Teško je biti sam

Ništa drugačija situacija od one školske, kada se dogovara oko ekskurzije. I ovi „đaci“ nisu izgubili interesovanje za izlete i druženja. Predlozi samo pršte: Avala, Kalemegdan, Šuplja stena, Jevremovac, Zoo-vrt, šuma, park, jezero… Problem je što zbog barijera ne mogu svuda.

– Na Avali je lepo, ima šume, parkovi, Spomenik neznanom junaku, samo ne može svak da izađe gore. Velike su stepenice , kaže jedan od njih. Neko pominje zoološki vrt. Socijalna radnica objašnjava da nije još uvek pristupačan za sve korisnike.

– U zoološkom vrtu postoje te arhitektonske barijere što je problem za kolica, zasad nemaju rampe, odnosno ne rade. Mislim da nam je zasada bolje da odemo u Botaničku baštu, blizu nam je i vi biste sigurno uživali. Proverićemo ko im je direktor pa ćemo ih kontaktirati – dodaje socijalna radnica koja vodi sastanak.

– Divno… fantastično, prihvataju sa oduševljenjem, a gospodin Zoran već razmišlja da li bi mogli da uđu na njegovu nekadašnju propusnicu.

Oni koji su u ovaj dom došli iz drugih krajeva voleli bi da vide Knez Mihailovu, da se prošetaju njome, ali Snežana Dimić, koja je došla sa Zvezdare ima drugo mišljenje.

– Kakva Knez Mihailova, to je bez veze. Tu samo imate izloge, prodavnice, bolje da idemo u šumu – vrlo jasno iznosi stav. Ali vrlo brzo nalaze „zajednični jezik“- proći će Knez Mihailovom a onda pravac Kalemegdan.

Na naše pitanje šta im nedostaje u domu, složni su svi.

– Kad bismo imali bar još neko vozilo da možemo da izađemo u šetnju kad god poželimo. Vrlo često uprava doma nam to nadomešćuje time što nam u domu priređuju izložbe, gostovanja – kažu.

Ono što sa oduševljenjem čekaju, jednom nedeljno je „Pričaonica“, koju vodi Milan Todić iz Gerontološkog centra Beograd, inače ustanove kojoj i ovaj Stacionar pripada.

Pričaonica im dođe kao javna debata, na određenu temu, gde iznose svoje mišljenje, pričaju.

U dvorištu zatičemo gospođu Đurđinu Teokarević. I ona je u kolicima. Kaže da joj prija sunce, pa je skoro zadremala. Započinje priču o životu i smrti.

– Petog decembra punim 83. godinu, pa neću valjda živeti još deset godina. Nekada pomislim jao što nisam sad umrla, pa se ujutru ipak predomislim. Sa mnom recimo u sobi je baba Vuka, ona mene zove baba i ja nju, ali ona je vitalna, može da hoda i ona nikada ne priča o smrti. Čak se seća nekih deklamacija iz osnovne škole Desanke Maksimović …danas moj sin stiže iz Mauricije, to je u Južnoj Africi – priča nam gospođa Đina. Bila je svojevremeno prevodilac, a seća se da je prvo zaposlenje bilo u Institutu koji je bio kako kaže smešten u Akademiji nauka, kasnije je radila i u dramskoj redakciji RTS.

Dom ima kapacitet za 111 korisnika, i kako kaže direktorka Marija Ilić uvek je pun. Postoji i odeljenje intenzivne nege sa 16 kreveta.

– Trudimo se da naši korisnici budu negovani i srećni ovde. Imamo razne radne terapije kroz koje gledamo da uključimo što više njih, da oni osete da su korisni, da imaju neki doprinos svojim postojanjem. Dobro je da naprave nešto što ulepšava njihov životni prostor. Nisu oni toliko srećni ako sad naprave nešto pa prodaju, nije novac ono što njima treba, već da uživaju u plodu svog rada, da se međusobno pohvale – kaže Ilić. Korisnika ima iz svih krajeva. Neki su tu 30 godina.

Dragan Protić (1954) u Stacionaru je zadnjih 15 godina. Njegova interesovanja vezana su za muziku. Za njega kažu da je roker, jer najviše sluša tu vrstu muzike. A on sam kaže da ima 130 diskova i plejer i da ga muzika održava.

Gospođa Persida nekada je bila trgovac, pa danas u domu kad god su prodajne izložbe ona je glavni prodavac. Osim toga ona se bavi i vezom, a trenutno sa svojim kolegama priprema prostirku od vunice.

Radna terapeutkinja Danijela stalno je sa njima.

– U toku godini prezentujemo njihove radove u opštini Palilula, Zemun, ponekad u opštini Vračar. Za Novu godinu i Uskrs smo u Narodnoj banci, kao i na sajmu Treće doba i našim internim manifestacijama. Nekada imaju izložbu prodajnog karaktera nekada ne… Imamo mesečni fond od kojih kupujemo sredstva za radnu terapiju, ali uvek nam treba još da bismo realizovali što veći broj aktivnosti, ali isto tako bi bilo dobro da možemo još na nekim mestima da napravimo izložbe, a najbolje bi bilo da imamo negde stalnu postavku. To je njima zaista korisno – priča nam Danijela.

Miris ručka iz kuhinje prekida sastanak, polako se svi pripremaju. Ko želi može da ruča i u svojoj sobi.

U svojoj sobi u prizemlju, sa osmehom nas dočekuje gospođa Radmila Jurišić iz Pančeva. Ovde je sedam godina.

– Muž mi je umro, ostala sam sama, morala sam u dom. Teško je biti sam, a mlađih nemam – sa tugom i drhtavim glasom priča ova osamdesetčetvorogodišnjakinja. Nekada je pevala u horu, bila aktivna, dobijala brojne nagrade, danas i to ne može. I to joj smeta.

Radmila Jurišić (84) nekad i sad

– Teško mi je sad sa nogama, a i bez zuba, kaže Radmila, dok nam pokazuje sliku na zidu na kojoj je imala 20 godina. Ipak, ne krije zadovoljstvo zbog lepe atmosfere koja vlada u domu. Za kraj razgovora kaže da je počela da uči engleski.

Nostalgija za kućom uvek postoji

Sve je ovde dobro, ali u svima nama uvek sigurno postoji nostalgija za kućom. Vi ste uvek ovde u drugoj kući, ovo je uvek zajednička, ali situacija je takva da moramo da se prilagodimo i da nađemo ono što je lepo. Svako može nešto da kreira ako želi i zna. Iskreno meni nedostaje da pravim kolače mojim unučićima – kaže nam Snežana sa Zvezdare.

Studenti bibliotekari’]

U Stacionaru zatičemo Slađanu Subotić i Rastislava Markovića, studente četvrte godine Filološkog fakulteta sa Katedre za bibliotekarstvo i informatiku. Sređuju biblioteku u domu. Evidentirali su do sada 1.500 knjiga. O praksi u domu za starije sve najbolje govore, a prisećaju se da su prvi dan bili uplašeni.

– Domove za stara lica sam uglavnom ranije zamišljala kao neka sumorna siva mesta, gde odlaze stariji koji nemaju mogućnost da više žive sami, ali ovo je totalno drugačije, čak organizuju razne sekcije, izlete. Sređujemo biblioteku, da im bude dostupnija. Od njih može dosta da naučite o životu. Gospođa Ljilja je recimo istoričarka umetnosti, ona je puna priča, toliko iskustva, finih tema koje nećete sigurno naučiti na fakultetu, priča Slađana za naš list. Većina korisnika, kako kaže, traži literaturu o Jugoslaviji, Titu, o istoriji, o ratovima i naravno bajke. Njen kolega Rastislav navodi da domska biblioteka ima dosta izdanja Svetog pisma, prikaze književnosti, komplete knjiga Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Zen priče ..

Tekst objavljen u Danasovom specijalnom dodatku „Treće doba“ 1.oktobra povodom Međunarodnog dana starijih