Terorista postao poželjni partner

Dušan Simeonović: Kraj kralja kraljeva (12)

Dušan Simeonović je ambasador u penziji i član Foruma za međunarodne odnose. Profesionalni diplomata 40 godina, bio je dva puta ambasador u Libiji i jedanput u Egiptu. Diplomirao je na Katedri za orijentalnu filologiju Beogradskog univerziteta. U ovom ekskluzivnom feljtonu piše o kontroverznoj ličnosti Muamera Gadafija, Libiji, ali i o odnosima ove neobične zemlje sa svetom i južnoslovenskim prostorima.

Zbog svega ovoga, 1991. Libija dobija ekonomske sankcije UN, a na Zapadu status „parija države koja generiše terorizam“. Zemlja pada u najdublju međunarodnu izolaciju. Ova traje do trenutka kada razvoj u regionu, ali i na međunarodnom planu, ne počne da deluje na libijskog vlastodršca.

Invazija Iraka 2003. i sudbina Sadama Huseina konačno Gadafiju pali „crveno svetlo“ upozorenja za njegovu vlastitu sudbinu i on preduzima korake koji će postepeno razbiti decenijsku izolaciju Libije: osumnjičenog u „aferi Lokerbi“ Abdel Baset El-Megrahija izručuje škotskom sudu, objavljuje da u zamenu za prekid sankcija obustavlja domaći program za proizvodnju oružja za masovno uništavanje, prećutno prihvata raniju „odgovornost“ za terorizam u svetu, u kom kontekstu „pristaje“ na isplatu tri milijarde dolara porodicama žrtava u tragediji PANAM-ovog aviona.

****

Ovo sve donosi prekretnicu u međunarodnoj poziciji Libije. UN ukidaju međunarodne sankcije ovoj zemlji, a 2004. prestaju i dvodecenijske sankcije SAD, koje je skidaju sa liste zemalja koje podržavaju terorizam i 2006. ponovo otvaraju svoju ambasadu u Tripoliju.

Od tog trenutka, počinje „medeni mesec“ sa Zapadom. Vođene svojim ekonomskim i strateškim interesima, SAD i zapadnoevropske zemlje kao da su jedva dočekale raširene Gadafijeve ruke. Kreće dugačka traka najistaknutijih zapadnih državnika, političara, diplomata koji posećuju Libiju: Širak, kralj Huan Karlos, učestale posete Toni Blera i, pogotovo, Berluskonija po pravilu započinju i završavaju poljupcima (Berluskoni mu prilikom potpisivanja istorijskog pakta o prijateljstvu čak ljubi i ruku!), njima sa pridružuju i Sarkozi, Kondoliza Rajs, napokon i Putin.

Gadafi trijumfuje: od „teroriste“ i „besnog psa“ postaje „poželjan prijatelj i partner“. To njegove „partnere“ i obavezuje da ga prime u goste. Na očaj domaćih protokola, a na zabavu javnosti dotičnih država, Gadafi čini spektakularne posete Španiji, Italiji, Francuskoj. Prilikom posete Rimu, ne ustručava se čak da se na aerodromu pojavi u odelu na kome je, pored okačenih brojnih medalja, prilepljena fotografija obešenog legendarnog libijskog heroja u borbi protiv italijanske okupacije Omara Muhtara, pored koga stoji nasmejan tadašnji italijanski guverner Gracijani. Italijani su zapanjeni, ali sve to guta nasmejani Berluskoni! (Italija dobija ugovor o izgradnji pruge duge 2.000 kilometara!)

Toniju Bleru tokom razgovora u svom šatoru Gadafi pokazuje đon svoje cipele, način na koji Arapi izražavaju svoje nepoštovanje sagovorniku. Sa Kondolizom Rajs čak odbija da se na početku razgovora rukuje. Mogla je da mu odmah okrene leđa, ali nije. Interes američkih naftnih kompanija je prevagnuo. Na kraju susreta, Gadafi joj je poklonio gitaru, dajući joj na znanje da bi ona mogla i da peva! Uz to, i zlatni sat na kome „blinkuje“ njegov lik!

(Kasnije, pokazalo se da mu tu blamažu nisu zaboravili.)

Gostoprimstvo Zapada proteže se i na Gadafijeve sinove: Seif-ul-Islam, Mutašem i Hamis naizmenično posećuju SAD, gde u Vašingtonu dobijaju visok tretman, a njihove posete traju i po tri nedelje. Primajući naočitog Mutašema (2009), Hilari Klinton ozarena izjavljuje da je „očarana“ (delighted) susretom sa njim.

****

Pod Gadafijevim šatorom, koji mesec kasnije, senator Džon Mekejn „sa zadovoljstvom“ konstatuje da je imao „interesantan susret sa interesantnim čovekom“.

Gadafijevi pregovarači uspevaju da u dijalogu sa škotskim sudom izdejstvuju da se osuđenik za Lokerbi Megrahi oslobodi i on se u trijumfu vraća u Tripoli!

Višegodišnji sudski proces sa bugarskim medicinskim sestrama, optuženim za zarazu 426 dece od side u bolnici u Bengaziju, okončava se Gadafijevim „velikodušnim“ pristankom da se one oslobode i vrate u Sofiju. Pre toga, one su pod torturom priznale svoju krivicu.

U septembru 2009. Gadafi je, konačno, dočekao svojih „pet minuta“ da sa govornice Generalne skupštine UN „upozori na stanje u kome se svet, pa i ova organizacija nalaze“. Tih „pet minuta“ traje, zapravo, čitavih devedeset pet, čime on probija sve utanačene protokole ovog zasedanja (deset minuta). Vičući, on traži obnovu istrage ubistva Kenedija, Martin Luter Kinga, optužuje da je „svinjski grip“ bio proizvod biološkog oružja nekih razvijenih zemalja. Bacajući u zasenak i Hruščovljevo legendarno lupanje cipelom sa istog mesta, Gadafi na kraju govora pred zapanjenim gledalištem cepa Povelju Ujedinjenih nacija! Zaslepljen medijskim pokrićem, slavodobitno se vraća u Tripoli!

Ko je u toj volšebnoj političkoj laboratoriji, gde se, uz „strane hirurge“ vršilo pretapanje „Mr Hajda“ u „Dr Džekila“, mogao da nasluti politički sunovrat režima i čoveka koji ga je oličavao u trenutku njegove najveće slave?!

A on je bio tu, tako blizu. Takoreći iza ćoška. Zatutnjao je kao politički cunami, pod romantičnim imenom – „Arapsko proleće“.

Nastavlja se