Teodor Meron: Nikad ne treba odustati od prevencije sukoba

Međutim, važno je shvatiti da omogućavanje pomirenja nije funkcija Haškog tribunala, koji se mora pridržavati ograničenog mandata koji mu je poverio Savet bezbednosti UN i donositi odluke u skladu sa zakonom na osnovu predočenih dokaza” – kaže za Danas Teodor Meron, predsednik Mehanizma za međunarodne krivične sudove.

Neka udruženja žrtava na području bivše Jugoslavije su mišljenja da Haški tribunal nije doneo pravdu za žrtve i da mnogobrojni pojedinci koji su izdali naređenja da se zločini počine, kao i neposredni počinioci nisu izvedeni pred lice pravde. Mislite li da je Haški tribunal doneo pravdu za žrtve?

– Tokom godina MKSJ je podelio svoje informacije, naučene lekcije i sudsku praksu sa stotinama sudija, tužilaca, pravnih stručnjaka i drugih na području bivše Jugoslavije. Pravosudni napori na nacionalnom nivou su u toku i ta kontinuirana posvećenost pravdi se ogleda u sve većem broju zahteva za pomoć koji dolaze od nacionalnih vlasti u odnosu na postupke pred nacionalnim sudovima protiv osoba koje su umešane u zločine počinjene u sukobima na području bivše Jugoslavije.

Nastojanja da se osobe osumnjičene da su počinile zločine u bivšoj Jugoslaviji pozovu na odgovornost na međunarodnom i na nacionalnom nivou, iako možda nisu idealna, sigurno nisu promašena. Zahvaljujući delimično i naporima Haškog tribunala na izgradnji kapaciteta i primeru koji je postavio u načinu vođenja postupka, nacionalni pravosudni sistemi su u boljoj poziciji da nastave rad MKSJ i stanu na put nekažnjivosti. Tako da je, ukratko, Međunarodni sud dao mnogobrojne doprinose ostvarivanju pravde na različite načine.

Važno je imati na umu, naravno, da Haški tribunal nije osnovan kako bi sudio svima za koje se sumnja da su počinili zločine na području bivše Jugoslavije, niti se to od njega moglo očekivati. Takođe je važno podsetiti se ograničenog mandata koji je povereni međunarodnim sudovima, poput MKSJ, a to je da sudi optuženima za teška kršenja međunarodnog prava i da to čini u skladu s principima i standardima međunarodnog prava. Kada pravni preduslovi nisu stečeni ili kada usled nedostatka dokaza optuženi ne može biti proglašen krivim van razumne sumnje, sud mora postupiti u skladu s tim. To je potrebno za ostvarivanje pravde, iako takva odluka može predstavljati razočaranje za mnoge žrtve.

Bilo je mnogo diskusije i kritika upućenih na rad Haškog tribunala u vezi sa oslobađajućim presudama u poslednjih nekoliko godina. Kako vi gledate na te kritike?

– Ne komentarišem konkretne predmete i njihove ishode. Međutim nije tajna da sam ja, zajedno s mojim kolegama sudijama, izrekao presude koje nisu dobro primljene u nekim krugovima. Sudije, u skladu sa svojom moralnom odgovornošću, moraju ostati nezavisne i ne smeju biti pod uticajem opšteg sentimenta, percepcije šire javnosti ili kritike. Dužnost sudija je da primenjuju zakon i dođu do odluke na osnovu predočenih dokaza. Verujem da kredibilitet Haškog tribunala počiva na njegovoj rešenosti da o pitanjima donosi odluke nezavisno i pravično, i u skladu sa zakonom i na osnovu predočenih dokaza. To predstavlja neophodnu i suštinsku karakteristiku Međunarodnog suda.

Premda se neki neće složiti sa ishodom pojedinih odluka i presuda koje je izrekao Tribunal, jasno je da su poštovanje prava na pravično suđenje i briga za pravičnost postupka ključni element rada ovog Međunarodnog suda. Po meni, bez pravičnog sudskog postupka nema ni pravde ni pozivanja na odgovornost. To važi za bilo koji sud, ali s obzirom na visoki profil predmeta vođenih pred MKSJ i prirodu zločina kojima se on bavio, još je važnije da se obezbedi da naši postupci budu pravični i nepristrasni. Mada neki mogu kritički gledati na oslobađajuće presude, poput onih koje pominjete, verujem da bi istinski poraz međunarodnog pravosuđa bio ukoliko bi međunarodni sudovi osuđivali osobe u slučajevima kada ne postoji dovoljno dokaza ili adekvatan pravni osnov za osuđujuću presudu.

Da li velike sile danas zloupotrebljavaju koncept ljudskih prava kao izgovor za pokretanje „opravdanih“ ratova? Da li ijedan rat može biti opravdan, s obzirom da je dobro poznato da civili uvek budu najveće žrtve?

– To su kompleksna pitanja koja zahtevaju duži odgovor nego što omogućava jedan intervju. Ipak bih napomenuo da je tokom proteklih više od stotinu i nešto godina došlo do više važnih događaja u međunarodnom pravu koji su doveli, između ostalog, i do onog što sam u svojim akademskim radovima nazvao „humanizacijom zakona ratovanja“. U poređenju s ranijim konvencijama i normama koje su uređivale vođenje rata, Ženevske konvencije iz 1949. godine, kao i drugi instrumenti koji su usvojeni u drugoj polovini XX veka, dokaz su sve većeg fokusa na ulogu, prava i zaštitu pojedinaca. Pravni okvir koji je sada na snazi nije ni u kom slučaju savršen, ali predstavlja na mnogo načina jedan izuzetan iskorak u poređenju sa tim kakva je ta pravna regulativa bila pre samo jednog stoleća. Savremeno međunarodno pravo je stavilo pojedince, ljudska bića, ne samo države, u središte međunarodnog prava i međunarodnih odnosa na više značajnih načina.

Poznati sovjetski pisac Bulat Okudžava je jednom rekao – „Prvo ćemo mi njih ubijati, pa će oni ubijati nas. Na taj način ćemo se međusobno poubijati“. Da li mislite da je pacifistički pokret izgubio bitku?

– Nikada ne treba odustati od napora koji streme prevenciji sukoba i mirnom razrešenju konflikta. Čak i ako nismo u stanju da sprečimo sukobe, možemo zahtevati da se poštuju principi zagarantovani međunarodnim humanitarnim pravom, čime se obezbeđuje zaštita civila i nedužnih za vreme sukoba, kao i primeren odnos prema borcima. Ceo život ulažem napore da se obezbedi poštovanje vladavine prava, uključujući veću odgovornost kroz poštovanje vladavine prava. Realnost tih napora se može pokazati kao nesavršena, ali to je izazov koji zavređuje te napore od koga se ne može odustati.

Znam da ste poznavalac Šekspira i da ste napisali knjigu „Henrijevi ratovi i Šekspirovo pravo“. Šta vas je motivisalo da napišete tu knjigu?

– Moje bavljenje Šekspirom predstavlja čistu ljubav i izazov. Kao i mnoge druge stvari u mom životu, do njega je došlo slučajno. Bio sam gostujući predavač na Oksfordu 1989. godine. Moja supruga je takođe bila u Oksfordu i koristila je vreme da pohađa kurseve o Šekspiru, koji je oduvek bio njen omiljeni pisac. Predložila mi je da napišem nešto o poreklu ratovanja u Šekspirovim delima, na osnovu njenog proučavanja Henrija V i zakona ratovanja. Nakon početnog odbijanja, uskoro sam postao zagriženi šekspirolog amater. Svoj prvi članak na tu temu sam objavio 1992. godine, nakon čega je usledila knjiga „Henrijevi ratovi“, objavljena 1993. godine, a potom i knjiga „Krvava prinuda: Rat i viteštvo u Šekspirovim delima“ (Bloody Constraint: War and Chivalry in Shakespeare) objavljena 1998. godine. Takođe sam počeo da predajem pravo i književnost i u nekim momentima osećao sam da sam mogao biti srećan istoričar srednjeg veka, da sam izabrao drugačiji životni poziv.

Da li Šekspir prikazuje Henrija V i njegovo doba na odgovarajući način?

– Rat je bio svakodnevna pojava u srednjem veku, o kojem je pisao Šekspir, i on poseduje jedno neverovatno i duboko razumevanje zakona ratovanja koji su važili u njegovo vreme. Iz načina na koji se on bavi svom materijom, od normi koje se tiču zaštite neboraca i kulturnih spomenika i objekata posvećenih religiji, do razlike između pobuna i međunarodnih oružanih sukoba, i principa komandne odgovornosti, vidimo rane nagoveštaje pitanja koja su u samom središtu savremenog međunarodnog humanitarnog prava u obliku u kojem postoji danas.
Međutim, ono što je meni bilo još interesantnije jeste da je Šekspir u svom radu pokazao, kroz kombinaciju pravnih i književnih sredstava, jedno duboko nemirenje s ratom. NJegovi protagonisti insistiraju na tome da se iscrpe sva diplomatska i miroljubiva rešenja, oni se protive nepravednim ratovima, i iskazuju skepsu, ako ne i potpuni cinizam, u vezi s ratovima za koje se tvrdilo da su opravdani. Verujem da Šekspirova dela, pogotovo njegove istorijske drame poput Henrija V, daju sliku čoveka koji je ne samo dramski pisac bez premca, već i snažan glas koji zagovara suzdržanost, poštovanje principa i mir.

U kolikoj meri su principi ratovanja sada različiti od onih u srednjem veku i zašto ste odlučili da pišete o kralju Henriju V i njegovom osvajanju Normandije, u današnjoj Francuskoj, 1415. godine?

– U Henrijevim ratovima sam se trudio da iz ugla humanitarnog prava pružim komentar na pitanja u vezi s zakonima ratovanja koja proizilaze iz francuskih pohoda Henrija V. Cilj mi je bio da ilustrujem evoluciju tih zakona i pokažem kako je Šekspir koristio pravo nacija za potrebe svojih drama. Takođe sam istraživao vrednosti viteštva koje su održale i promenile običaje ratovanja u srednjem veku i tokom renesanse, vrednosti koje se potom odražavaju u pravnim, moralnim i utilitarnim argumentima koji su osnova Ženevskih konvencija i Haške konvencije, kao i zakonima i običajima ratovanja koji se primenjuju danas. Više od bilo čega drugog, viteštvo je značilo obavezu da se deluje časno, i u miru i u ratu. Viteštvo nije bilo ograničeno na rat. Ono je predstavljalo osnovni kodeks ponašanja jednog važnog segmenta društva. I zaista, njegovo nasleđe nastavlja da oblikuje zakone i vrednosti našeg savremenog društva. Šekspir je bio dramski pisac, ali takođe i humanista koji je imao veoma pronicljivo razumevanje za pitanja države i ratovanja. NJegovi likovi izražavaju dirljiv poziv na civilizovano ponašanje, na milost i milosrđe, kao i na moralnu odgovornost. Šekspirov prikaz bitke kod Ažinkura u Henriju V ilustruje upravo ta pitanja, uzaludnost rata, neminovnu okrutnost i visoku cenu koju rat donosi, te nam se stoga i dan-danas obraća na vrlo snažan način.

Dostignuća Tribunala

Kao dugogodišnji sudija i predsednik suda, koja su po vama najveća dostignuća Haškog tribunala?

– Međunarodni sud je pokrenuo postupke protiv visokih vojnih i političkih rukovodilaca, ne jedanput ili dvaput, već u mnogo navrata. Od 2011. godine, kada je poslednji optuženi koji je bio u bekstvu prebačen u pritvor, Međunarodni sud je bio u poziciji da se pohvali stopom od 100 odsto uspeha u privođenju optuženih, jer je svako od 161 lica protiv kojih je Međunarodni sud podigao optužnice izvedeno pred lice pravde. Pored toga, svojim odlukama i presudama, MKSJ je uspostavio značajnu materijalnopravnu sudsku praksu na polju međunarodnog krivičnog i humanitarnog prava. Te odluke nisu primenjivane samo u predmetima vođenim pred MKSJ. One su bile smernica u radu drugih međunarodnih sudova i pravosudnih institucija u nacionalnim jurisdikcijama. One su pomogle drugim pravosudnim institucijama i organima da obezbede pozivanje na odgovornost za međunarodne zločine. Zahvaljujući svemu tome, Međunarodni sud je pomogao da uđemo u novu eru pozivanja na odgovornost. Po prvi put od suđenja u Nirnbergu i Tokiju, postoji jasno očekivanje, kako među članicama međunarodne zajednice, tako i u javnosti, da se na užasne zločine, ukoliko se počine, odgovori odlučnim naporima u cilju principijelnog pozivanja na odgovornost.