Tiha, nevidljiva i snažna katarza

– Od 5. jula, po blagoj hladovini Kensingtonskog parka, koji okružuje čuvenu, prestižnu Serpentajn galeriju, stojim i pažljivo gledam kako znatiželjnici strpljivo čekaju sat, sat i po ili dva da bi troje-četvoro odjednom ušlo u predvorje u kojem bi ostavljali sve svoje rekvizite, kišobrane, kapute, tašne, uključujući sve elektronske uređaje, telefone i satove i sa sobom uneli samo ključić od kasete u kojoj se čuvaju stvari. Ulaskom u Galeriju posetioci daju odobrenje da da budu fotografisani, snimljeni i korišćeni za dokumentaciju o radu Marine Abramović. Radno vreme Galerije od 10 do 18 časova, svakog dana sem ponedeljka. Od 11. juna do 25. avgusta. Umetnica je stalno sa publikom, ali drugačije od svih dosadašnjih performansa, posebno onih u Gugenhajmu ili Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.

Šta je drugačije?

– Ulaz je besplatan, kao uostalom u sve britanske muzeje i galerije. Nisu potrebna najavljivanja ranije. I za posetioce u invalidskim kolicima pristup je obezbeđen. Ponekad s Marinom boravi tokom dana i po nekoliko hiljada ljudi – i mladih (ne mlađih od 12 godina) i starih – ali ne više od sto u jednoj turi. Toliko ima i kaseta za ostavljanje ličnih stvari. U Galerijskom prostoru možete ostati koliko želite, napustiti ga kad želite, u predvorju se možete odmoriti i na na raspolaganju vam je voda za piće.

Da li je to potrebno?

– Odmor nije potreban, jer je upravo ovaj Marinin rad s publikom, koncipiran posebno za Serpentajn galeriju, vrsta opuštanja, odmaranja, okretanja sebi, zaborava i suočavanja sa sobom. Dve studentkinje koje su prišle meni i mojoj prijateljici Duši Srdić rekle su da su specijalno zbog ovog događaja došle iz Splita, od osam ujutru čekale da uđu, boravile pet sati u galeriji. I odmah se vraćaju nazad – prepune pozitivnih utisaka i nove energije.

Kako u stvari teče performans na relaciji Galerijski prostor – Marina – publika?

– Prostor Galerije Serpentajn ima tri odeljenja u kojima publika uspostavlja kontakt sa Marinom koja povremeno odlazi iz jedne sale u drugu, bez reči, gotovo klizeći. U centralnom delu su redovi stolica postavljeni zrakasto u odnosu na niski podijum na kojem se sakuplja publika i stoji mirno, nepokretno, zatvorenih očiju. Druga prostorija je namenjena ležanju na dvadesetak jednostavnih kreveta kupljenih u Ikei sa prekrivačima živih boja – jedinim likovnim akcentima u celoj galeriji. Treća prostorija je nešto manja, izdužena, otvorena za grupu posetilaca spremnih da hodaju u neprekidnom joga-ritmu sa sinhronim disanjem. Na ispomoći posetiocima i učesnicima je desetak, možda i više mladih asistenata i asistentkinja, obučenih kao i Marina, u jednostavnu i udobnu crnu odeću i crne patike. Ništa više. Svako ko želi dobija slušalice – za slušanje tišine, za svesno odbijanje svakog šuma koji bi se mogao čuti i remetiti njihovu koncentraciju. Ali, šumova nije bilo. Tokom dva i po sata koliko sam bila sa svojom prijateljicom, vladao je besprekorni mir, tišina, svi su se kretali bešumno, niko nije progovorio, nije se zakašljao, zagrcnuo niti kinuo. To je upečatljiva reakcija osoba koje su želele da podele s Marinom zajedničke trenutke, jer svi koji su tu došli – bili su ljudi koji veruju da će postati deo nekog neobičnog čina, da će osetiti deo njene energije, prenosa ezoteričnih stanja, dubinske relaksacije i simbolike, što je ona učila boraveći u tibetanskim manastirima, japanskim školama veština ili aboridžinskim pustinjama Australije. Svojom harizmatičnom ličnošću ona vidno utiče na zbir ljudi i u tome sam prepoznala reakciju i psihologiju mase – u ovom slučaju sa pozitivnim predznacima.

Šta je kontinuitet, a šta novina u ovom Marininom radu?

– Kontinuitet je u obraćanju ljudima, njenom ličnom odnosu i prema pojedincu i prema zatečenoj masi, u profesionalnom prostoru galerije, odnosno muzeja, bez govora, što je radila u više svojih performansa, svaki put na različit način. Međutim, sada nije bilo nikakvih rekvizita, nije ponovila mogućnost da joj neko preti pištoljem, žiletom ili nožem, kao što je to nekada bilo, a artikulacija prostora za različite minimalističke kretnje pa samim tim i različite doživljaje – sedenje, stajanje, ležanje, hodanje – sve je to krajnje apstraktno, ali upečatljivo zbog spremnosti ljudi da se uključe, budu deo spektakla, kraće ili duže, i zaborave za to vreme damare svakidašnjice i ponesu sećanja na grupnu, tihu, nevidljivu, ali snažnu katarzu.

Kakav je bio vaš susret s Abramovićevom?

– U jednom času, kada je otvorila oči, videla me je među drugim učesnicima, prišla mi i pozvala me da izađemo u predvorje. Tu smo dugo sedele i razgovarale, sećale se zajedničkih avantura, izložbi, putovanja, a posebno mi je objašnjavala da je performans u Serpentajn galeriji bio veoma rizičan, upravo zato što je tako apstraktan, bez ikakvih dodatnih sredstava (u MOMA je, podsetimo se, bila njena velika retrospektiva i obnavljanje ranijih performansa). Zato kaže da nije bila sigurna kako će publika to da prihvati, da li će i kako reagovati jer nije više u pitanju individualni kontakt s posetiocem na koji ona može direktno da utiče, već zajednička akcija – kolektivno ponašanje. Sada može da bude zadovoljna – postigla je još jedan postavljeni cilj svojom energijom, snagom, voljom, idejama, upornošću… Prazninu Serpentajn galerije ispunila je ljudima različitih psihofizičkih konstitucija, porekla, godišta, zanimanja i ujedinila ih zajedničkim, tihim ali intenzivnim doživljajem tišine, opuštanja i blažene – kraće ili duže, sasvim je svejedno – prepuštenosti sebi.

Vaša kritika o Marini Abramović?

– U istoriji umetnosti i likovnoj kritici legitimni su različiti pristupi shodno generacijskim razlikama i uslovljenostima, interesovanjima, afinitetima i senzibilitetima. Kao istoričarka umetnosti znam da je Marina zasluženo stekla veoma visoko, možda najviše mesto među umetnicima performansa u svetu, o čemu svedoče brojne knjige i filmovi koji su joj posvećeni, nebrojeni nastupi i izložbe u najprestižnijim svetskim prostorima, u koje, razume se, spadaju Nacionalni muzej moderne umetnosti u Boburu, Stedelijk u Amsterdamu, Gugenhajm i MOMA u Njujorku, sada i Serpentajn u Londonu. I bezbroj drugih. Moj pristup Marininom delu je opterećen – ili, ako hoćete, obogaćen – mnogim praćenjima njenih performansa, od SKC u Beogradu do Zagreba, Edinburga, Amsterdama, Kasela, Venecije; videla sam njene brojne izložbe u velikim muzejima sveta i organizovala njenu samostalnu izložbu u Salonu Muzeja savremene umetnosti pre skoro 40 godina. Nosim, priznajem, slojeve dubokih sećanja, poštovanja, sentimentalnosti i ličnih iskustava. Nadam se stoga da će me moje nataložene godine osloboditi „odgovornosti“ što i dalje imam pozitivan stav prema Marini i njenom delu: moji intimni doživljaji i odnos prema njenom radu u celini ne polažu pravo na isključivost niti žele da negiraju tuđa mišljenja.