Teror i pandemija – tekovine 11. septembra

Prvo je 20. vek okončan slomom sovjetske komunističke imperije posle intervencije u Avganistanu, a onda je zbog Avganistana, posle 11. septembra 2001. počelo doba američkog rata protiv terora invazijom na talibanski Avganistan, koji su ovih dana Amerikanci vratili onima od kojih su ih uzeli – talibanima.

Sve to događa se u doba pandemije korona virusa koji svet dočekuje s podjednakim strepnjama, strahovima, neizvesnostima kao i terorizam, dok države i vlade preduzimaju brojne mere koje su slične, ali drastičnije, nego u vreme rata protiv terora. Možemo stoga da kažemo da je i današnja pandemija jedna forma nasleđa 11. septembra, i da predstavlja kontinuitet rata protiv terora, u kome se traži ravnoteža između kolektivne bezbednosti i individualnih sloboda.

Teror i pandemija predstavljaju forme vanrednog stanja i globalizaciju pretnje. CIA je, u nekoliko svojih ponovljenih vizija sveta u 2015, 2020. i 2025, rađenih do 2010, izdvojila teror i pandemije kao najverovatnije globalne pretnje. Za prvu razlog je bio rat protiv terora, a za drugu tek uočeni potencijali ptičijeg i svinjskog gripa.

Pogrešna primena Lenjinovog učenja

Sve je počelo pogrešnom primenom Lenjinovog učenja. Tokom 1970-ih Avganistan je bio sekularna, nesvrstana zemlja, koju su zvali centralnoazijskom Švajcarskom, učesnica osnivačke konferencije u Beogradu 1961, zbog čega su studenti iz Avaganistana u talasu koga se niko tada nije bojao, preplavili Beograd. Predsednik Daud igrao je na rivalstvo Moskve i Vašingtona i održavao nezavisni kurs svoje zemlje, uzimajući kredite, tehnologiju i građevinske projekte sa obe strane. U aprilu 1978. Daoud je izgubio oslonac. Uhapsio je komunističke vođe u Kabulu nakon što su održali bučan protest. Odmah posle toga zaverenici iz avganistanske armije su ga likvidirali, a vlast je pala u ruke Nur Mohameda Tarakija, neiskusnog bandita koji je imao svoju verziju marksizma. Odmah je odšampao stotine hiljada svojih postera koji su ga predstavljali kao velikog učitelja. U njegovom shvatanju diktature proletarijata počela su u celoj zemlji masovna hapšenja i likvidacije. Kad su protesti stigli i iz Moskve, Taraki je odgovorio – „Lenjin nas je naučio da budemo nemilosrdni prema neprijateljima revolucije pa su milioni ljudi morali da budu eliminisani kako bi se osigurala pobeda Oktobarske revolucije.“ Došlo je do otvorene pobune u Heratu, koju je predvodio tadašnji kapetan Ismail Kan, a koji se i sada, posle 45 godina, nalazi na političkoj sceni, među protivnicima talibana.

Ako nije uspeo da uredi i stabilizuje zemlju, što će ga koštati života, Taraki je ubedio Sovjete da dođu u Avganistan i decembra 1979. izvrše invaziju i tako upadnu u zamku iz koje se više neće izvući kao ista zemlja. Karterov savetnik za nacionalnu bezbednost, Zbignjev Bžežinski uvideo je kolika je to šansa za Ameriku i odmah počeo organizovanje otpora islamskih boraca – mudžahedina koje je inspirisala tek izvršena teheranska islamske revolucija.

Na kraju, dve decenije kasnije, mudžahedini, koje su upravo stvorili Amerikanci da bi se borili protiv Sovjeta, osvetili su sa samoj Americi spektakularnim napadima na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon u Vašingtonu. Američki strateg Bžežinski, u svojoj hladnoj proračunatosti ostao je uveren da je „malo više ili manje mudžahedina na svetu“ mala cena za oslobođenje Istočne Evrope i nestanak imperije zla, kako je američki predsednik Regan nazvao SSSR.

Za naredne dve decenije, od 2001. svet je promenjen i došao je u stadijum konfrontacije velikih sila koji niko nije očekivao posle sovjetskog napuštanja Avganistana i okončanja Hladnog rata. I to je najvažnija razlika: prvo sovjetsko povlačenje koliko god da je oblikovalo američki hladnoratovski trijumfalizam, isto toliko dočekano je uz ogromni optimizam i očekivanja da vojnih avantura velikih sila, poput sovjetske u Avganistanu, više neće biti. U tome su ih ubrzo demantovali upravo američki arhirivali iz Hladnog rata.

Stvaranje kulture straha

Rat protiv terora koji je počeo Džordž V. Buš preoblikovao je američki nacionalni identitet. Nakon raspada SSSR, SAD su bile lišene ujedinjujućeg osećaja svrhe koji je podsticao Hladni rat. Nestala je jasnoća ideološke borbe između kapitalističke demokratije i komunističke autokratije, slobodnog sveta i zatvorenog društva. Nakon 11. septembra, predsednik Buš izrazio je težnju ka ujedinjavanju američkog identiteta i usmerio ga ka novoj generacijskoj borbi, koja je trebalo da bude upravo rat protiv terora, koji će biti, izjavio je, „ravan sa epohalnim borbama protiv fašizma i komunizma“. Želeći da preduhitri svaku ponovljenu terorističku epizodu, Bušova administracija je morala da bira između trajne okupacije, periodičnih ponovnih invazija ili obaveza da pomogne izgradnji bar minimalno kompetentnog režima naslednika. Njegova administracija, nespremna da upravlja Avganistanom i suočena sa pretnjom ponovnog oživljavanja Al Kaide, izabrala je treću opciju – ali u stvarnosti nije joj dala onaj značaj koji je predstavljala u propagandi.

Dve godine pre invazije na Avganistan (1999), Sjedinjene Države i njihovi saveznici u NATO rasporedili su 50.000 vojnika za stabilizaciju Kosova, područja od 1,9 miliona stanovnika. Avganistan je 2001. imao 21,6 miliona stanovnika, a ipak je do kraja 2002. bilo samo oko 8.000 američkih vojnika u zemlji koja je bila deset puta veća od Kosova. Nije stoga čudo da je, predstavljen na taj način, rat protiv terora ubrzo razvio kulturu straha. Bžežinski je tvrdio da je upotreba izraza rat protiv terora imala za cilj da namerno stvori kulturu straha jer „zamagljuje razum, pojačava emocije i demagoškim političarima olakšava mobilisanje javnosti u ime politike koju žele da slede“.

Zbog toga što postoje mnogi koji iskreno sumnjaju da bi američko delo, Osama bin Laden i Al Kaida, mogli tek tako da se usprotive svome tvorcu i izvede spektakularne napade na STC pre dve decenije, 11. septembra 2001, rodile su se ambiciozne, nikad brojnije teorije zavere, veoma često sa centrom u njujorškom Menhetnu, koje su dokazivale da je sve ovo zapravo zavera Amerike protiv ostalog sveta. To je postalo ozbiljno pa je čak i Stejt department obrazovao grupu eksperata koja se bavila pobijanjem teorija zavere o 11. septembru. No, nepoverenje je ostalo, i još je uvećavano u godinama koje su dolazile. Kredibilitet rata protiv terora definitivno je srušen kad je obelodanjeno da je zvanični glavni razlog napada na Irak, posedovanje oružja masovnog uništenja, bila samo opsena koju su fabrikovale obaveštajne službe, a strasno branili glavni ljudi američke administracije i britanske vlade, Kolin Pauel i Toni Bler.

Ideološku čistotu novog pravca trebalo je da obezbede američki neokonzervativci. Grupa koja je ponikla u krilu američkih trockističkih levičara, razočarana neborbenim stavom demokrata kojima su pripadali, priključila se republikancima, preuzela američku spoljnu politiku i stvorila čvrsto jezgro jastrebova koje je agresivnu američku spoljnu politiku nastojalo da objasni i utemelji u moralnim i teološkim kategorijama. Oni su utvrđivali maniheisitičke granice dobrog i zla, svetla i tame, na Balkanu, Bliskom istoku, u istočnoj Evropi.

Kad jedina preostala supersila prigrli ratobornu politiku ona se širi po celom svetu. Rat protiv terora ubrzo su podržale i prihvatile gotovo sve zemlje u svetu, a NATO ga je kodifikovao kao svoj novi razlog postojanja. Na istoj strani su se našli ruski predsednik Putin, američki predsednik Buš, kinesko rukovodstvo, EU, UN, NATO, G-7, Brazil i BRIKS grupa. U tom kampu svoje nove ideologije kreirale su i najmanje zemlje. Rat protiv terora ubrzo je postao globalna mantra, a da teroristička pretnja nije postajala nimalo manja. Naprotiv. Uprkos stotinama hiljada vojnika i triliona potrošenih dolara, na scenu se 2014. pojavila Islamska država koja je napravila kalifat na svojoj teritoriji, od Iraka skoro do Mediterana.

„Američka vlada je uskoro zloupotrebila svoja ovlašćenja nadzora, pritvaranja i ispitivanja“, ocenio je zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost u Obaminoj administraciji Ben Rods. Ratovi u Avganistanu i Iraku postali su mnogo više od uklanjanja Al Kaide. Američka demokratija bila je povezana sa militarizovanom promenom režima na načine koji su narušili njenu održivost i legitimitet u svetu. Pobede koje su Buš i njegova administracija obećali nikad se nisu ostvarile, narušavajući poverenje Amerikanaca u vladu i izazivajući potragu za unutrašnjim žrtvenim jarcima. Šovinistički nacionalizam iz perioda neposredno posle 11. septembra pretvorio se u koktel straha i ksenofobije koje su na kraju dovele do Donalda Trumpa, koji se usredsredio na okončanje ratova u inostranstvu i usmerio retoriku rata protiv terora prema onima koje je smatrao prvenstveno odgovornim za devijacije američke politike u svetu i kod kuće.

Rods i Bajdenova administracija smatraju da značajnu krivicu za današnje stanje u svetu snosi upravo rat protiv terora. „Rat protiv terorizma nije samo ubrzao autoritarne trendove u celom svetu; nego je to učinio i kod kuće. Šovinizam iz doba posle 11. septembra spojio je nacionalnu bezbednost i politiku identiteta, iskrivljujući ideje o tome šta znači biti Amerikanac i zamagljuje razliku između kritičara i neprijatelja.“

Neudobnosti kao cena bezbednosti

Napad 11. septembra nije okončan samo vojnom intervencijom, on je uveo sistem globalne kontrole putovanja i putnika na svima aerodromima. Leteo sam avionima dva puta 11. septembra u SAD, oba puta prema Vašingtonu. Prvi put 2003, a zatim 2005. Na oba leta bilo je zabranjeno svako napuštanje sedišta, a avioni su imali policijsku pratnju. Dve decenije kasnije, svaki putnik na aerodromu mora da skida opasač i cipele kako bi prošao kroz metal-detektor, iako je u međuvremenu bezbednosnosna tehnologija napredovala i može da otkrije svaki gram eksploziva ili metala bez ovog ponižavajućeg postupka, Ali procedura opstaje. Manje vidljivo, a još značajnije je uspostavljne sistem globalne kontrole finansijskih transakcija u svetu. Naravno, mnoge neudobnosti jesu cena bezbednosti, tvrde stručnjaci za bezbednost.

Tek što je Bajden na svoj način objavio kraj američkim intervencijama u svetu, a posredno i rat protiv terora, pandemija korone je prirodni naslednik globalnih pretnji koji proizvodi gotove identične posledice kao i teror: strah i neizvesnost kod stanovništva, a instinkt za nadzorom i kontrolom na vladinoj strani. Kritičari koji naglašavaju lične slobode upozoravaju da su teror i virus postali idealna sredstva svake vlade za manipulacije i uspostavljanje globalne kontrole. Trampov zid i zabrana ulaska u Ameriku određenim nacijama, Bušov Patriotski zakon, vanredna ovlašćenja snagama bezbednosti, Obamino prisluškivanje pola sveta i vodećih državnika, Makronovo vanredno stanje zbog virusa, uvođenje zelenih kartona, podela na vakcinisane i nevakcinisane pri čemu bi određene grupacije imale više prava nego druge… Sve su to manifestacije istog pokušaja uspostavljanja kontrole koja se raspala posle okončanja Hladnog rata, tvrde Majkl Hard i Antionio Negri u knjizi Imperija.

Tokom Hladnog rata stvari su bile jasne: postojale su dve ideologije koje su raspolutile zemljinu kuglu i dve supersile koje su branile vrednosti tih ideologija. Ali, kad je sasvim nestalo komunizma i Istočnog bloka, zajedno sa Sovjetskim Savezom, bilo je jasno da se stiglo do mesta odakle se više ne može upravljati svetom na stari način. Mišel Fuko bi rekao da je reč o nametanju discipline kao vojnoj dimenziji društva. Biopolitika koju je smatrao novim centrom izražavanja politilke moći, područje je preseka između ljudske biologije i politike. Biopolitika za subjekt uzima upravljanje životom i mestima gde ljudi žive. Kako tvrdi Fuko, reč je o tome da se „život osigura, održi, produži i dovede u red (u značenju stavi pod kontrolu)“. Hard i Negri uzimaju Fukoovou istorijsku analizu disciplinarne moći kao važnu preteču „istorijskog prelaza od discilinarnog društva ka društvu kontrole“.

Amerikanci su 11. septembra otkrili da je njihova bezbednost neodvojiva od sigurnosti Avganistanaca u dalekoj, razorenoj zemlji kojom vladaju Talibani i koju je prihvatio Bin Laden, njihov gost. Al Kaida je još uvek tu, iako obaveštajne agencije ocenjuju da je sada daleko manje sposobna da napadne kontinentalne SAD. Ipak, prisustvo ogranka Islamske države i povratak talibana na vlast teško da mogu biti utešni.

Završavajući rat protiv terora, Amerika potkopava svet koji je sama stvorila oblikujući ga za taj rat. Kao što je odbacila rat protiv terora, ukoliko ne bude novog, sličnog spektakularnog napada, Amerika odbacuje i svet koji je oblikovan ratom protiv terora. Novi svet koji nastaje kretaće se između Samita o pandemiji, koji je Bajden najavio u vreme održavanja Generalne skupštine UN, uz mogućnost prateće mere uvođenja obavezne vakcinacije, i Samita demokratije, čime se omeđuje prostor u kome će se on kretati.

Objavljivanje dokumenata uoči godišnjice

Pod pritiskom porodica žrtava 11. septembra, administracija predsednika Džozefa Bajdena najavila je da će objaviti deo poverljivih dokumenata za koje porodice misle da bi mogle da rasvetle veze između vlade Saudijske Arabije i otmičara koji su izveli napade. Stotine članova porodica žrtava 11. septembra čak su potpisali peticiju kojom traže da Bajdenu ne bude dozvoljeno prisustvo komemoraciji povodom 20 godina od terorističkog napada ukoliko ne budu objavljeni ovi dokumenti, što je bilo i njegovo obećanje u predizbornoj kampanji.

Od 19 napadača, 15 su bili saudijski državljani, kao i Osama bin Laden, čija teroristička mreža Al Kaida stoji iza napada. Saudijska vlast dugo negira bilo kakvu umešanost, a porodice žrtava veruju da dokumenti koje vlada SAD ne objavljuje pokazuju navodnu umešanost zvaničnog Rijada. Više istraga američke vlade ispitivalo je veze saudijskih državljana i nekih otmičara aviona, ali nije utvrđeno da je saudijska vlada bila direktno umešana.

Otmičari, članovi terorističke grupe Al Kaida su 11. septembra 2001. oteli četiri aviona, od kojih su dva udarila u nekadašnje Kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i srušile ih, treći u zapadno krilo zgrade Pentagona, pored Vašingtona, a četvrti, za koji se veruje da su teroristi planirali napad na Belu kuću, putnici su srušili u državi Pensilvanija. U ovom terorističkom napadu poginulo je nešto manje od tri hiljade ljudi. Godišnjica će u SAD biti obeležena nizom komemorativnih ceremonija.