Teroristi i narod – teške kosovske „ključne reči“

Može da se navede dosta argumenata i sijaset argumentčadi u prilog gornjoj tvrdnji. Ali, najznačajnije i sasvim dovoljne za njeno dokazivanje biće – dve reči i jedna mutna scena. Te novo-stare ključne reči su teroristi – uz razne epitete, brutalni, bedni i jedan sinonim „magarci u uniformama“ – i druga, narod. A i ona dopunjavana najčešće pridevom goloruki, mada, videćemo ima i „bezobraznijih“.

A scena, ključnija nego li ove reči je onih nekoliko desetina sekundi na snimcima na kojima se vidi upad prištinskih, ali izgleda i „severnokosovskih“ specijalaca u salu Mitrovačkog dvora i obaranje stolova, kamera i maltretiranje i udaranje novinara i drugih manje važnih učesnika sastanka, ali uglavnom van „čela stola“.

U situaciji, naročito javno-medijski uzavreloj pri čemu se to vrenje pojačava kako neprestanim podgrevanjem, tako i nizom događaja izazvanih ovim mitrovičkim, postavilo se kao glavno pitanje kako će ovaj mučni incident uticati na dalje kretanje političke situacije u Srbiji? I, naravno, na ona koja su u vezi sa Kosovom, unutrašnjim dijalogom, i konačno, briselskim procesom, odnosno pregovorima Beograda i Prištine.

Jogunjenje, gađanje i gađenje

Međutim, kako stvari u populističkoj Srbiji neprestano na „rubu živaca i strpljenja“ pomeđu neprestanim vanrednim događajima koji jedni druge istovremeno i potiru i nadjačavaju – incident i „priključenija“ povodom hapšenja šefa Vladine kancelarije za KIM, izgleda pre su usmereni na to da utiču na posledice budućih važnih političkih odluka, nego na sami njihov tok. Odnosno, čini se da je to pre svega postavljanje osnova za racionalizaciju budućih poteza beogradskih vlasti kad oni – kakvi god bili – budu povučeni.

Uostalom, kako protumačiti brojne analize, komentare i otkrivanja trendova istih onih analitičara koji su namah ustvrdili da je Đurićevo hapšenje spin, nameštaljka i „dogovoreno“ sa Prištinom (odnosno dogovor Tači-Vučić), a onda požurili da u tome pronađu velike reperkusije na Briselski sporazum, očekivani sveobuhvatni dogovor Srbije i Kosova, kao i njihovu budućnost u EU.

Reči teroristi banditske države primenjeni na brutalne uniformisane specijalce da ponovimo i podsetimo, odmah po događaju lansirao je šef države nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost o čijim zaključcima nije govorio. Ta se jezičko-vrednosna karakteristika kasnije širila i krasila novim epitetima u izjavama Vučićevih saslužitelja po već poznatom ulagivačko-poltronskom obrascu. Bez ikakvog obaziranja na nedavne ocene istog tog „sveznalca“ koji je uspehe u briselskim pregovorima tumačio i činjenicom da „smo se izborili“ za ravnopravan multietnički sastav snaga policijske sile na severu Kosova. Da bi ovoga puta, ta multietičnost bila zastupljena samo kroz adresiranje krivičnog postupka prema brutalcima među kojima su bila – i dvojica Srba.

To jogunjenje i gađanje (plus gađenje) oštrim rečima i u, reći ćemo tračersko-uličarskom maniru kod samog predsednika je kulminiralo toplo-hladnom vatra-voda „mirovnjačkom“ ocenom da se radi mira i budućnosti mora hiljadama sati pregovarati, ma koliko mu je sve što „oni“ (tu je kanda i EU, ne samo Albanci) govore „odvratno da odvratnije ne može biti“.

Drugi ključni pojam u „diskursu“ povodom ponižavanja Srbije i provođenja Đurića kroz „toplog zeca“ u Prištini gde ga „jedni teroristi vode, a drugi teroristi mu zvižde“ je – narod. Nisu narod, nego teroristi oni na ulici što zvižde, nego se narod, u raznim potonjim interpretacijama uz dodavanje „goloruki“odnosi samo na srpske predstavnike. Tako nešto se u srpskoj novijoj istoriji moglo očekivati. U salu Mitrovačkog dvora ušli su novinari, funkcioneri, ministri građani, ali odmah pošto su neki od njih maltretirani, udarani cevima pušaka po glavi – svi su javno i populistički postali narod. I tučeni i netučeni.

Hiperbole i parabole su se ređale i došlo se do ocene koju izriče na Javnom servisu šef predsednikovog kabineta Selaković koji podseća da su „Mitrovčani, jelte kurčevit narod“, zbog čega je svašta moglo da se desi. Time je, više od naciopatriotskog šmeka podvukao rizičnost situacije i značaj „mirovnjačkog dejstva“ s beogradskog vrha.

I? Tome se nije bilo čuditi, to je očekivano od odjeka i reagovanja „iz grmena velikoga“ pod kojim, kao pod Tarabićevom šljivom obitava „pobesnela Srbija“, naročito oni koji se još nadahnjuju „nepreležanim i neprežaljenim radikalstvom“. Odatle se očekivao, i došao je ponovo vapaj o vekovnim ognjištima. (Nikad se ne pominju radijatori, iako je veća šteta kad vas od njih proteraju!)

Nesrazmerna sila i nesrazmerna mirnoća

Međutim, glavno iznenađenje u ovom smislu došlo je sa druge druge političke strane. Devetnaestovekovnu naconalromantičarsku „retoriku odžaklije“ prihvatili su i oni od kojih se to nije očekivalo. Na narod, kadgod i obavezno goloruki, manje „kurčeviti“ odjednom počeli su da se pozivaju i demokrate Kena, i Čomić i exkosministar Goran Bogdanović i „peesgeovica“ Turajlić … spisak je poduži i srazmeran iznenađenju. Kolikogod, dakle, bila samo „reč o rečima“, ako na svakom početku beše ona – u smislu naleganja na populizam, i ovakva retorička iskliznuća dovode u pitanje veliku civilizacijsku mantru svih „proevropejaca“. Onu o Kosovu kao demokratskom pitanju! I još neke.

Znakovitu scenu smo već ocrtali, dodajmo samo ovo: pokazana sila u tom (pazi!) Dvoru, jeste bila brutalna i nesrazmerna događaju učesnicima i uopšte potrebi da je bude. Ali, još nesrazmernija je bila mirnoća i nepokretnost „čela stola“ gde seđahu glavni gosti pa i onaj, potomak velikog Baje, koji će potom biti siledžijski ulisičen. Niko da mrdne, niko da ustane! Sede, kao da čekaju. Kao da stvarno znaju da su Tači i Vučić nešto domunđali.

Negde na ovom mestu u tekstu oveštali novinari reći će – da zaključimo. Pa ćemo i mi!

Ovi ogledni primeri „naroda“ protiv „njih“, „golorukog naroda“ protiv „terorista“ ovrhunjeni „narodnim vođom“ protiv „odvratnih za slušanje“ a u kontekstu da je ipak nužno slušati ih radi mira, kazuju i nešto više o već davno započetom procesu. Nije spinovanje i stalno držanje atmosfere vanredne situacije radi sebe samih. Već i zbog dugoročnijeg stvaranja direktne veze između naroda i omiljenog vođe bez ikakvih „suvišnih“ institucionalnih i pluralističkih posrednika. Što je struktura koju ovaj režim postepeno i uporno gradi. Između ostalog i ovakvim „sitnim“ prevođenjem (ne)svesnih političkih građana u – narod.

Doduše, nema sumnje da se tobož van tog konteksta čini sve da se održi uverljivom usmena i prilično paušalna, pa, reći ćemo i pomalo tračerska ocena o tome da je „situacija izuzetno teška“ toliko da ni najavljena rekonstrukcija vlade ne može da se izvede. Tako je, recimo govorila poslednjih dana premijerka Ana Brnabić, zapravo nadovezujući se na seriju dešperatnih naplakivanja predsednika. On je u izvesnim momentima dozvoljavao onom potentnom sebi da izgovara i rečenice „ne znam šta ću i kako ću sa tim pregovorima“.

A, opet po povratku iz „razgledanja njujorških knjižara“ dotakao se i „tog čudnog predmeta tuge“ – nema ništa od „teritorijalnih ustupaka“. Zlu ne trebalo neke su od ovih rečenica, pa i one o miru, ulazile u mikrofone dok su kamere hvatale drugi plan u kome su maskirni bunkeri i komandna mesta na jednoj vojnoj vežbi. Dok je u „srednjem planu“ u Vučićevoj pozadini stajala u stavu mirno kao okamenjena statueta, živa figura načelnika Generalštaba LJubiše Dikovića.

Ali, spram „osnovne narodne stvari“ to su samo ukrasi i neznatno „drmanje kaveza“ koje je utoliko znatnije ukoliko se na njega, nažalost, svi navikavaju.

Posuda za narodnjačku tečnost

Glavna stvar, pak, na opštem planu može se opisati zaključkom da je sve više cigala u zidu (inače retrogradnog) narodnjačkog civilizacijskog obrasca, bolje reći rastvora u koji valja da se utapa celokupna društvena i politička stvarnost. Koju nadalje ta „saborna“ tečnost razjeda do krajnje mere, odnosno političkog cilja: da sve dobije oblik posude u koju se sipa. Ta posuda sve više nalikuje predsedniku Vučiću i nekom (već) promenjenom političkom sistemu (odlučivanja) kome će on dati krajnji izgled, kraj urušene opozicije i u okruženju sopstvenih poltrona.

U takvoj situaciji, teške odluke koje su pred Srbijom, po svemu vidimo, svode se na dihotomiju narod – predsednik. Pošto znamo, a i Vučić zna da fluidni narod nema načina da odlučuje i o onom što je stvar teške i uporne diplomatije i to i u zemlji koja je daleko bolje za to kalibrisana nego što je to Srbijica u ovom trenutku, bez sumnje on će to primiti na sebe.

U „ponarodnjenoj Srbiji“, konačno, referendumsko pitanje koje glasi „da li ste za to da se pitanje KiM i EU reši kako AV predloži, a da glasovi protiv ne važe“ može zazvučati kao prejaka šala. Međutim, u ambijentu kakav smo ovde, verujemo dočarali, sve realno može da izgleda i tako. Kakve god teške odluke bile donete, oni koji bezrezervno veruju u vožda, reći će, kao što već i govore, „on najbolje zna“ (isto ko Baja!). Oni, koji odluku baš i ne bi podržali toliko koliko podržavaju njega, rezonovaće – „nije mu lako, slažemo se“.

A treći „oni s druge strane“, ako ih bude? Pa videli smo, ni oni nisu daleko od pomisli da se „neprimerenim nasiljem“ može od ljudi načiniti narod.