Teško do sporosti

Sve se pretvorilo u piste i autostradanje. Nestaju laki hod, spori peting i duge šetnje bez ikakvih obaveza. Toliko se ubrzalo da čovek to ni ne primeti. Brojčanik se okreće brže od sekundi, a psotizanjem velikih brzina čovek ne uspeva ništa da stigne. Čim pomisliš da nešto učiniš, već si izgubio deo života. Jer, staro je pravilo, u ovom životu ništa ne možeš da učiniš – sem da veruješ i sumnjaš. Ali u šta?

U principu, čovek je biće koje ništa ne primeti od onog što mu je ispred nosa. Ali dve stvari počele su da iritiraju i najobičnije ljude: brzina i klimatske promene! to svi uočavaju jer, izgleda, da je Bog rešio da nas obavesti da smo u mnogim tendencijama prekoračili. Pregraničili. Da je pored samospoznanja važna i mudrost nesuvišnog. Mada brzina donosi nesreću, kaže Kišlovski, niko je se ne odriče. Čovek je sledi s uzbuđenjem jer ga ona vodi ka ambicioznim visinama. a onda sledi – Pad! Jer, reč ambicija i ambis(ija) su istog korena. I klima nasw opominje da smo istrošili stvarnost, a tek resurse da ne govorimo. Geološka lopta je izbušena ineurotizovana atomskim injekcijama do te mere da podrhtavanje, poplave i vulkani postaju deo reakcije na iskorištavanje. Ako malo ne uskromnimo, verovatno ćemo već vrlo „brzo“ stići pod Veliki znak pitanja. A, opet, možda je ovakvih planetarnih tragedija bilo uvek, ali nam informacije nisu bile dostupne, ioi se, pak, informacija o nesrećama zemlje koristi za širenje straha. A kad vlada strah, otrčiš do šopinga i kupuješ.

Evidentno je, niko više nije imun na ubrzanje unutrašnjih zahteva duše, a ona se zove – besmisao. Trka bez cilja. Doduše, na cilj se stiže, ali do zadovoljstva i smirenosti ne. Privid nas tera na sve veću i veću količinu. A kad se duša na to navikne, odvika zaista postaje teška. Duša natripovana isceđivanjem (suprotno – isceljivanjem) zaboravlja na značaj dokolice i odmora. Svoju jedanaestu knjigu pesama, upravo, sam nazvao „Predah“ ne misleći na odmor radnika, već na civilizacijski predah, interludij koji će nam omogućiti da udahnemo nove inspiracije. Ali, evo, pokazuje se da nisam bio u pravu: arbajteru je potrebna neradna svežina. Radniče, odmori se ionako ništa nećeš zaraditi!

Svrha sporosti je u tome da možemo dap rimetimo da nam sporost treba. Tarkovski je snimio samo sedam filmova (ali kakvih!). Kerkegor objavio samo sedam knjiga (…) Nigde nisu žurili, jer Nadčovek brzo postane Nečovek. A i sam se ve više pitam kakav je ovo svet kad je važnije neonsko svetlo od one sunčane, kad nam je toplina raidjatora bliža od vatre i žara, brzina od primećivanja. U vremenu u kome se brzina ubrzava, smanjuje se plamenitost.

Sporost omogućuje da zagrlimo bližnjeg.