Starica Šeća Hajdarpašić sama živi u vrh Obrova, brda iznad Bijelog Polja. Tu, ispod samog neba, junački se nosi sa svojih 76 godina i životom koji nekako uklopi u 40 evra mjesečno.
U tih 40 evra stali su još i zalogaji njenog psa. Kao u priči „Bobilj i Druškan“, Šeća i pas se ne razdvajaju. I raduju se kad se plava poštarska kapa pojavi uz brežuljak, prema kući. Obraduju se oni i kad neko drugi naiđe. Prvo pas zalaje i sjuri se niz livadu, a poslije se na prozoru pojavi i Šeća.
– Ne boj se, neće ti on ništa, dobaci odozgo.
U kućici od čatme, igraju se dvije Šećine unuke. Smederevac tutnji u ćošku. Starica sprema priganice. Sve miriše na topli doručak. I Šećine riječi su tople, iako je bez muža Alije ostala prije 24 godine, iako je „muftačna“ da joj ko donese naruče drva i bidon vode.
– Dođe mi brat iz Prijepolja te mi nakrati drva, a dolje, malo niže, imam šćer udatu za jednog Karalića. Dođe i ona, pripomogne, donese mi vode. Kad ne može ona, pošalje mi ovu djecu, priča nana Šeća i stavlja priganice u tavicu. Cvrči tijesto u vrelom ulju, a starica priča kako je dugo primala socijalnu pomoć i kako joj je bilo bolje to nego sada ova poljoprivredna penzija.
– Socijalno sam primala 22 godine, no mi ga lani makoše. Nema mi ništa ovih 40 evri poljoprivredne penzije, ovamo sam imala 60. I kad bi mi vratili socijalu, dala bi im ovih 70 ari zemlje što imam.
– Može li da se preživi od tih 40 evra mjesečno?
– E, bogomi, jok! I đekad mi ni to ne daju stalno, no kasni. Još mi dali nijesu, evo sad ide drugi mjesec. Adah, bogomi ne more. Brašna moram da kupim, zejtina, soli…
Vodu nema ni u kući ni pred kućom. No, komšija Abaz joj ne brani da natoči bidon na njegovom bazenu.
– On mi je reko da mogu ovom vodom da se koristim dok sam živa, a poslije šta god hoće, kaže Šeća.
Iz Komarana kod Brodareva na Obrov je došla prije 37 godina. U Brodarevu je imala neuspješan brak. Priča da je rodila petoro djece, ali da joj je samo dvoje živo. Jedan joj je sin u 27 godini poginuo 1993. godine kod Niša.
– Zvao se Hajrudin Drndar. Završio je Vojnu akademiju i poslije je imao vojsku. Bio je u helikopter kad je to poginuo. Umio je da ćera avion. Stalno je govorio kako će doć kod mene sa helikopterom i da će se spustit na ovu livadu iza kuće.
Nije njen Hajrudin helikopterom sletio na Obrov, ali jednog dana se neka igla spustila sa neba i šinula Šeću posred grudi.
– Bio je četvrtak. Sjedjela sam na livadi i slušala radio. Brinula za Hajrudina i pratila vijesti. Kad oko 10 sati mene nešto probode kroz grudi. Kao da mi neko iglu zabode. „Hej, božja kukavica, meni Hajrudin pogibe“, rekoh sama sa sobom…
Starica Šeća zaćuta, a pogled joj ode niz puteljak što vodi od kuće. U sobu utrčaše njene unuke. Priganice su gotove. Sve je spremno za doručak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
