Tesna vasiona i plitak okean

Pored vazduhoplovnih stručnjaka iz SAD i Rusije, u februaru 2009. se nisu proslavili ni podmorničari iz Velike Britanije i Francuske, čije su se nuklearne podmornice još 3. februara sudarile u Biskajskom zalivu, na dubini od 300 metara. Britanski i francuski podmorničari uspeli su to da sakriju od svetske javnosti čitave dve nedelje, iako je katastrofa koja je pretila čovečanstvu bila osam puta veća od nuklearne eksplozije u Hirošimi.

Ova dva događaja govore da teoretski male mogućnosti velikih katastrofa na Zemlji, uopšte nisu tako male. Navodno je sudar neaktivnog ruskog satelita i slične, ali aktivne vasionske letelice iz SAD bio mogućkoliko i dobitak na lutriji u nekoj od evropskih država, ali i dobici se ipak događaju, ma koliko retko…

Zapravo, do sudara je došlo između komunikacionog satelita američke kompanije „Iridium Satelite LL“ i ruskog komunikacionog satelita koji nije u funkciji, rekao je pukovnik avijacije Les Kodlik, iz američke Strateške komande. Ruska „Kosmička vojska“ potvrdila je navode o sudaru satelita, a prvi zamenik komandanta Kosmičke vojske Aleksandar Jakušin izjavio je da su se 10. februara sudarili američki satelit „Iridium-32“ i rashodovani ruski vojni satelit „Kosmos-2251“. Objasnio je da je satelit iz serije „Kosmos“ lansiran sa kosmodroma u Plesecku 1993. godine, a od 1995. je van funkcije. Američki satelit deo je globalnog sistema mobilne veze „Iridijum“, koji pripada konzorcijumu sa kompanijom „Motorola“.

Jakušin naglašava da se sredstvima kontrole kosmičkog prostora prate svi ostaci satelita posle sudara na visinama od 500 do 1.300 kilometara i da se njihov broj utvrđuje. Prema ruskim medijima, posle sudara formirala su se najmanje dva velika „oblaka“ od delova satelita koji će, prema stručnjacima NASA, izgoreti u zemljinoj atmosferi.

Oblak kosmičkog otpada

U prvom sudaru veštačkih satelita američki „Iridijum-33“ udario je u ruski satelit „Kosmos-2251“ pri brzini od 780 kilometara na čas. Oblak kosmičkog otpada nedeljama će lebdeti iznad Sibira posle sudara satelita, a njihovi razbijeni delovi razleteli su se nebom na visini od oko 805 kilometara.

Ruska kosmička agencija Roskosmos ocenila je da to ne ugrožava Međunarodnu kosmičku stanicu (MKS), koja se kreće 453 kilometara ispod mesta incidenta, dok američka kosmička agencija NASA smatra da sitni fragmenti, koji se ne vide sa Zemlje ipak predstavljaju izvesnu opasnost za stanicu.

Predstavnik NASA Džon Jembrik objašnjava da su na Međunarodnoj kosmičkoj stanici (MKS) „sposobni da, ako zatreba, izvedu manevar izbegavanja delova“ razbijenih objekata i da su joj se većosam puta dešavale slične situacije tokom preko 60.000 orbita, koliko je prevalila. On je napomenuo da NASA ne namerava da zbog incidenta odlaže lansiranje spejs šatla „Diskaveri“. Orbita MKS može se promeniti iz kontrolnog centra sa Zemlje, ali čak i sitni komad otpada može izazvati značajnu štetu na objektu koji putuje brzinom osam kilometara u sekundi.

Prošlog meseca satelit za komunikacije „Eutelsat W2M“ otkazao je u orbiti samo pet nedelja pošto je lansiran. Još jedan komunikacioni satelit „Astra 5A“, u vlasništvu kompanije SES iz Luksemburga, takođe je izmakao kontroli, zbog čega su njegovi operateri morali da upozore vlasnike susednih satelita da se pripreme za mogućnost manevrisanja, kako bi izbegli sudar.

Kontakt nuklearnih bojevih glava

Na podmornicama „Vangard“ i „La Triomfan“ nalazilo se oko 250 mornara (prema dostupnim podacima niko nije stradao), a sa dve nedelje „taktičkog zakašnjenja“ prvi čovek britanske mornarice Džonatan Bend progovorio je pred novinarima koji su ga isprovocirali pitanjem „Jeste li skoro naleteli na neke Francuze“. Band je onda objasnio da je rečo „kontaktu podmornica pri maloj brzini“, pri čemu nema štete na plovilima. Eks savetnik britanske mornarice Džon Lardžje sudar podmornica, čija je ukupna tržišna vrednost 4,5 milijardi evra, opisao znatno drugačije: „Pretila je velika humanitarna katastrofa (samo na britanskoj podmornici je bilo 48 nuklearnih bojevih glava!), jer da je plutonijum iz raketa ili reaktora izašao u atmosferu ljudi koji bi udahnuli taj vazduh bili bi na mestu mrtvi, a u naredne tri decenije došlo bi do povećanja broja obolelih od raka“.

Prilično šturo čitavu podmorničku storiju opisalo je i francusko Ministarstvo odbrane, koje je u saopštenju od 6. februara navelo da je podmornica „La Triomfan“ tokom patrole „naletela“ na „potopljeni objekat, verovatno kontejner“. Pomenuto je samo oštećenje sonara, da bi se kasnije u izjavama drugih nadležnih ipak otkrilo da je do oštećenja došlo i na navigacionom sistemu, kao i na sistemu za navođenje raketa. Za popravku će biti potrebno 56 miliona evra!

Britanska podmornica je sada u svojoj škotskoj bazi Fezlejn, dok se francusko plovilo nalazi na doku u L Il Longu, kod Bresta. Prema dostupnim informacijama tokom incidenta nije stradao niko od članova posade. Jedan od razloga što se sve to krilo ili pokušalo sakriti jeste taktiziranje, posebno prema tradicionalno konkurentskoj ruskoj mornarici, od koje se ovakve informacije po tradiciji kriju, iako su nesreće ipak nešto drugo (setimo se tragedije ruske nuklearne podmornice „Kursk“).

Obe podmornice, britanska HMS Vangard i francuska Le Triomfan opremljene su sonarima za otkrivanje drugih podmornica, no obe su imale i antisonare koji su im onemogućili da vide jedna drugu, kažu stručnjaci.

„Ovo je najgora moguća nuklearna noćna mora,“ izjavila je Kejt Hadson, vođa britanske kampanje za nuklearno razoružanje. „Sudar dve podmornice sa nuklearnim reaktorima i raketama mogao je izazvati ogromno zagađenje, koje bi promenilo živote ljudi u velikom delu zapadne Evrope.“

Ona je pozvala britanskog premijera Gordona Brauna da prekine sa praksom patroliranja jedne britanske nuklearne podmornice u vodama Atlantika. Stefan Lome, portparol francuske antinuklearne grupe, objavio je da su spremni da krenu u proteste na prvi znak radioaktivnosti uz francuski deo Biskajskog zaliva.

Klarkovo upozorenje

Artur Klark je većnajavio da će ovaj milenijum biti u znaku razvoja fantastičnih, nezamislivih, istorijskih tehnologija. To je nesumnjivo istina, ali je istina da je čovek i te kako podložan greškama. Evo jedne svemirske šale koja kruži među astronautima, a koja govori o grešci ljudskog faktora.

Dvojica astronauta kruže duboko u vasioni, iznad Zemlje. Jedan je morao da izađe u svemirski obilazak broda, a drugi je ostao unutra. Kada je kosmički šetačpokušao da se vrati u brod ustanovio je da su vrata na kabini zaključana, pa je pokucao. Nije bilo odgovora. Ponovo je pokucao, mnogo jače. Njegov partner se nije odazivao. Većjako uznemiren udario je u vrata što je jače mogao. Iznutra se čuo glas: „Ko je?“

Ono što se događa sa ljudima i mašinama u kosmosu i u dubokim morima i okeanima još se istražuje. Skloniji teorijama zavere naći će u svemu tome moguću „nelojalnu utakmicu“ velikih kompanija uključenih u satelitski posao ili nešto slično. Zemljani su zreli da ograniče i urede svoje poslove i na nebu i pod vodom, jer kao da vasiona i okeani postaju pretesni. Ostaje civilizacijsko pitanje da li je čovek 21. veka za to sposoban ili mu je posvemašnja ekonomska kriza zatvorila sve horizonte i učinila patetičnim pitanja modernog humanizma.

Karakteristike podmornice Vangard

Dužina podmornice Vangard je 149.9, širina 12.8, a visina 12 metara, nosivosti 15900 tona. Podmornica raspolaže reaktorom tipa rolls royce PWR-2, ima dve turbine tipa 2 GEC, konjska snaga 27,500. Raspolaže moćnom pumpom, a rok u kojem je podmornica potpuno operativna je do devet godina. Brzina plovidbe na površini mora je 20, a ispod površine 25 čvorova.

Što se naoružanja tiče poseduje 16 raketa lockheed trident 2 (D5) (UGM-133A), ima četiri torpeda „tigerfish“ ili „ spearfish“ te ima i RNSH (Royal Navy Sub-Harpoon) antibrodske rakete. Sve to podrazumeva i odgovarajuću „pipke“ podmornice, senzore, sonare, navigacioni radar i obučenu posadu koju čini 135 oficira, podoficira i mornara podeljenih u dve posade.

Podmornička balistička raketa Trident

Trident 2 (D5) (UGM-133A) je nuklearna raketa koju je u SAD proizveo Lokhid, a lansira se sa podmornice. Dužina rakete je 13.41, prečnika 2.11 metra. Lansirna težina iznosi 58.500 kilograma, a snaga bojeve glave je osam puta po 475, odnosno alternativno 100 kilotona, dometa 11.300 kilometara, a u upotrebi je od 1990. godine, mada ima i sličnu rođaku nešto slabijih karakteristika. Maksimalna brzina rakete je 29.030 kilometara na sat, a inercijalni sistem vođenja omogućava preciznost između 90 i 120 metara.

Trident II može da nosi do 12 bojevih glava, ali ugovor Start I ograničava broj bojevih glava na osam. Postojao je i projekat razvoja Trident rakete sa konvencionalnim bojevim glavama, ali se od toga odustalo zbog povećanog rizika slučajnog nuklearnog rata, jer bi lansiranje takvog projektila moglo da isprovocira odgovor strateških snaga. Gotovo je nemoguće razlikovati da li je lansiran balistički projektil sa nuklearnom ili konvencionalnom bojevom glavom.

Zemljina orbita prema NASA podacima

Oko Zemlje kruži 17.000 objekata, a od 1957. godine u orbitu je poslato 6.000 satelita. Od toga je 3.000 satelita u operativnom stanju. Prema podacima američke vojne mreže za nadgledanje kosmosa, 9.831 komad otpada koje je čovek napravio, veličine od deset centimetara i više, kruže oko Zemlje.