Terminologija Holivuda

Vraćajući se sa letovanja na Cresu 2017. moj partner i muž Kosta (reditelj) i ja odlučili smo da snimimo film. Zvali smo ga: mali eksperimentalni film. Ranije te godine, Kostu je inspirisala jedna priča i pozvao je scenaristu sa kojim je sarađivao na akademiji da napiše scenario, a nedugo zatim odabrali su dve mlade i talentovane glumice za vodeće uloge. Istog meseca, za 11 snimajućih dana, zajedno sa mladom i motivisanom ekipom, snimili smo film Reži, koji je srpsku premijeru imao na Festu.

I dalje je bio mali, ali je iz eksperimentalnog prerastao u dugometražni igrani. Američki festival nezavisnog filma Dances With Films, koji se 22. godinu održava u Chinese Theatres u centru Holivuda, pozvao je naš film u glavni takmičarski program, a nas doveo u LA. Fokus festivala je da nezavisne autore predstavi holivudskoj industriji. Love Cuts je internacionalni naslov filma. Ni manjeg filma, ni čudnijeg puta.

U LA smo već treći dan, ritam nam je i dalje pomućen, ali se ne damo. Filip, talentovani kompozitor, autor muzike u našem filmu ima Oskara, prešarmantnog trogodišnjeg sina, i on i Sandra su nam domaćini, fenomenalni, ne samo zbog odličnog doručka!!! Prošle godine su se preselili iz NJujorka u LA, ali odlično poznaju grad, pa baš uživamo u zajedničkom društvu. Sinoć su nas vodili u LA filharmoniju na operu „Atlas“ Meredith Monk.

Opera, performans i balet isprepleteni u vrhunsko delo sa jednim od najboljih orkestara na svetu, u jednoj od najakustičnijih modernih sala na svetu. Amazing, što bi rekli Amerikanci. Valjda pod uticajem margarita koje nam je juče uz bazen svoje kuće pravio Grgur, moj valjevski drug, pitala sam se otud ja tu. Prilično mi nestvarno deluje.

Četvrtak, 13. jun

Danas idemo do Chinese Theatres, nosimo kopiju filma. Vožnja od Studio City-a, preko brda i Mulholand drive-a do centra Holivuda, gde je najčuveniji bioskop na svetu, traje pola sata. Kuće, kapije, dvorišta i zelenilo, amazing, što bi opet rekli Amerikanci. Stižemo u Chinese Theatres, u njemu se održavaju najveće svetske premijere. Ispred njega filmske zvezde ostavljaju svoje otiske i potpise u betonu, a turisti jure imena na zvezdama slavnih. Užasna je gužva svuda, ali je najveća frka kod Majkl DŽeksona. U holu bioskopa okačene su fotografije sa ceremonija. Iako je Sofija Loren najšarmantnija, ne skidam pogled sa Merlin Monro i DŽejn Rasel koje su svoje tragove ostavile 26. juna 1953. I sad ja tamo imam premijeru, aaaa… Ponela sam fenomenalnu tufnastu haljinu koju ću da obučem u njihovu čast. Mora neki respect da se desi. U povratku stajemo u ogroman red da platimo parking. Od četiri automata za plaćanje radi samo jedan, ali niko nije nervozan, ljudi mirno čekaju, šta će. Pomišljam, kod nas bi baš izbila frka sa sve „Ovo ima samo u Srbiji“ varijantom. A, da, još jedna „Ovo ima samo u Srbiji“ varijanta je saznanje da su frilenseri u LA često duže od 90 dana čekaju na honorar. Auuu, mi sad ispadosmo razmaženi i moj pojam banana republike polako postaje diskutabilan. Predveče idemo na prijem u Ruzvelt Hotel, preko puta bioskopa. Predivan hotel u Art Deco stilu sagrađen 1926. i zapisan kao spomenik Los Anđelesa #545, u kojem je održana prva ceremonija dodele Oskara. Zeleni tepih (umesto crvenog za indipendent filmmakers), novinari, autori, glumci, saradnici i prijatelji festivala, fina gužva.

Petak, 14. jun

Selimo se u stan u ulicu ispod bioskopa, fenomenalan je, a ime vlasnika mi je poznato sa špice serije Modern Family. Svet je mali, kockice se slažu. Srđane, hvala! Na festivalu počinju paneli na kojima velike holivudske zverke produkcije i distribucije u intimnoj atmosferi daju savete mladim filmadžijama. Marvel, Miramax, Paramount… nezavisni producenti i distributeri, a mi možemo da ih pitamo šta god hoćemo!

Šetamo bulevarom slavnih, dosta beskućnika se meša sa turistima. Upozorili su nas da su beskućnici u LA mnogo manje prijateljski nastrojeni nego u NYC, i da retko ko šeta ulicama grada. Grada? Nešto nam je čudno. Nema grada. LA je ogromna razuđeno naseljena regija i za nekoga ko je fan NJujorka, mnogo drugačiji, mi to nismo očekivali. Ali se nadamo da ćemo se navići. Filip je slobodan da nas vodi u obilazak, pa se vozamo od Holivud znaka do dobrih kafeterija i nakon projekcija završavamo na jednom od fenomenalnih rooftop barova (barova na vrhu krova) u Downtown-u gde do kasno u noć pričamo uz kalifornijsko vino i rusku votku.

Subota, 15. jun

Lep je i upeglan Beverli Hils, ali nas ni on ni Rodeo Drive Zgodne žene nisu preterano kupili, osim dobar čizkejk koji smo pojeli. Tu smo kupili karticu za telefon, pa kad pozovemo prvi put svi pomalo utanje glas jer im na displeju izađe pozivni broj Beverli Hilsa. Mislim da nam je Miki Rurk pretrčao put. Mnogo vremena provodimo u autu prebacujući se sa lokacije na lokaciju, jer je između ništa i sve je predaleko. Polako smo počeli da odlepljujemo zbog toga, mada je poseta Filipovom prijatelju Endiju u brdima Echo parka bila osveženje. Na festival idemo po satnici koja nas zanima, obavezno se „javljamo“ Hičkoku i Bowiju usput, ja ponekad i Mišel Fajfer. Uveče smo sa drugarima izašli u klubove West Hollywood-a, koji je totalno gay, ali strejt frendli. Ima dobar vajb. Skandal je nastao kada su u 1 napravili fajront i svi mirno krenuli kućama! Ode podloga za dramu što se u Valjevu sve zatvara u 1, pa ću moći da ućutkam Kostu i Divljaka kad krenu da divljaju što nema gde dalje da se ide 🙂

Nedelja, 16. jun

Nakon jutarnjeg festivalskog okupljanja na bazenu Ruzvelt hotela, sledi nekoliko panela koji su definitivno najveća vrednost našeg boravka. Upijamo svaki savet, diskutujemo, fenomenalno je. Glavna terminologija Holivuda su „networking“ i „hustle“ (valjda laktanje). „How many NO’s“ (koliko puta je neko odbijen) „before you get YES“ (pre nego što je odobren projekat). „Strugle“ (borba). „Enthusiasam, daying for the project“ (znači / količina entuzijazma tolika da treba da se umire za projekat). „Believe in youself“ „Amazing“ (sve je amazing)… Najbolji film koji smo do sada pogledali na festivalu je kineski. Odlazimo na ručak kod Gortinskih, porodičnih prijatelja Kostinih roditelja, u Južnu Pasadenu. Razgovori i Kopolino vino, i dalje nikako da nam se desi grad, ali nam se zato dešavaju ljudi. Pitamo se da li je do nas ili nas ovaj grad stvarno ne vozi.

Ponedeljak, 17. jun

Premijera Love Cuts

Popodne je, i dalje smo komotni i neispeglani. Lanene košulje su „gospodska gužva“, kako kaže Filipov deda. Trebalo je da odnesemo Kinezima na peglanje, ali sad je kasno, obući ćemo nešto drugo, ovo je independent Hollywood… David Stump, oskarovac kog sam upoznala na Imago konferenciji direktora fotografije koju je Srpska asocijacija snimatelja organizovala u BG-u, poziva me da se priključim koktelu i prezentaciji u ASC kući – sedištu Američke asocijacije snimatelja. Za mene je to uzbudljivije od tri Diznilenda. Izložena je kamera kojom je sniman „Građanin Kejn“ i ovo je moj prvi susret sa Panavision opremom koja se slabo koristi u Evropi. Premijera mi je sad manje uzbudljiva, ionako sam to već prošla u BGu. Ali uzbudljivo mi je ko je sve došao! Wow! Opet ljudi u fokusu! I kako je film prošao, koliko se svideo Amerikancima, ali i našima, što nije manje bitno! Shvatamo to odmah nakon projekcije već na Q&A koji traje neobično dugo i veselo, sa genijalnim pitanjima. Do kasno u noć u baru uživamo u plodovima našeg rada. Predivno.

Utorak, 20. jun

Nemam pojma na šta nam je prošao dan, pre podne smo išli u posetu rentalu Universal studija gde su za mene pravili prezentaciju filmske opreme i gde sam iz prve ruke saznala kuda idemo dalje. Osim toga, paneli, pozivi, razgovori o filmu, sastanci, prilaženja ljudi koji su ga gledali, bezuspešni pokušaj pronalaska dobrog kineskog restorana… Ovde smo već deseti dan a još nismo otišli do plaže. Mislim da nas ljudi polako gledaju kao da nismo normalni. Imamo još toliko dana, polako, biće, ako nam se bude htelo.

Sreda, 19. jun

Ustajem u 7 ujutru da bi se od 8 videla sa Sašom Numićem pre njegovog posla. Toliko ga volim. On je reditelj sa kojim sam sarađivala na akademiji, koji je dobio zelenu kartu i zauvek se preselio prvo u NY, pa u LA. Dva sata stojimo na ulici uz ogradu kafeterije da bismo uz kafu i pljuge protresli sve šta smo propustili od prethodnog viđanja. Saša je divan i inspirativan sagovornik. On odlazi na posao, a ja ostajem da dovršim tekst i pošaljem ga. Sa njim sam konačno artikulisala LA – grad definitivno ne dobija mnogo bodova, ali ljudi i filmska industrija kompenzuju, pa ipak uživam u novom iskustvu. Mada, da imam helikopter, bilo bi bolje.

Autorka je filmska i televizijska snimateljka