Težak put do samostalnog kretanja slepih osoba: Jedna instruktorka za celu Srbiju

Ovaj tekst je dostupan i u audio formi koju možete aktivirati klikom na audio sadržaj ispod:

Svetlana Vučković je jedina aktivna peripatološkinja u Srbiji, tj. instruktorka za samostalno kretanje slepih i slabovidih osoba. Ona se jedina bavi rehabilitacijom preostalih čula kod slepih osoba, što praktično znači da jedino ona obučava slepe ljude za samostalno kretanje uz pomoć Belog štapa. Prioritet imaju deca koja pohađaju školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović” u Zemunu, ali profesorka orijentacije i kretanja često koristiti i svoje privatno vreme da bi pokazala rutu nekoj dodatnoj osobi kojoj je to potrebno.

Za razliku od Srbije, Hrvatske ima Centar za obuku slepih za samostalno kretanje, mnoge evropske zemlje imaju vrlo kvalitetan sistem obuke, dok Španija ima jedan od najboljih modela dugoročne podrške i pomoći slepim i slabovidim osobama u Evropi. Naša zemlja problem kretanja slepih ljudi za sada rešava pre svega određenim socijalnim davanjima, tj. novcem kojim slepa osoba plaća uslugu vođenja od strane drugog lica, ne razmišljajući o tome da slepa osoba zapravo hoće samostalno da se kreće i da je to u njenom najboljem interesu. O njenom profesionalnom radu, svim problemima sa kojima se suočavaju slepe i slabovide osobe širom Srbije, načinima na koje je moguće rešavati ovaj problem i primerima dobre prakse razgovaramo upravo sa Svetlanom Vučković.

Šta vas je inspirisalo da počnete da se bavite ovim poslom?

Početak moje karijere je zapravo obeležilo bavljenje slepom i slabovidom decom u svojstvu vaspitača i nastavnika. Tada sam upoznala slepe ljude i shvatila da oni gledaju ljude srcem. To je mene inspirisalo da idem dalje, da postanem profesor orijentacije i kretanja. To je u osnovi najvažniji korak u procesu rehabilitacije slepih ljudi. Kao profesor sam shvatila da kada osobi pomognete da se samostalno kreće ona jednostavno tada počne da uzima život u svoje ruke. Defektološki fakultet sam upisala pod uticajem spoznaje da život nije pravedan i jednak prema svima. Shvatila sam da u sebi imam puno empatije prema ljudima, želela sam tu empatiju da iskoristim na konstruktivan način i usmerim je ka pružanju podrške drugima i opredelila sam se za rad sa slepim ljudima.

Zašto u Srbiji imamo samo jednog peripatologa?

Ovo je stravično odgovoran posao. Ja za svakog svog učenika odgovaram i materijalno i duhovno. Kada bi se nešto desilo nekoj slepoj osobi, meni ne treba da sudi nijedan zakon jer je meni moja savest dovoljni sudija. Osim toga, iako imam kancelariju i svu udobnost kancelarijskog posla, najmanje vremena provodim u kancelariji jer ceo dan provodim napolju. Kada mlada osoba dođe, ona se najpre oduševi individualnošću tog posla. Svaki peripatolog je samom sebi šef. On organizuje svoje vreme i sam donosi odluke. Ali ovaj posao nosi veliku odgovornost. Vaša loša procena nekoga može da košta života.

Da bi se mlada osoba opredelila za ovaj posao, ona mora da ima veliko znanje o peripatologiji da bi znala kako i šta da radi u datim momentima. Pored toga, ne sme da ima strah i nedoumice. Veoma mali broj ljudi hoće da prihvati tu vrstu odgovornosti i stresa koji ovaj posao nosi sa sobom. Kada sam gostovala kod Mire Adanje Polak, ona mi je rekla da ovaj posao spada u najodgovornije poslove na svetu. Lekar kada operiše, on operiše čoveka i odgovoran je za njega tokom procesa operacije, a ja odgovaram za svoje učenike tokom celog procesa obuke, ali i posle. Ja odgovaram za njihovo kretanje. Malo ljudi to želi i ima potrebu za tim. Uglavnom mladi ljudi žele komfor na poslu, a taj komfor nije svojstven za ovu profesiju. Takođe, prosvetne plate i nisu baš stimulativne, posebno kada pogledate nivo odgovornosti. Zbog toga mladi ljudi biraju neke druge poslove od kojih mogu mnogo bolje da zarade.

Postoji li nešto što bi država i civilni sektor mogli da urade kako bi se povećao broj peripatologa u Srbiji?

Mogli bi da ulože novac za osposobljavanje određenog broja ljudi. Važno je da se ljudi osposobe za nastavnike orijentacije i kretanja. Mogao bi matični fakultet da se potrudi da otvori jednogodišnju specijalizaciju za orijentaciju i kretanje. Na toj specijalizaciji bi šest meseci imali teorijske obuke na fakultetu, a drugih šest meseci praktične obuke u radu sa slepim ljudima. To bi mnogo značilo za ovu decu i zajednicu slepih, jer bi se osposobio kadar koji bi mogao sutra da podrži proces inkluzije na kvalitetan način.

Ta inkluzija je u osnovi dobra stvar, ali se kod nas sprovela na loš način. Usled ubrzanog usklađivanja sa propisima EU, mnoga deca su praktično odmah krenula u redovne škole, bez da su se za to sprovele bilo kakve pripreme. To za posledicu ima veliki broj nastavnog kadra koji nema kapaciteta za rad sa slepim osobama, kao i sa osobama koje imaju druge vrste hendikepa. Sa roditeljima takođe niko ne radi, tako da i oni utiču na decu koja ne vide da ne započinju proces obuke samostalnog kretanja jer se plaše za njihovu bezbednost kada izađu samostalo napolje.

Koliko u proseku traje obuka?

Trajanje obuke zavisi od tri ključna faktora: motorike, inteligencije i čula (preostalih čula). Ako su ove tri stvari zdrave, onda obuka ne mora da traje dugo. Veoma brzo se deca osposobe za određene prostore i lokacije koje su njima bitne. Ukoliko dete ima i ostatak vida na koji može da se osloni, obuka ide još mnogo brže. Pošto jedina radim na oblasti orijentacije i kretanja, jedini sam nastavnik, pa imam 22 časa nedeljno. Mnogo je zainteresovanih i trenutno imam više od 30 polaznika obuke. Zbog toga moram da spajam decu po stepenu obučenosti i temperamentu. Ako je neko brz, on ide sa sporijim kako bi se brzi usporio, a sporiji ubrzao. Prednost ovakvog načina rada je davanje više časova deci. Zato mi u proseku treba oko dve do tri godine da decu osposobim za lokacije koje su njima potrebne. Ali tu ima i dosta drugih faktora. Recimo, važno je da dete samo dolazi na svoje časove, da bude redovno. Orijentacija i kretanje nije obavezan, već izborni predmet.

Kako znate da je osoba spremna za samostalno kretanje i da je uspešno završila taj proces?

Potrebno je da moj učenik nauči sve tehnike kretanja, kao i da ja vidim tu sigurnost u njegovom kretanju. Tom prilikom proverim njegovu „mentalnu mapu”. Ja često kažem da sam profesor „mentalnih mapa”. Da bi neko naučio da se kreće od tačke A do tačke B, on mora da stvori mentalnu mapu tog prostora. Ona se sastoji od orijentacionih tačaka. Kako bih proverila znanje svojih učenika, često ih šaljem na određene delove maršute i puštam ih da prepoznaju ili sami nađu tačku. Šetam ih levo – desno, gore – dole… Jednostavno testiram njihovo znanje. Kada shvatim da je određeni učenik u potpunosti spoznao taj prostor, ja se više ne bojim. Znam da će u svakom momentu ukoliko promaši jedan orijentir, a pronađe drugi, znati da je prošao onaj prethodni i nastaviće sa svojim kretanjem. Pritom se ne baziramo samo na orijentacione tačke dostupne štapu, već i na zvukove, strane sveta, mirise i mnoge druge stvari koje mogu da pomognu u pronalaženju željenog pravca. Poseban akcenat stavim na rizične momente i tačke na maršuti. Te tačke se ponavljaju mnogo puta. Tako dete tokom obuke nauči da je aktivni učesnik u saobraćaju, te da odgovornost nije samo na vozačima, već i na njemu.

Koliko se promeni kvalitet života pre i posle obuke?

Promeni se dosta. Ta osoba se potpuno osamostali i ohrabri. Kada se uspešno uradi prva lokacija kod deteta, onda sve ostale lokacije idu mnogo brže. Kada mozak nauči da napravi mentalnu mapu određenog prostora, onda ostale mentalne mape idu brzo. Kao kada naučiš da učiš i da pamtiš neke slike i sećaš se određenog teksta, ti ćeš tako naučiti kako da formiraš nove mentalne mape i sve nove ćeš naučiti da formiraš veoma brzo. To za posledicu ima javljanje sigurnosti kod čoveka. On dobija na samopouzdanju jer shvata da postaje nezavisan. Često se slepi pre obuke osećaju loše i manje vredno i zato im taj proces obuke zapravo donosi mnoge benefite. Pre i posle obuke to često više nisu iste osobe. Posle obuke imaju svoj život, svoje aktivnosti koje nezavisno planiraju, spremniji su da donose samostalne odluke i mnogo su aktivniji.

Šta se radi da se unapredi trenutna situacija u našoj zemlji?

Trenutno sam u pregovorima da se na bazi regiona izvrši licenciranje mladog kadra. Kada kažem region, tu mislim na zemlje nekadašnje Jugoslavije. Sve zemlje u okruženju imaju gorući problem u vezi sa kretanjem slepih ljudi i nedostatkom peripatologa. Taj posao dosta troši ljude – i psihički i fizički. Peripatolozi se razboljevaju raznim bolestima koje prate struku, kao što su bolesti zglobova, Stresan je to posao, često ste izloženi hladnoći, pa ne mogu tokom dugog vremenskog perioda da se bave orijentacijom i kretanjem. Region je zato prepoznao ovaj problem i aktivno radimo na kurikulumu i pravilima za licenciranje mladih kadrova. Pod tim mislim da će procedure za to biti jednake u svim zemljama regiona. Važno je da se svi na teritoriji bivše Jugoslavije školuju na isti način, polože isti test i dobiju istu licencu. Zaista bi bilo izvrsno ukoliko nam uspe ta inicijativa jer mislim da će Srbija na taj način dobiti jedan veći broj nastavnika orijentacije i kretanja koji će moći da pokriju šire područje zemlje.

Da li imate okvirnu procenu za koliko bi vremena to zaista moglo da zaživi u praksi?

Mi intenzivno radimo na tome. Kreirali smo program sa tri nivoa obuke. Najniži nivo bio bi C i taj nivo bi morali da imaju svi ljudi koji u širem smislu dolaze u kontakt sa slepim osobama. To su, na primer, medicinske sestre i nastavnici u školama koji imaju slepu decu. Taj program bi podrazumevao poznavanje osnova rada sa slepim ljudima. Dakle, kako da se priđe slepoj osobi, kako se pravilno vodi slepa osoba i mnoge druge stvari koje su usko vezane za rad sa ovom populacijom. B nivo čine instruktori koji direktno rade sa slepim osobama. Dakle, te osobe su peripatolozi koji obučavaju slepe ljude samostalnom kretanju. Instruktori će imati obavezu da prođu i teoretski i praktični deo. Najviši, tj. A nivo čine instruktori instruktora. Oni osposobljavaju mladi kadar iz svih zemalja regiona. Potrebno je najmanje ped do deset godina rada iz oblasti peripatologije da bi se postalo instruktor instruktora. Trenutno je potrebno usaglašavanje stručnjaka iz regiona, a sledeći korak podrazumeva da vlade i ministarstava nadležnih za obrazovanje procesuiraju ovaj program kako bi bio opšte prihvaćen u svim zemljama regiona.

Koliko naša država ima sluha za rešavanje ovog problema?

Država Srbija je rešila problem kretanja slepih ljudi određenim socijalnim davanjima koja idu direktno na račune tih lica. Namena naknade za tuđu negu i pomoć podrazumeva da slepa osoba plati uslugu vođenja, ali se ne razmišlja o tome da slepa osoba hoće samostalno da se kreće. Imam utisak da smo još na tom nivou. Ono što mi se dopada jeste pomak u stvaranju uslova za kretanje slepim ljudima u smislu većeg broja taktilnih staza jer je donet zakon koji predviđa da svaka ulica koja se adaptira mora biti funkcionalna i za potrebe slepih. Postavljen je i veći broj semafora prilagođenih ovoj populaciji na većem broju lokacija. Ono što me razočarava jeste uklanjanje jednog od prvih zvučnih semafora u ulici Vase Čarapića u Beogradu. Shvatili smo na osnovu istraživanja da slepi ljudi dosta gravitiraju ka Filološkom i Filozofskom fakultetu, te smo zbog toga odlučili da jedan od prvih semafora bude postavljen baš u toj ulici. Međutim, nedavnim rekonstrukcijama on je uklonjen, a novi zvučni semafor je pozicioniran kod Narodnog pozorišta. Mislim da je to greška. Treba da bude i kod pozorišta i u Vasinoj ulici jer ukoliko slepa osoba ide do krajnje stanice, mnogo joj je bliže da pređe ulicu tamo, nego da se opet vraća do trga. Treba stvoriti podjednake uslove za sve. Ukoliko osoba koja vidi može na tom potezu da pređe ulicu, dakle na bližem mestu, zašto to ne bi mogla i slepa osoba? U Nemačkoj, na primer, u mnogim gradovima su sve ulice adaptirane za slepe i u njima postoje zvučni semafori. Važno je samo da jačina zvučnog signala bude odgovarajuća i da ne remeti stanovništvo u okolnim zgradama, kao i da slepa osoba može samostalno da uključi zvučni semafor dodirom na taster. Na taj način se ne narušava mir stanovništva u zgradama, a semafor je dostupan slepim osobama.

Španski model kao odličan putokaz

Španija je, za razliku od Srbije, dvadeset godina pripremala inkluziju. To je podrazumevalo proces istraživanja u cilju iznalaženja najboljih rešenja koja bi omogućila uspešno sprovođenje inkluzije. Paralelno su radili na edukaciji svih ljudi koji dolaze u kontakt sa osobama sa hendikepom (nastavnicima, vršnjacima, pedagozima, psiholozima…) na temu jednakosti, bontona i drugih stvari u vezi sa interakcijom osoba sa invaliditetom. Želeli su da obezbede jednake uslove za sve. Napravili su puno resursnih centara koji podržavaju inkluziju, gde se izrađuju određena nastavna pomagala, gde se rade obuke orijentacije i kretanja, psihomotorike, obuke dnevnih veština, obuke senzomotorike, vizuelnog treninga, taktilni trening. Nastavnici i defektolozi takođe obilaze određeni broj dece.

Španci su napravili rešenje da dete koje na porođaju dobije manju ocenu od šestice, odmah prelazi u program rane intervencije. U porodicu tog deteta odmah dolaze timovi stručnjaka i dete se od najranijeg uzrasta stimuliše za normalan razvoj. Za to dete se vezuje jedan defektolog i taj defektolog prati to dete do kraja školovanja. On je praktično spona između države i deteta i za njega obezbeđuje sve što je potrebno. Na primer, ako profesoru matematike treba jednakostranični trougao, taj defektolog će kontaktirati nadležni resursni centar uz zahtev da se izradi reljefno jednakostranični trougao. Takođe se traži pozitivna folija (didaktičko sredstvo) na kojoj bi dete moglo samo da crta jednakostranični trougao. Dakle taj defektolog pruža maksimalno aktivnu podršku u realizaciji nastavnih aktivnosti. To onda postaje prava inkluzija.

Ukoliko se i pored tih zalaganja primeti da su rezultati deteta slabi, ono se šalje u centar gde sa njim rade stručnjaci koji su za to posebno obučeni. Zbog toga su slepi ljudi u Španiji daleko uspešniji i spremniji da učestvuju u većoj meri u društvenom životu. Sve to skupa podrazumeva da se slepi ljudi u Španiji mnogo lakše zapošljavaju. Manje su predrasude, oni su veoma dobro obučeni, a i zakon prepoznaje neophodna prilagođavanja radnih mesta slepim osobama. Veliki je broj servisa podrške koji su tamo dostupni, a takođe je i samim poslodavcima na raspolaganju širok izbor alata za prilagođavanje radnih mesta, kao što su lupe za slabovide, određene adaptacije samog prostora i tako dalje.

Autor je slabovida osoba koja je učestvovala u obukama za samostalno kretanje

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Da se čuje glas osoba sa invaliditetom” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.