Tiha nada

Vreme kao da je kod nas stalo. Godinama preko medija slušamo o tome kako nam je sve bolje, a mi to nekako ne osećamo. Kao u filmu „Dan mrmota“ ponekad nam se čini kako svakog jutra ustajemo da proživimo jedan te isti dan pun nerešenih problema i raznih a ipak tako jednoličnih problema i briga.

Vreme prirode je kružno. Kruži zemlja oko svoje ose, kruži oko Sunca. Smenjuju se doba dana, godišnja doba. Na našoj hemisferi došli smo do najkraćeg dana, i dani se ponovo pune, sunce raste na horizontu. Ako nas Bog poživi, dočekaćemo ponovo proleće, pa leto…

Ipak, svesni smo da se kruženjem sa prirodom ne vraćamo na istu tačku. Svake godine smo još malo stariji i oni mladi i oni stari.

Dolazak praznika Rođenja Hristovog, Božić, obeležava jednu važnu tačku istorije koja upravo lomi doživljaj vremena kao neprestanog kruženja. Istorija se računa na onu pre tog događaja i posle tog događaja – najznačajnijeg u istoriji. Šta se dogodilo da je moglo tako dramatično da prelomi istoriju i da usmeri strelu vremena ka presudnim događajima u budućnosti, prema kraju istorije? Da kruženje postane samo obrtanje oko sopstvene ose na usmerenoj prema budućnosti streli vremena. Pritom, ne znamo da li kraj vremena u bliskoj ili dalekoj budućnosti. Niko to ne zna.

Pre nekih četvrt veka bili smo svedoci pokušaja proglašenja kraja istorije. U međuvremenu, proklamovano trajno blaženstvo objedinjenog sveta i makar hiljadugodišnjeg liberalnog kapitalizma i svetske vlasti u dubokoj senci uzdrmano je mnogim događajima. Protekle godine čak i više nego do sada. Sve je još uvek otvoreno, traži našu aktivnost, učestvovanje. Vreme se prema osećaju većine nas dodatno ubrzalo, pa čak i ako nam se učini da živimo stalno taj jedan isti ili veoma sličan dan. Da li zbog tehnike koja na naše živote utiče više nego ikad u istoriji i počinje da nas opasno nadilazi, da li zbog nečeg drugog – ostaje za razmišljanje i promišljanje.

Kad se približi Božić, uvek govorimo o miru. O usporenju, tišini, tihoj radosti. Iako i na Božić svake godine iznova nekako prosto nalećemo u našem ponekad zamornom brzom kruženju, on ipak izgleda kao eksces u vremenu, nešto kao izuzetak, singularitet kako bi rekli naučnici. Kruženje se za dan-dva zaustavlja i mi se ponovo nalazimo na početku. Pred nama je da ponovo sagledamo naše životno putovanje, da ako je moguće ponovo postavimo početak. Da konačno postanemo bolji, pametniji, sa više ljubavi. Nova šansa. Za to nam je potrebno da zastanemo, razmislimo, duboko sagledamo i doživimo svet i ljude oko sebe otvorenim srcem.

Dirigovana histerija koja je od Božića spojenog sa Novom godinom na Zapadu ali i kod nas napravila najveći praznik potrošačke civilizacije otežava nam postizanje mira. Ako je neka sreća po nas pravoslavne od razlike u kalendarima, onda je to što nam internacionalna Nova godina dolazi pre Božića. Posle Nove godine sve se utiša i lakše je moguće otkriti mir velikog praznika.

Odakle taj mir dolazi?

Za neke dolazi već od samog idiličnog prizora pećine u kojoj pitome životinje pod svetlošću sveća prate događaj rođenja čudesnog deteta u porodici predobrih ljudi. Nedaleko od pećine su prosti pastiri oplemenjeni saznanjem o neopisivom događaju koje im prenose anđeoske sile, a prema njoj su se uputili i mudraci koji je visoko znanje pokrenulo da pronađu novi početak čovečanstva. Iznad pećine je sjajna zvezda u vedroj noći.

Siromašni duhom – oni koji nemaju suvišna znanja da bi im zaklanjala životne radosti i tuge i oni kojima duha nije nikad dovoljno, prvi dolaze u dodir sa neverovatnim. Onima u sredini je nešto teže da prihvate šta se dogodilo te noći u Vitlejemu pre više od dve hiljade godina.

A dogodilo se nešto što će ljude koliko su više ljudi a manje proste funkcije mehanizovanog sveta do kraja istorije ispunjavati zahvalnošću i nadom.

Bog, Sin Božiji, rodio se iz ljubavi prema bićima koje je stvorio u ljudskom telu da podeli sa ljudima iskustvo smrtnog života. Da ih nauči kako se može živeti u neraskidivoj zajednici sa Bogom. Da na kraju svog života na zemlji svima onima koji će se za NJega bespogovorno ljubavlju držati i ispunjavati se NJime – otvori vrata ka večnosti, večnoj ljubavi koja izgoni strah i pobeđuje smrt.

Rođenje Bogočoveka je omogućilo ljudima da Nevidljivog, Nesaznatljivog, Neobuhvatljivog mogu da traže i nađu u drugim ljudima i u samima sebi. Da u bližnjima i u sebi pronađu klicu večnog života, snagu za ljubav koja nadilazi smrt. Neopisiva je radost onih koji to shvate. I nema granice njihova zahvalnost. Kad dajemo poklone za Božić, ne ugađamo mi slabostima, potrebama, željama naših bližnjih, članova naših porodica i naših prijatelja. Mi iskazujemo zahvalnost Bogu koji je u svima nama i svugde oko nas. Iskazujemo zahvalnost jedni drugima, jer jedni drugima možemo pomoći da pronađemo najbolje u sebi i to u svojim životima ostvarimo. Opominjemo se na zahvalnost za darove koje je svako od nas rođenjem dobio.

I kako onda da se ne radujemo? Tiha nada koja nas obuhvata na Božić nije neka psihološka posledica praznika. Ona je za one otvorenog uma i srca čvrst dokaz snage veze Boga i čoveka uspostavljene pre više od dve hiljade godina.

Ko uspe da sačuva tu tihu i mirnu nadu, da sačuva zahvalnost koja nadilazi našu sposobnost da je izrazimo, on će moći smisleno da upotrebi darove koje je rođenjem dobio, moći će lakše da podnosi životne teškoće i – umeće da voli. A kad volimo, kad volimo do te mere da se i strah povlači pred našom ljubavlju – najsličniji smo Bogu. Bog je tada s nama i u nama.

Hristos se rodi, draga pravoslavna braćo i sestre! Mir Božiji na zemlji svima! Sin Božiji se rodio u ljudskom telu!

Koliko duboko prihvatimo tu veličanstvenu činjenicu toliko ćemo zaista biti jedni drugima braća i sestre i u svima ćemo umeti da vidimo Boga.

Iskoristimo godinu pred nama na najbolji način. Ako ne dobacimo toliko daleko koliko smo želeli, možda ćemo imati novu priliku i sledeće godine. A možda i nećemo. Ali nema razloga za brigu i strah. Važno je da ostanemo u usmerenju ličnom i zajedničkom koje polazi od Rođenja Hristovog koje sad, eto, dečije čistim srcem ponovo slavimo. A ako mi ostanemo s NJim – Bog će uvek i zauvek biti sa nama.