Teško je pisati priče u Argentini

Kratka priča označena je, čak, „irskom nacionalnom formom“ (vidi Karolajn Volš, antologija Strele u letu, 2005). Ali, posebno teško je, tako se čini, pisati priče u Argentini! Jer, njihova književnost iznedrila je H. L. Borhesa, koji je baš svojim kratkim pričama pokorio književnu svetlost i osvojio književnu visinu. Borhes, ukrotitelj svojih, zapisničar tuđih i većinski vlasnik čitalačkih snova, pisac za koga je fantazija tek nedisciplinovana stvarnost a realnost san koji se brzo zaboravlja, mislilac po kome je onostrano tek falsifikovani odraz u ogledalu a sve ono magijsko tek začin književnim ukusima „o kojima ne vredi raspravljati“, svojim literarnim inventarom (zbirkama priča) jednostavno nas je primorao da prihvatimo kako je njegova Velika priča o postojanosti, i njegovo tumačenje Sveta, zapravo priča o poricanju same Stvarnosti, otuda i samog Sveta! Još da pridodamo. I Borhesa je nemoguće razumeti bez „kratkih priča“! I paradoksalno: što više razumemo Borhesovo pisanje, sve nam je zagonetniji. Odnosno: sve su veće mogućnosti račvanja i domaštavanja njegove proze. A to je već odlika koja krasi najveće među najvećim piscima što Borhes jeste. Jer, „književnost koja se hrani književnošću“ – a to je okosnica Borhesovog stvaralaštva – zahteva od čitaoca gotovo potpuno zanemarivanje suve i jalove sadašnjice. Istovremeno, izvlači na megdan svim oblicima istorije. Bilo falsifikovanoj, dopisivanoj, krivotvorenoj, ili „potrebnoj istoriji“ (koja je i najčešća), sve „bacajući“ čitaoca „u strukturu“ svoje proze sa specifičnim stilom u kome je primarno oslobađanje ličnosti junaka. Sa više nego jasnom porukom: seme budućnosti – ako je ima – zasejano je u prošlosti – ako je prošlost uopšte i postojala. Toliko o Borhesu, zaslužio je nekoliko reči zbog samog naslova antologije.

Šta je zajedničko pričama u antologiji Borhesova deca (priredili i preveli sa španskog Ljiljana Popović Anđić i Branko Anđić)? Zajedničko je to da Borhesovi naslednici nastavljaju da bogate svetsku književnost. Takvo razmišljanje je jače od svih formalnih razlika koje su i inače neminovne. Priče se bave, kako sudbinama pojedinaca, tako i jakim sećanjima na ono što je iza nas i što nikada ne bi smeli da zaboravimo. A kako je cilj ovog osvrta preporuka za njihovo čitanje, odnosno bacanje „čitalačkog svetla“ na njih, ponašajmo se kao i sami pripovedači. Budimo konkretni.

Šta nam zapravo nudi Duhovna radionica Borhesovih naslednika? Poput Borhesa, naravno, i oni su odgovorni pred budućim generacijama pripovedača. Šta to znači? Njihove priče, za koje možemo da kažemo kako su na najvišem nivou pripovedačke uopštenosti – ma kako to tumačili, utvrđuju stvari onakve kakve jesu odnosno, prati ih snaga istinitosti. Povezane su sa životom potpunom stvarnošću, prozni junaci govore iskreno i otvoreno i, otuda, čitaocima nimalo ne pada teško identifikovanje njihovog sveta. I još nešto: pisci čitaocima lako nameću svoju temu. Jer, njihovi prozni junaci dobro znaju da je sigurnost njihovog opstanka u svetu samo iluzija. Na piscima je tek bilo da trenutke njihovih ličnih drama pretvore u opštu dramu. Uzmimo za primer prvu priču u antologiji – Hteo sam nečim da je pokrijem čiji je autor Horhe Akame, a koji je prvenstveno poznat kao pisac pozorišnih komada i čija je drama Venecija – saznajemo iz njegove kratke biografije – prevedena i postavljena u „petnaestak evropskih i američkih zemalja“. Ovog puta, njegova mala drama dešava se u jednoj železničkoj radionici. „Još osećam zadah sobice, prepune tipova koji su nas gledali, s prljavim zidovima od ulja i strugotine…/…/… Bubnjara je tutnjala prepuna mazuta…/…/… Dim i odjek izvikivanih opklada obavijali su se oko jedne sijalice koja je visila na sredini“. Ovo je samo delić atmosfere a pre same borbe dva junaka i poniranja u tajanstva čovekove psihe. A da pripovedač može bajno da govori i piše o drugom pripovedaču, više nego nas uverava Isidoro Blajsten, koji potpisuje priču Dablin – na jug. Priča je svojevrsni omaž Džojsu i njegovom nenadmašnom romanu Uliks. Kako izgleda ispunjenje večitog sna jednog bankarskog službenika? Njegov san bio je odlazak u Irsku, u kupljen zamak, u kojem bi ponovo, i ponovo, i ponovo… pored kamina, čitao Uliksa. Eto, večiti san može da se ispuni ako osam godina čitate roman koji je obeležio svetsku književnost, pride: ako pobedite na jednogodišnjem kvizu Život i delo Džejmsa Džojsa, i… Ako imate srca da ostavite porodicu bez oproštajnog pisma…

Izdvaja se i Huan Hose Ernandes pričom Brak, tu je i više nego majstorsko pripovedno odmotavanje u priči Dugi smeh svih ovih godina. Njen autor je Rodolfo Fogvil. Ova priča prava je složenica. Teško je, dakle, izdvajati iz odabranog. Mnogo lakše (i prikladnije, valjda) je reći – sve antologijske pripovetke imaju vlastitu arhitekturu, i: „otete“ su od vremena da to isto svoje vreme brane. Da li zbog toga – stičemo utisak kako su likovi prisno vezani za autore. I kada osećamo uzletanja iznad ličnosti, stvarnosti, društva, uz vešto preslikavanje datih situacija a koje pruža bolno bujanje životnog iznad bezdana prolaznosti – dobro znamo, to čine udruženi pisac i njegovi junaci. To jeste trijumf reda iznad nereda života. Kad je već tako, lako dolazimo i do onog Ibzenovog zaključka u njegovoj kultnoj drami Narodni neprijatelj – „da je čovek najjači kad je potpuno sam“. Uverite se, pročitajte priču Stariji brat Abelarda Kastilja. A „da knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“ (Franc Kafka) – u ovom slučaju priča – shvatamo posle čitanja proze Giljerma Martinesa Veliki pakao. To je i odgovor kako se pripovedač postavlja prema istorijskoj stvarnosti. I kako se pišu junaci u jednom potezu. Pisac je taj koji maksimalno koristi svoje pravo na mišljenje, koji označava obrise budućnosti kakvu priželjkujemo. Uostalom, pisana reč je jedan od najstabilnijih simbola istrajnosti a to dobro znaju argentinski pripovedači, duhovni usamljenici, koji, pišući, nimalo sebe ne ograničavaju u potrebi za oslobođenjem. Zato ovu antologiju sa podjednakim odobravanjem prihvataju, kako čitalačka publika, tako i literarna kritika.

Posebnu pažnju zaslužuje i proza Četiri čudovišna monologa. Njen autor Andres Neuman piše još i eseje, ali i pesme. Smatraju ga jednim od najdarovitijih glasova argentinske i latinskoameričke književnosti. Pročitajte Monolog đubretara, Monolog davljenika, Monolog čudovišta i Monolog nasmejanog. Nećete zažaliti. Ako ništa drugo, možda baš posle ovih monologa, saznaćete kako darovit argentinski pripovedač rešava svoj strah od beskrajne beline papira. Odakle takav utisak. Možda zbog samog početka Monologa nasmejanog: „Dešava se uvek isto. Napunim oružje. Podignem ga. Gledam pravo u njega izvesno vreme, kao da ima nešto da mi kaže. Upravljam ga prema mojoj levoj slepoočnici (levoj, da: ja sam levoruk). Duboko uzdahnem. Ponovo duboko uzdahnem…“ Uostalom, ne reče li Kafka (ponovo on): „… a pisac koji ne piše je, svakako, čudovište koje predstavlja izazov ludilu“. Nema nam druge (nama piscima) nego da uzdahnemo. I ponovo uzdahnemo… Jer, uistinu, argentinski pripovedači svojim ponuđenim svetovima nimalo nas ne ostavljaju ravnodušnim. Naprotiv. Njihovi svetovi su i naši svetovi. A kad je tako, nezahvalno bi bilo tražiti od Borhesove dece nešto više.

Nezahvalno.

Svoju priču nalazim na 136. strani (Sun – Vu Oliverija Koelja). Zašto? Jer, govori o jednom snalažljivom piscu koji je „uspeo“. Elijas Garsilas pripada drugom ešalonu „domaćih“ pisaca kadrih da dobiju neku nagradu ili da se izbore za naslovnu stranu nekog kulturnog dodatka. Priznaćete, vredno pažnje. Kao i istina da je Borhes svoj dar osvajanja književne visine ravnomerno podelio na 28 sunarodnika i pripovedača. Toliko njih je zastupljeno u antologiji. I svi oni kao da poručuju – avantura pisanja jednaka je avanturi čitanja. Slažemo se.