koji naređuje da mu se sva imovina zapleni, te nalazi izlaz bekstvom u SAD, gde je postao bliski prijatelj predsednika Ruzvelta. Postaje i dobar prijatelj Vinstona Čerčila.

Vrativši se po završetku Drugog svetskog rata u Austriju, nije naišao na dobar prijem. Opisuje situaciju u Austriji kao „komunističku diktaturu“, napušta Austriju i nastanjuje se u Bavarskoj. Oto fon Habzburg 1961. godine ponovo dolazi u Beč, kada se zvanično odrekao krune, 1966. mu je dodeljen austrijski pasoš, da bi 1972. godine došlo do „istorijskog rukovanja“ između Ota Habzburga i tadašnjeg bundeskancelara Bruna Krajskog.

Podržan od bavarskog vrhunskog političara Franca Jozefa Štrausa, 1979. godine dobija nemačko državljanstvo, pasoš i mandat u Evropskom parlamentu bavarske CSU partije. Postaje poznati borac za demokratiju „onih na istoku“, osaje veliki antikomunista i borac za ujedinjenja u Evropi.

Posle preokreta do kojeg je došlo u Istočnoj Evropi i Mađarskoj, kao i raspada Jugoslavije, kod Ota Habzburškog javlja se želja da decu poveže sa delovima nekadašnje monarhije. Njegov mlađi sin Georg prima mađarsko državljanstvo, i u Budimpešti se venčava sa vojvotkinjom Elike od Oldenburga. Njegov stariji sin, „naslednik prestola“ Karl fon Habzburg, koji je venčan sa Franceskom Tisen, kćerkom evropskog industrijskog magnata, svoga tek rođenog sina, odnosi u Hrvatsku i tu ga, uz sve počasti, u zagrebačkoj katedrali krštava imenom Zvonimir.

Karl I među svecima

Austrijanci, a posebno oni koji gaje monarhistčka osećanja, doživeli su 2004. veliku počast. Papa Jovan Pavle II je 3.oktobra te godine na u ceremoniji kojoj je prisustvovalo više od deset hiljada vernika iz Austrije, poslednjeg austrijskog cara i mađarskog kralja, Karla I Habzburškog, proglasio za „blaženog“, i uzdigao na nebo.

Postupak uvođenja kajzera Karla I u red blaženih, je dugo tekao. Uz podršku bečkog kardinala, postupak kanonizacije je otpočeo Vilhlem Miklas, koji je od 1928. do 1938. bio predsednik Prve republike. Da bi neko bio proglašen „blaženim“, potrebno je da je umro mučeničkom smrću ili da je posle smrti učinio neko čudo. O mučeničkoj smrti, ukoliko se njegov progon iz zemlje ne bi smatrao mučeništvom, teško da može da se govori. Karl I je umro od upale plua u Madeiri, siromašan, nakon što je bio opljačkan u hotelu u kojem je čuvao ostatke svoga bogatstva. Iako je crkva, ispitujući njegov život utvrdila da je celog života bio „u službi Boga“, trebalo je pronaći i neko „čuda“. Izjavom jedne brazilijanska kaluđerica, kojoj je, navodno, čudotvorna moć Karla I, pomogla da izleči vene teško obolele noge, i to je obezbeđeno.

Karl I je bio samo jedan od mnogih koji su za vreme pape Jovana Pavla Drugog uzdignuti. Tokom 26-godišnjeg upravljanja katoličkom crkvom, Jovan Pavle II, uspeo je da čak 482 mučenika i čudotvoraca proglasi za svece, a 1.330 njih uvrsti među blažene.

Velelepan pogreb

Smrću Ota fon Habzburga je nestala ličnost koja je bila poštovana u mnogim državama, o čemu govori i podatak da su mnogobrojne TV ekipe i novinari iz celog sveta izveštavali o pogrebu. Ceremonija je počela u ranim jutarnjim časovima kada su kaluđeri-kapucineri iz crkve kapucinerskog reda, preneli kovčeg Ota fon Habzburga u Stefansdom i postavili ga ispred oltara. Nakon rekvijuma, uz zvuke orgulja, artiljerci odeveni u uniforme monarhije ispalili su 21 počasni topovski platun, dok je 17 časova iz crkve iznet kovčeg s telom Ota Habzburškog, smešten u automobil, iza kojeg je pogrebna povorka sa 3.500 zvaničnika krenula ka Kapucinerskoj crkvi. Više desetine hiljada ljudi je pratilo povorku

Kapucinerska crkva, koja datira iz 1618, je porodična grobnica dinastije Habzburg, u kojoj u spletu pozemnih kapela, od 1633. godine do danas, u veličanstvenim kovčezima počivaju u miru 138 osobe, među kojima 12 careva i 19 carica. Da bi preminulom Otu bila odata puna počast, povorka se od centralnog bečkog trga Štefansplaca uputila ka Heldenplacu, prošavši kroz blok dvorca Marije Terezije, nastavila je putem ispred dvorca Franje Josifa, u pravcu grobne crkve Habzburgovaca. Tu, pred zatvorenim masivnim vratima se odvijao jedan, veoma zanimljiv, srednjevekovni ceremonijal. Nosioci kovčega, a samo oni su mogli prići vratima, zakucali su na vrata. Iznutra je usledilo pitanje: „Ko to kuca“. Kao odgovor, nosioci kovčega su naveli: „Oto Austrijski, austrougarski krunski princ, kraljevski princ Ugarske i Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Galicije i Lodomerije (danas u granicama Poljske i Ukrajine), Ilirije, visoki hercog Toskane i Krakova“. Kaluđeri ponavljaju pitanje još dva puta. Tek kada su dobili odgovor: „Oto, jedan preminuo grešni čovek“, otvorili su vrata, preuzeli kovčeg, i zatvorivši za sobom vrata, prekinuli su sve njegove odnose sa ovozemaljskim svetom.

Kako je pogrebni ceremonijal Habzburgovaca obuhvatao odvajanje srca od tela, urna sa srcem Ota fon Habzburga, kao kralja Mađarske, dan kasnije, u nedelju, odneta je u Mađarsku. U Budimpešti, u katedrali, pred brojnim predstavnicima duhovnog i političkog života, uz počast odreda odevenog u husarske uniforme, služen je još jedan rekvijem Otu Habzburškom. Urna sa srcem je zatim odneta i predata kaluđerima benediktanskog manastira Panonhalma kraj Đera, gde će zauvek ostati.