Foto: Dušan Pešić/DanasSvakodnevni su apeli za dobrovoljne davaoce krvi da učestvuju u akcijama koje se organizuju i u Vranju. Krv je neophodna, zbog njenog gubitka prilikom saobraćajnih nezgoda, porođaja i sličnih, urgentnih situacija kada trenuci određuju da li će neko preživeti ili neće.
Poznato je da Crveni krst poziva ljude da učestvuju u ovim humanitarnim akcijama, zbog smanjenih zaliha krvi, konstantno urgirajući kod „ljudi dobre volje“ da izdvoje nekoliko minuta i spase nečiji život.
Reporter Danasa je nedavno učestvovao u akciji dobrovoljnog davanja, pa je, ovog puta, u akciji u Gimnaziji „Bora Stanković“, bio samo u ulozi izveštača i pitao ljude da li se boje.
„Ma, ne bojim se igle, daleko od toga. Često dajem krv, kad god mogu. Ispunjava me i sama pomisao da ću, možda, baš ja nekome pomoći“, kaže stariji gospodin koji strpljivo čeka u redu i time daje primer mlađima.
Prostorija omanja, u prizemlju škole, vrata otvorena a red onih koji čekaju da budu „ubodeni“ dug desetak metara, skroz do stepeništa koje vodi na sprat. U hodniku nekoliko stolova, tu davaoci popunjavaju upitnike sa osnovnim biografskim i zdravstvenim informacijama. Pitanja nisu kao na sudu, ali za nekoga mogu biti zbunjujuća. Zato su volonteri Crvenog krsta tu, da pomognu i usmere.
„Volonterti su tu da, prevashodno, davaocima pomognu oko popunjavanja upitnika, ali i oko pakovanja poklona – tu su majice, sokovi i čokolade. Red je počeo da se formira od devet sati, kad je i počela akcija. Ima i gimnazijalaca, ali i građanstva, dobrovoljnih davalaca koji su aktivni“, kaže za Danas Nebojša Stanković iz lokalnog Crvenog krsta.
Dodaje da je „kod školaraca procedura malo sporija“, premda se rade analize, dok kod ljudi koji često daju krv „sve to ide mnogo brže“.
„Trebalo bi da bude više od 35 davanja. Mnogo su nam bitna prva davanja, to su punoletni školarci u četvrtoj godini srednjih škola. Da oni steknu naviku da ubuduće redovno daju krv, to je razlog što akcije organizujemo u školama“, reče Stanković.
Lekari i volonteri Crvenog krsta žele da provere i utvrde ima li, kod svakog kandidata ponaosob, zdravstvenih prepreka davanju krvi.
– Prvi put daješ krv? – Da.
– Doručkovao? – Da.
– Imaš 18 godina? – Imam.
– Da li si skoro koristio neke lekove, antibiotike? – Ne. Samo sam imao neku prehladu.
– Da proverimo pritisak, pa ćemo da se bockamo iz prsta. Odlično, 120 sa 80.
– Neka ozbiljnija oboljenja: astma, epilepsija, dijabetes? – Ne.
– Operacija neka? – Ne.
– Strah od krvi, igle, bockanja? – Ne.
Ovako teče početak razgovora doktorke i mladića kome je ovo prvo dobrovoljno davanje krvi. Nakon što je popunio upitnik i obavio lekarski pregled, davalac čeka u redu da se oslobodi mesto.
Sunčica Đorđioska, gospođa koja 28. put daje krv, kaže da je, pre svega, najbitnije pomoći nekome.
„Kada ne dam krv, a prođu četiri meseca, ne osećam se dobro, Moram da dajem krv redovno. Ovog puta sam malo i zakasnila, ali, evo, sada sam tu. Em pomogneš kome je potrebno, em se ti lakše i lepše osećaš. Apelujem na sve one koji imaju dobro zdravlje da dođu i daju krv, ne samo sad“, poziva Đorđioska „na akciju“ Vranjance.
Gospodin koji čeka u redu – doduše, tek je u hodniku, ima vremena dok stigne do stolice – posebno ističe da se „lakše oseća nakon što istoče iz njega“.
„Imam visok pritisak, pa mi ovo koristi. A, što je najvažnije, nekome pomogneš. Dve knjižice imam, ali ne znam gde sam ih ostavio“, govori kroz osmeh.
„Ti ćeš i bubreg da daš, samo da ne ideš u školu“, dobacuje profesorka đaku na hodniku, u prolazu.
„Zatvorili vrata. Sigurno su počeli da padaju u nesvest, pa da ne vidimo“, govori jedan maturant gimnazije drugome.
Grupica onih koji čekaju ispred postorije u kojoj se daje krv mahom mlađi, kroz razgovor se saznaje – skoro svi gimnazijalci. Stiče se utisak da je većini drago što će dobiti dva dana odsustva iz škole.
„Da l’ ću da dobijem opravdanje za petak? Manite sutra, meni opravdanje treba za petak“, pita „neobavešteni“ drugare.
„Nije li te sramota da za opravdanje daješ krv?“, odgovara mu neko.
„Iz sociologije sutra nova lekcija. Onda neću krv da dajem“, u trenutku se predomišlja jedna devojka.
U grupi gimnazijalaca ima i onih koji teše svoje prijatelje.
„Je l’ ti muka kad daješ krv? To ti je sve u glavi“, objašnjava jedna drugarica drugoj, a njihov razgovor prekida profesorka koja „razgrće“ okupljene: „Koliki je red, bravo!“
„Pitaće me sutra, a bolje da dam krv nego da pobegnem“, rezonuje đak.
Učenica koja je već dala krv, sa zavojem na jednoj ruci, ponudi drugare: „Hoće neko čokoladu?“
Ima, međutim, i onih koji sumnjaju da „ispunjavaju uslove“ za ovaj humani čin.
„Dobro je ako mi nađe venu, ne vidi se“, reče mladić, a ubrzo mu stiže i odgovor druga koji se hvali: „Ti iz obe ruke možeš da daš, tako mi rekoše prošli put“.
Da skrati dosadu zbog dugog čekanja, obraća se, u šali, devojka svom prijatelju: „Kaži mi odgovor na peto pitanje“, reče ona, gledajući u formular u kome se od davaoca zahteva da popuni lične podatke i one o istoriji bolesti.
„Brate, sasvim je u redu da odustaneš, još nisi stigao na red“ i „Neću, valjda, da se onesvestim, otkud znam“ – neki su od brojnih vrcavih komentara, uglavnom omladine.
„Osetila sam blagu vrtoglavicu kad su izvadili iglu, sad sam odlično“
„Malo me je bilo strah u početku, jer prvi put dajem krv. Kad sam videla svog najboljeg druga kako je skroz prebledeo – i meni je bilo loše. Nakon što su izvadili iglu, tad sam osetila blagu vrtoglavicu, verovatno zato što sam se uplašila i izgubila dosta krvi. Sad sam odlično, dali su mi vodu, malo sam se umila, ležala sam pet minuta. Nastaviću, ubuduće, da učestvujem u ovakvim akcijama“, kaže učenica četvrtog razreda vranjske gimnazije, Ivana Gačić.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
