Tetoviranje života na samom sebi

Ovakvo „sećanje“ podrazumeva nekoga kome se obraća – Drugog. Tek preko Drugog nastaje objektivacija, ispoljavanje unutrašnjeg sećanja. U tom smislu – sećam se – upisah ja magistarske, pa pod stare dane doktorske studije sve sa temom – autobiografsko pisanje.
***
Postoji razlika u teoriji, filozofiji i književnosti između autobiografije i ispovesti. Mene zanima ovo drugo u njegovoj svetovnoj formi, kao „praksa individuacije“. Čak i veliki ex Yu filozof Milan Kangrga, u svojoj knjizi ispovesti koja se odnosi na njegov život i burne događaje vezane za praxis filozofiju, daje kroki šta je ispovest.

On kaže da ispovest mora biti iskrena i istinita. Podrazumeva onog Drugog kome se obraća. Ja ću da dodam, nužno je patetična tim istinitim i iskrenim, autentičnim obraćanjem Drugome. Zato ja ispovest zovem patosom individuacije. Neki je porede sa tetovažama. Ispovedanjem tetoviramo život na samima sebi – tako ja razumem knjigu Tetovirani život.
***
/Žan Žak Ruso, i njegove čuvene Ispovesti govore sve o odlikama žanra. Takoreći, pričaj sve najgore o sebi. U tom duhu, sećam se nelagode života u detinjstvu, u porodici. Usta nisam otvarala u kući, pa su se prijatelji prijatelja mojih roditelja pitali „jel mala Boškovićeva govori“.
***
A živeli smo u malom gradu, na brdu, nadomak šume, kukuruza, starog oraha… Sada stanovnici tog mesta brdo zovu „mladenovačko Dedinje“, što samo može da bude podsmeh svemu onome što se raspada i preružno je po celoj srpskoj provinciji. Tada je to bilo „tehničko brdo“, pošto je na vrhu brda bila Tehnička škola u kojoj je moj tata predavao istoriju.
***
Za razliku od ćutologije u kući, porodičnom ambijentu, napolju se zbivao buran, ostvaren život. Neprestano igranje, a u kaubojima i Indijancima ja uvek poglavica. Glavna. U letnjim mesecima bismo onako mali u grupi odlazili pod prozor učionice u Tehničkoj školi da slušamo predivni glas moga tate i predivna predavanja iz istorije.
***

Neki mali sledbenik Frojda mogao bi da se pozabavi ovom pojavom različitih ličnosti kuća/drugari. Ili, ona terapija Poredak ljubavi, gde se mnogo toga u životu pojedinca i tumači poretkom, hronologijom rađanja u porodici. Ispovest je zapravo u osnovi psiholoških terapija.
***
Palili smo vatre i pekli kukuruze. Pentrali se po orahu, i jeli predivne mlade orahe u zelenoj kori. Stara vlasnica oraha bi izletela iz svoje udžerice, sa štapinom u ruci, pa teško onome ko je ostao na orahu, jer nije uspeo da pobegne.

Izvodili smo vratolomije na tresaču za tepih, a ja sam posebno bila vešta. Igrali se „oduzimanja zemljišta“, „između dve vatre“, pravili kućicu, a od podrumskih prostorija – klub za druženje sa početnim uradcima dizajna po zidovima. Ne baš nešto uspešnim.
***
Moja porodica i ja živeli smo u prizemlju male zgrade od tri sprata, i ta igranja – početne dečije razmene emocija, znanja, priča… to bi često trajalo sve do ponoći. Igralo se, najčešće, nadomak naše terasice, nije bilo deteta da u igri nije nekada razbilo glavu o dotičnu. Tu su se dešavale moje prve filozofske diskusije.
***
Steva Dronjak i ja u svađi do istrebljenja, da li je bolje imati polovnu ajkulu, kao njegov tata koji je živeo u Luksemburgu, ili novu škodu, koju je upravo kupio moj tata. Sećam se, takođe, Bane i ja se igramo na pesku pod terasicom moje kuće, i beskonačno ćaskamo. Lepo nama, nema brige za roditelje, tu smo im pred očima. I, tako do ponoći u toplim letnjim noćima.
***
Ako skinem ružičaste naočari, i stavim sivo/crne, sada je sve zapravo ružno. Zavadi pa vladaj, tako da smo moji drugari i ja, uglavnom, na različitim polovima shvatanja pravde, istine, ljubavi prema drugom i drugačijem, kosmopolitizma.
***
Takođe, gledano kroz ove druge naočari, Mladenovac je bio pedesetih godina prošlog veka industrijski bum, razlog da se moja porodica zaglavila tamo. Kako kaže jedna moja prijateljica, filozofkinja Aleks, „u jednom trenutku vremena“ mi se odselismo u Beograd.
***
Mama je bila tehnolog. Šef livnice u fabrici oružja, uvek s „čistom cigaretom u ustima“, kako reče nedavno moj drugar za nju. A ona mi je pričala, sećam se, da je imala posebni džepić na radnom mantilu za kutiju cigareta. Oboje su pušili mnogo, i mama i tata, cigarete Jugoslavija, koje sam u tinejdžerskim danima počela da kraduckam od njih. Bile su grozne. Tada se nije ni pomišljalo na proveru kvaliteta vazduha, bez obzira na mnogo, mnogo industrije u Mladenovcu, čak i azbesta.
***
Beograd je bio svet. Moj i svetski svet. Zgrade Filozofskog fakulteta i Studentskog kulturnog centra obožavam još uvek. Malo manje zgradu SKC-a zato što je nepojamno isprofanisan, ponižen, rekla bih – razbucan bez pokušaja spasavanja. Ali me za njega vežu najlepše uspomene iz života. I, zahvaljujući njemu imam najboljeg prijatelja, Slavka Timotijevića.
***
Osamdesete SKC-a su neponovljive, i, iz ove perspektive kao neka mašta. Slavko je bio urednik Srećne galerije. Svakog petka smo imali otvaranje izložbe, arta koji je bio drugačiji, subverzivan za dotadašnju socijalističku umetničku praksu. Bile su izložbe fotografija. Konceptuala. Performansi. A nakon otvaranja išli smo u kafanu: Arilje, Manjež, Stupica… Mnogo smešnih, komičnih događaja se vezuje za ovaj nas „bermudski trougao“.
***
Ako idemo po principu toka događaja ili, možda, fragmenata u mojoj glavi, drugi deo, nastavak filozofskih diskusija iz ulaza zgradice u Janka Katića u Mladenovcu je Filozofski fakultet i Grupa za filozofiju.
***
Dolazim prvi dan, a dvojica malo starijih kolega me dočekuju za mene skandaloznim uverenjima. Tito je loš, i ne može jedan mašinbravar da onako svira klavir. Obojica, bar sam ja tako mislila pošto sam dolazila iz porodice samoupravnih fanatika, flertuju s verom, religijom. Tako religiozni, obojica mi se udvaraju.

Definitivno, često se suprotnosti privlače. Ja ne verujem u boga. Jedan je sofisticiran, porodica sveštenika, drugome je otac policajac. Možda u Bosni. Prezime Pralica. I ja tu dobijem prvi artefact mom početku studija filozofije, poklon od Pralice, Stari zavet, a u posveti citat apostola Pavla Korinćanima, delić himne ljubavi „ako ljubavi nemaš, ništa si“.
***
Uskoro sledi, na prvoj godini studija filozofije, nezaboravni, sećam se, doživljaj, fakultetska ekskurzija s profesorom Brankom Pavlovićem, na Siciliju. Sicilija je Magna Graecia u koju su, pored drugih, takoreći, kolonista još od 8. veka pre nove ere, dolazili antički grčki filozofi da baš u toj lepoti mudruju. Bila je to dugačka ekskurzija, par nedelja. Brodom Bar – Bari, pa dalje, predivnim busom ka Palermu, i onda po celom obodu Sicilije. Kada sam nedavno u kući videla fotografiju grupe sa te ekskurzije, ispred dizajniranog, lepog autobusa, a mi, isto ‘dizajnirani’ ljubavlju (erosom) prema mudrovanju, sa osećajem neke avangarde u duhu, pomislila sam – gle, pa mi smo i onda bili svet. Bila je to, verovatno, 1978. godina.
***
Tamo gde je Zenon pisao svoje aporije, tu bi nam Branko Pavlović u prašini crtao aporije. Milena je bila proročica iz Delfa, i zapanjujuće originalno davala odgovore na filozofska pitanja. Stalne seanse razgovora, što su stari Grci zvali simposioni. Branko je predavao, živeo, voleo grčku filozofiju. Posebno onu staru, pre Sokrata. Imao je eros za filozofiju. I, brzo je sagoreo i ugasio se prerano.
***
A onda su počela filozofska druženja na otoku Visu u gradiću Komiža. Ako niste, morate da probate Komišku pogaču sa sardelama. Slično, a mnogo lepše od pice. Tamo su se održavali Dani Ante Fijamenga, dolazili su filozofi iz cele Jugoslavije. Duge noćne diskusije pored mora.

Svi najveći autoriteti, pa čak i strani. Bili smo „leva kritika Tita“, potpisivali peticije protiv diktature. Sećam se, jedne godine, kad smo se vratili sa Komiže, mala vest u Bazaru – Mladi na Komiži potpisivali peticiju protiv Tita. Strepela sam da to ne vidi to moj tata, koji je sebe smatrao titoistom, da ne kažem marksistom. Pri tome je i držao predavanja iz političke ekonomije.
***
Zahvaljujući Komiži, filozofska scena ex Yu je bila velika, uglavnom složna. Mnogo smo se družili i putovali jedni kod drugih. Sećam se, ali i da se pohvalim, da bi Kangrga uvek kad je bivao u Beogradu dolazio na večernje druženje u „salon“ u naselju Braće Jerković. I, eto opet filozofskih diskusija. Postali smo prijatelji, pa bih ja u Zagrebu išla na večere kod njega i njegove žene Mire.
***
Poslednji put smo, verovatno jedan od samo nekoliko najznačajnih ex Yu filozofa današnjice, Bora Mikulić i ja išli na večeru kod Kangrge. Mira je bila umrla, Kangrga je imao drugu ženu sa kojom mu je očigledno bilo udobno. Već je bio star. Mislim da više nije pio svoje čuvene špricere. Bio je bolestan. Ni ja nisam baš bila u nekom reprezentativnom izdanju, Kangrgi se učinilo da nisam zdravstveno dobro. Otuda, drugi značajan ex Yu filozof Lino Veljak ima pošalicu „da je Kangrga do kraja života govorio da loše izgledam“. Kangrga je, nažalost, ubrzo nakon te večere umro.
***
Lino Veljak mi je pomogao da upišem magistarske studije u Zagrebu. Naprosto me je upisao a da ja nisam morala da se gnjavim sa administracijom. U tim druženjima u Zagrebu imala sam čast da popijem koju sa ocem svoga idola, mada ga ne poznajem, Rajka Grlića. Danko Grlić je prevodio Ničea, a ja sebe smatram ničeankom. Za mene je porodica Grlić nešto najlepše u istoriji Jugoslavije.
***
Onda se desila Osma sednica. Sećam se, Lino se nekako umuvao na sednicu, izlazi povremeno i iz govornice, fiksnim gradskim telefonom, prenosi nam tok dešavanja. Nas filozofa je više u „salonu“ u Braće Jerković. Učestvujemo nadajući se slomu ideologije koja nas je uvela u krvavi rat, u užasu koji se upravo dešava, i željno iščekujemo Linova javljanja. Tužna je, ali i potresno smešna jedna Linova rečenica koje se sećam iz tog izveštavanja: – Biju Turci, al biju i naši! Nažalost, nije mu bila dobra procena – i naši su ukinuti.
***
Sećam se da sam se telefonom čula s Veljakovima do poslednjeg dana, dok naprosto nije ukinuta, takoreći zabranjena komunikacija. Dešavalo se da dok razgovaramo u Zagrebu zavijaju sirene za uzbunu. Pitala sam Lina kako to zvuči, a on bi mi odgovorio – Auuuuuauuuu! To je bilo vreme dok smo još imali snage za humor.
***
Godine 1992. rodila se Magda.
***
Odlazak s bebom od pet meseci u Hrvatsku, 1992. godine. Ja nisam bila u stanju da shvatim, da „procesuiram“ šta se dešava. Verovatno je psihologiji to poznato kao neko klasično potiskivanje. A u ideologiji – sve je naše, srpsko. Ovo drugo svakako nije stajalo u pozadini mog odlaska s bebom u Hrvatsku. Ponela sam Magdu od pet meseci u Hrvatsku u želji da prijateljima pokažem „mladunče“.
***
Krenuli smo sa mojim prijateljima, opet iz Zagreba, Vladom Desnicom i Silvom. Desnica je navodno imao kod prijatelja kuću u Istri za nas. Kada smo teškim mukama i mukotrpnim putovanjem stigli u Zagreb, ispostavilo se da je Desnica ispalio. Mogu da kažem ovako: Desnica je sjajan ali neodgovoran.
***
Išli smo uz pomoć Unproforove kartice, preko Mađarske, pa na neki mali granični prelaz. Prijateljica u Zagrebu nam je rekla da ne možemo da spavamo kod nje pošto se plaši da neko u zgradi ne čuje srpski. Tako mi završismo u Silvinoj kući u selu Dramalj kod Crkvenice. U kući je bilo izbeglica, Silvine rodbine iz Bosne. Na plaži je bilo MUP-ovo odmaralište, a dešavalo se da Zenge legitimišu ljude. Samo muškarce, inače… Sećam se da sam dugo, dugo imala snove nasilja, straha nakon ovog nepromišljenog puta u Hrvatsku 1992. Magda se iz Hrvatske vratila sa šest meseci.
***
Ne znam šta bi bilo da mene i Magdu, nakon mesec dana, nije Silva dopratila do Beograda. Preko Budimpešte, sa presedanjem i menjanjem stanica metroom, sa pljačkanjem kušet kola. Silva je sa švajcarskim nožićem u ruci dežurala celu noć na vratima kupea. I, stvarno. U jednom trenutku je lopov pokušao da se uvuče u kupe, ali, hrabra Silva ga je sredila.
***

Eros za filozofiju koji sam pomenula na početku je važan filozofski pojam. On je, ja mislim sve – ljubav, hrabrost, srčanost, spremnost na smrt, a u isto vreme princip života. Mnogo je ljudi sa ogromnim erosom za neki svoj cilj sagorelo prerano u ovoj i ovakvoj Srbiji. Tako i Magdin tata, moj životni saputnik, moja i Magdina porodica – Dejan Anastasijević.
***
Dejan je imao taj eros za život, za pravdu. On sa svojim senzibilitetom nije imao šansu da preživi ovu i ovakvu Srbiju, počevši još od one Jugoslavije koja se u krvi, bolu, patnji raspadala. Iz udobne sfere stripa i književnosti Dejan je postao istraživački novinar. Previše toga je video i znao. Često bi se noću iz sveg glasa, u snu, obračunavao sa užasima koje je video i doživeo izveštavajući sa strašnih mesta.
***
Jedan od događaja zbog kojih je Dejan neko vreme bio potpuno zanemeo bila je situacija kada je UČK zarobila njega i Džonatana Lendeja, urednika Tajma. Tek nedavno pred smrt, Dejan mi je do detalja ispričao detalje tog događaja. Mnogo sati je bio pritvoren, a Džonatan pušten. Život mu je spasilo to što Džonatan nije hteo da ode bez njega, a Albanac, vozač i vodič u toj priči, garantovao je životom za Dejana.
***
Kada je sa Onkološkog hteo da dođe kući – nekoliko dana nakon toga je preminuo – na Onkološkom su mi rekli kako je Dejan noću vrlo uznemiren, ali da je to „uobičajeno kod takvih bolesnika“. Pomislila sam – ma, nemate vi pojma odakle dolazi njegova noćna mora. Mnogi nikada neće shvatiti noćne more naših pravih heroja – kakav je bio i Dejan.

O sagovornici

Lidija Bošković rođena je 1958. u Beogradu. Završila je studije filozofije unutar koje ima različite teme interesovanja. Slično Ničeu, i on ima knjigu ispovesti, Ecce homo. Omiljena tema joj je autobiografsko pisanje, diskurs, praksa, narativ… Radila je u Jugoslovenskom bibliografskom institutu kao bibliograf. Nakon raspada Jugoslavije radila je u Narodnoj biblioteci Srbije kao katalogizator publikacija iz oblasti filozofije i društvenih nauka. Objavljivala je filozofske i novinarske tekstove u Studentu, Beorami, časopisu Narodne biblioteke… Radila je bibliografije za različite autore. Sa mužem Dejanom Atanasijevićem i ćerkom Magdom živela je u Beču, Kembridžu, SAD i Briselu. Sada živi u Beogradu.

Morate da probate Komišku pogaču sa sardelama

A onda su počela filozofska druženja na otoku Visu u gradiću Komiža. Ako niste, morate da probate Komišku pogaču sa sardelama. Slično, a mnogo lepše od pice. Tamo su se održavali Dani Ante Fijamenga, dolazili su filozofi iz cele Jugoslavije. Duge noćne diskusije pored mora. Svi najveći autoriteti, pa čak i strani. Bili smo „leva kritika Tita“, potpisivali peticije protiv diktature. Sećam se, jedne godine, kad smo se vratili sa Komiže, mala vest u Bazaru – Mladi na Komiži potpisivali peticiju protiv Tita. Strepela sam da to ne vidi to moj tata, koji je sebe smatrao titoistom, da ne kažem marksistom. Pri tome je i držao predavanja iz političke ekonomije.

Kada je UČK zarobila Dejana i urednika Tajma

Jedan od događaja zbog kojih je Dejan neko vreme bio potpuno zanemeo bila je situacija kada je UČK zarobila njega i Džonatana Lendeja, urednika Tajma. Tek nedavno pred smrt, Dejan mi je do detalja ispričao detalje tog događaja.